Две руке које се скоро додирују. Ту слику си сигурно видео, макар као мим на телефону: Микеланђелово „Стварање Адама“ са таванице Сикстинске капеле у Риму (почетак XVI века). Адам лежи на земљи и уморно пружа руку, а према њему, у облаку анђела, лети моћни седобради старац, чији кажипрст ће га сваког трена „упалити“. То је један од најпознатијих призора у историји уметности. Али погледај га још једном и запитај се: кога је сликар приказао као Створитеља? И може ли се Бог Отац уопште насликати?
Ко је видео Бога?
Јеванђелист Јован на то питање одговара јасно:
„Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави.“
Јн 1, 18
Ако Бога нико није видео, кога онда сликамо на икони? Одговор је у неколико стихова раније:
„И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.“
Јн 1, 14
Невидљиви Бог је постао видљив у Христу. Зато се Христос може сликати. На томе почива цело православно учење о икони.
Зашто Створитељ има лик Христа
Седми васељенски сабор (Никеја, 787) одбранио је поштовање икона управо на основу Оваплоћења: сликамо Онога Који Се оваплотио, а част која се указује икони прелази на прволик — на онога кога икона приказује. Свети Јован Дамаскин, највећи бранилац икона пре Сабора, то изражава овако:
Из овога следе три ствари:
- Отац се не приказује у људском лику. Бог Отац није постао човек, па Га православна икона, по Предању, не слика. Приказивање Оца као старца („Саваот“) каснији је утицај западне уметности. У Русији, где се такав утицај био раширио, Велики московски сабор (1666–1667) изричито је забранио да се „Господ Саваот“ слика као седобради старац. Ни композиције у којима Отац-старац седи поред Христа (тзв. „Новозаветна Тројица“) нису у складу са Предањем — Оца видимо у Сину.
- Створитељ има лик Христа. Све је створено кроз Логоса:
„Све кроз њега постаде, и без њега ништа не постаде што је постало.“
Јн 1, 3
„Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти; све је Њиме и за Њега саздано.“
Кол 1, 16
Зато у византијским представама стварања Створитељ има лик Христа, са крстастим ореолом — то је Логос Који ствара и Који ће Се оваплотити. У ореолу Христа често стоје грчка слова ὁ ὤν — „Који јест“. То је име којим Се Бог открио Мојсију из несагоривог грма:
„А Господ рече Мојсију: Ја сам онај што јест. И рече: Тако ћеш казати синовима Израиљевијем: Који јест, он ме посла к вама.“
Изл 3, 14
Свети Оци су у Ономе Који је говорио Мојсију препознавали Логоса — Сина Божјег пре Оваплоћења. Зато је „Који јест“ исписано управо на Христовом ореолу.
- Свети Дух се приказује симболички — као голуб над водама, према речима Пост 1, 2 („и дух Божји дизаше се над водом“), као што се јавио и на Крштењу Христовом.
Шта нам икона тиме поручује? Ко је створио човека, тај га и спасава. Створитељ и Спаситељ су исти Логос: Нови Адам долази по свој лик.
Шта видимо на мозаицима
Најпознатије представе стварања у византијском стилу су мозаици „куполе Постања“ у припрати базилике Светог Марка у Венецији (XIII век) и мозаици у катедрали у Монреалеу на Сицилији (крај XII века), рад византијских мајстора. Оба храма данас су римокатоличка, али су мозаици рађени у византијском стилу и чувају старије иконографско предање: венецијански мајстори су се, на пример, угледали на веома стари илустровани грчки рукопис Књиге Постања. Слични мотиви јављају се и у илуминираним рукописима и у фрескопису.
| Питање | Шта уочавамо |
|---|---|
| Ко ствара? | Христос — млад и без браде (Венеција) или брадат (Монреале) — са крстастим ореолом; благосиља руком или држи жезал са крстом |
| Како су приказани светлост и небо? | кругови, сфере и зраци — светлост као прво дело; небо као плави круг |
| Како је приказано стварање човека? | Створитељ лично обликује Адама; у Венецији Адаму се даје душа, приказана као мали крилати лик |
| Каква је позадина? | злато — знак Божје светлости и вечности, а не земаљски пејзаж |
| Ко посматра? | анђели — сведоци стварања |
Обрати пажњу: Створитељ не „ради“ напрегнуто, као мајстор у радионици. Он благосиља. Свет настаје из Божје речи и благослова, мирно, без борбе — баш као у Пост 1.
Икона и ренесансна слика
| Византијска икона | Микеланђело (XVI век) | |
|---|---|---|
| Створитељ | Христос Логос, крстасти ореол | Бог Отац као старац |
| Простор | злато, обратна перспектива, „ван времена“ | природан простор, линеарна перспектива |
| Тело | преображено, мирно, спокојно | анатомски наглашено, драматично |
| Циљ | богослужење, молитва, сведочанство вере | уметнички израз, дивљење човеку |
Да ли је ренесансна слика „лоша“? Није. То је велико уметничко дело и заслужује дивљење. Али није икона: не изражава исто богословље и не служи молитви на исти начин. Слика нам показује како је уметник замислио догађај; икона нам показује шта Црква верује о догађају и уводи нас у молитву.
Две ствари код иконе вреди посебно запамтити. Злато није украс, него светлост која нема извор у сунцу ни у лампи — светлост Божја, у којој нема сенки. Обратна перспектива окреће простор: линије се не стичу негде у дубини слике, него у нама. Икона не „увлачи“ поглед у далеки пејзаж, него излази у сусрет ономе ко се моли.
Од стварања до Васкрсења
Подигни поглед ка куполи православног храма. Тамо је Христос Вседржитељ (Пантократор) — Онај Који држи сву творевину, „небо“ храма. Исти Логос Који је на мозаицима стварања благосиљао светлост, воде и Адама, сада из куполе гледа на сабрани народ.
А онда погледај икону Васкрсења. Православна Црква Васкрсење слика као Силазак у ад: Христос, у блиставој одећи, стоји на разбијеним вратима ада и за руку (често за зглоб, јер Адам сам нема снаге да се држи) извлачи Адама и Еву из гробова.
Где смо већ видели Христа и Адама заједно? У сцени стварања. Иста рука која је створила Адама сада га подиже из смрти. Икона тако повезује почетак и крај приче о човеку: Створитељ не напушта своје створење ни у паду, ни у смрти.