Године 1990. свемирска летелица Војаџер 1, удаљена око шест милијарди километара, окренула је камеру и последњи пут снимила Земљу. На фотографији наша планета је једва видљива тачкица у снопу светлости. Сви градови, сва мора, све што је човек икад саградио и разорио — на једном пикселу. Шта је човек у односу на ту „бледоплаву тачку“? Газда који ради са њом шта хоће? Гост који ће ускоро отићи? Станар који плаћа кирију? Или нешто сасвим друго? Пре него што одговориш, послушај шта каже Писмо.
Да га ради и да га чува
„И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.“
Пост 2, 15
Две речи: ради и чува. Рад значи да свет није музеј у коме се ништа не сме додирнути — човек обрађује, гради, ствара. Чување значи да тај рад има меру и одговорност: оно што ти је поверено, предајеш даље не мање вредно него што си га примио. Слика газде који ради шта хоће не слаже се са овим стихом. Ближа му је слика домаћина.
Човек — мали свет
Сети се како је Бог створио човека: од праха земаљског и од Свога даха (Пост 2, 7). Тиме је човек једино створење које припада и видљивом и невидљивом свету:
| Са минералима | Са биљкама | Са животињама | Са анђелима |
|---|---|---|---|
| има тело од „праха земље“ | расте, храни се | осећа, креће се | мисли, слободан је, моли се |
Зато Свети Оци човека називају микрокосмосом — „малим светом“, у коме је сабрано све што постоји. Свети Григорије Богослов иде и корак даље: човек није само „мали свет“ сабран од делова великога, него други свет, велики у малом, јер у себи носи и оно чега у видљивом свету нема — икону Божју.
Зашто је важно да постоји једно створење које у себи сабира све? Зато што је тако цела творевина добила могућност да кроз човека дође до Бога. Камен не може да се моли, дрво не може да благодари, птица не зна за Бога као личност. Човек може — и то у име свих.
Четири имена човекове службе
Писмо човеков задатак у свету описује на више начина. Сваки од њих открива нову страну:
| Одломак | Служба | Значење |
|---|---|---|
| Пост 1, 28 | цар / домаћин | „владајте“ — бринути се о творевини као добар домаћин о кући, а не као тиранин; власт је служење |
| Пост 2, 19–20 | онај који даје имена | Адам препознаје смисао (логос) сваког створења и уводи га у однос са собом и са Богом |
| Рим 8, 19–22 | наслеђе и нада | творевина уздише и чека откривење синова Божјих — њена судбина зависи од човека |
| Пс 103 | певач хвале | човек види мудрост Божју у творевини и са њом и у њено име прославља Бога |
„И благослови их Бог, и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њом, и будите господари од риба морских и од птица небеских и од свега звериња што се миче по земљи.“
Пост 1, 28
„Владајте“ није дозвола за искоришћавање. Библијска власт човека над творевином је власт домаћина, по узору на Бога, Који Своју власт показује у старању и љубави.
„Јер Господ Бог створи од земље све звијери пољске и све птице небеске, и доведе к Адаму да види како ће коју назвати, па како Адам назове коју животињу, онако да јој буде име; и Адам надједе име сваком живинчету и свакој птици небеској и свакој звијери пољској …“
Пост 2, 19–20
Давање имена у Библији није прављење етикета. Ко даје име, тај познаје суштину створења и улази с њим у однос. Адам не измишља смисао створења, него га препознаје — смисао који је Бог у њега ставио.
„Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“
Рим 8, 19–22
Апостол Павле каже нешто запањујуће: природа не пати само „сама од себе“. Њена судбина везана је за човека. Када се човек удаљио од Бога, и творевина је пала под пропадљивост; када се човек обнавља у Христу, и творевина чека своју слободу.
И најзад, човек пева. Предначинатељни псалам, којим почиње свако вечерње, набраја небо, воде, планине, животиње и људе, а онда кличе:
„Како су величанствена дела Твоја, Господе! све си премудрошћу створио; испуни се земља творевине Твоје.“
Пс 103, 24
„Певаћу Господу у животу моме, псалмопојаћу Богу моме докле постојим.“
Пс 103, 33
Свети Максим: човек — посредник
Свети Максим Исповедник (VII век) развио је ову мисао у дубоко богословље (нарочито у делу познатом као Амбигве, 41). По њему, творевина је на разне начине „подељена“: на створено и нестворено, на духовно и чулно, на небо и земљу, на рај и васељену, на мушко и женско. Човек, који у себи носи и видљиво и невидљиво, позван је да у себи, љубављу и врлином, премости ове поделе — да сабере творевину у једно и да је као целину принесе Богу.
Шта се дешава са творевином када се посредник удаљи од Бога? Она губи свој пут ка Богу — отуда „уздисање“ твари о коме пише апостол. Али прича се ту не завршава. Оно што Адам није остварио, остварио је Христос, Нови Адам. У Њему су сједињени Бог и човек, небо и земља; Он је једини прави Посредник, а ми у тој Његовој служби учествујемо у Цркви.
Човек — свештеник творевине
Погледај хлеб и грожђе. Да ли је хлеб чисто дело природе? Није — без жетеоца, млинара и пекара не би га било. Да ли је чисто дело човека? Ни то — без зрна, земље, сунца и кише човек не би имао шта да меси. Хлеб и вино су плод земље и људског рада. На Литургији их приносимо Богу и говоримо:
Из Свете Литургије
Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све.
А Бог наш принос не враћа онакав какав је био: хлеб и вино Духом Светим постају Тело и Крв Христова, и у Причешћу нам Бог даје Самога Себе.
Ово је суштина човековог назначења: човек је свештеник творевине. Прима свет као дар, благодари за њега и приноси га Богу. Свет тада није само „ресурс“, него дар у коме се остварује заједница Бога и човека. Протојереј Александар Шмеман у књизи За живот света пише да човек није пре свега биће које мисли или ради, него биће које благодари — и да је свет створен као материја једне свеопште Евхаристије.
Газда или домаћин?
Цело учење о човековом месту у творевини може да се сведе на једно питање: да ли свет видим као своје или као поверено?
| Газда | Домаћин | |
|---|---|---|
| Види свет као | своје власништво, ресурс за трошење | поверено добро, дар Божји |
| Понаша се | узима, троши, баца; не пита за последице | чува, обрађује, дели, благодари |
| Корен | „моје је“ | „Божје је, мени поверено“ |
Христос нам је и у овоме дао пример. После умножења хлебова, када се хиљаде људи нахранило, није дозволио да се вишак баци:
„А када се наситише, рече ученицима својим: Скупите преостале комаде, да ништа не пропадне.“
Јн 6, 12
Савет домаћина
Замисли да си у „савету домаћина“ који треба да донесе одлуку. Како бисте поступили — и, још важније, зашто?
- Поред школе је ливада. Општина нуди да се на њој направи паркинг: биће места за бицикле, али ће нестати дрвеће. Постоји ли решење које и „ради“ и „чува“ (Пост 2, 15)?
- После журке у кући остаје пуно хране, а домаћин предлаже да се све баци „јер је лакше“. Шта би рекао Христос, Који је наложио да се сакупе остаци (Јн 6, 12)?
- Друг мучи пса луталицу и то снима „из забаве“. Шта значи да је Адам давао имена животињама? (Овде није довољно само рећи да је то ружно: насиље према животињама треба мирно, али одлучно пријавити одраслима.)
- Парохија организује акцију чишћења порте и обале реке. Како повезати „Твоје од твојих“ са оним што радимо са рекама и шумама?
Није кључна само „еколошки исправна“ одлука, него мотив: свет је дар Божји, а не наше власништво. Неко може да чува природу из страха, моде или користи. Хришћанин је чува зато што је то дар и зато што за дар благодари.
Ни газда ни обожавалац
Неко ће рећи: „Природа има вредност само зато што је корисна човеку.“ Неко други: „Природа је светиња сама по себи, а човек је за њу проблем.“ Православни став је трећи пут:
- творевина има вредност зато што ју је Бог створио и видео да је „добра веома“ (Пост 1, 31) — и пре него што је човек и постојао;
- ипак, творевина није циљ сама по себи: њен смисао се испуњава када је човек, као свештеник, приноси Богу;
- зато хришћанин не може бити ни газда природе, ни њен обожавалац (богопоклоњење припада само Богу), него благодарни домаћин.
Ово није лекција из екологије без Бога. Брига за природу је последица; суштина је однос према Даровацу.