Сетите се последњег групног пројекта који није успео. Које реченице су се тада најчешће чуле? „Није до мене.“ „Он је почео.“ „Нико ми није рекао.“ „Па шта сте хтели, кад сте ми дали најтежи део?“ Свако има спреман одговор — и свако показује на неког другог. Те реченице су нам толико познате да их изговарамо готово без размишљања. А оне су веома старе — старе колико и човечанство. Први пут их налазимо у трећој глави Књиге Постања, у повести коју смо у петом разреду упознали као причу о прародитељском греху. Сада ћемо је читати пажљивије, реченицу по реченицу, као текст који говори не само о Адаму и Еви, него и о нама.
Заповест
У рајском врту Бог је човеку дао све. Писмо описује мноштво дрвећа, „лијепа за гледање и добра за јело“, а усред врта два посебна дрвета: дрво од живота и дрво од знања добра и зла (Пост 2, 9). Онда долази једина заповест:
„И запријети Господ Бог човјеку говорећи: Једи слободно са свакога дрвета у врту; Али с дрвета од знања добра и зла, с њега не једи; јер у који дан окусиш с њега, умријећеш.“
Пост 2, 16–17
Зашто Бог уопште даје заповест? Да ли је то дрво било „лоше“? Није. Писмо на крају шестог дана каже о свему створеноме:
„Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести.“
Пост 1, 31
Проблем, дакле, није у дрвету, ни у плоду, ни у храни. Заповест је прилика за слободу. Човек није створен као машина која мора да воли Бога, него као личност која Бога може да воли слободно. Љубав која нема могућност да каже „не“ није љубав. Заповест је зато била позив да човек из поверења остане у заједници са Богом и да у њој расте.
Пази на почетак заповести — „Једи слободно са свакога дрвета“. Бог најпре даје, па тек онда поставља једну границу. Свети Василије Велики у беседи о посту примећује да је ова прва заповест у ствари била заповест о посту — уздржању од једне хране ради заједнице са Богом. Зато пост у Цркви није казна, него пут натраг у рај.
Пет корака до пада
Трећа глава почиње змијом. Црква у њој препознаје ђавола, а то каже и последња књига Светог Писма:
„И збачена би аждаја велика, стара змија, која се зове ђаво и сатана, која заводи сву васељену …“
Отк 12, 9
И Књига Премудрости Соломонове каже да је смрт у свет ушла завишћу ђаволовом (Прем 2, 24). Ипак, ђаво не присиљава — он само нуди. Погледајмо како текст, корак по корак, води до пада.
| Корак | Стих | Шта се догађа |
|---|---|---|
| Сумња | Пост 3, 1 | змија изврће заповест — као да је Бог забранио сва дрвета — и сеје неповерење у Бога |
| Обмана | Пост 3, 4–5 | „Нећете ви умријети… па ћете постати као богови“ — обећање обожења, али без Бога и мимо Бога |
| Жеља | Пост 3, 6 | плод изгледа добар за јело и леп за очи — пажња се окреће са Бога на ствар |
| Преступ | Пост 3, 6 | жена узима и једе, даје мужу, и он једе |
| Стид и скривање | Пост 3, 7–8 | виде да су наги; крију се од Бога међу дрвећем |
Прво питање змије звучи невино:
„Али змија бјеше лукава мимо све звијери пољске, које створи Господ Бог; па рече жени: Је ли истина да је Бог казао да не једете са свакога дрвета у врту?“
Пост 3, 1
Ђаво не почиње отвореном лажи, него питањем које изврће истину. Бог је рекао „једи слободно са свакога дрвета“ осим једнога, а змија прави од Бога Онога Који све забрањује. Када се у срце увуче сумња да Бог није добар, остало иде лакше. Затим долази пажљиво описан тренутак жеље:
„И жена, видећи да је род на дрвету добар за јело и да га је милина гледати и да је дрво врло драго ради знања, узабра рода с њега и окуси, па даде и мужу својему, те и он окуси.“
Пост 3, 6
Ту се види нешто важно: грех не почиње рукама, него погледом и мишљу. Пажња се помера са Бога на ствар, а ствар почиње да обећава оно што само Бог може да да.
„Гдје си?“
Обећано „као богови“ није се испунило. Дошли су стид и страх. А онда, у свежини дана, Бог долази у врт:
„А Господ Бог викну Адама и рече му: Гдје си? А он рече: Чух глас твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих.“
Пост 3, 9–10
Зар Бог није знао где је Адам? Знао је. Свети Оци, међу њима и Свети Јован Златоуст у беседама на Књигу Постања, тумаче да Бог не тражи податак, него човека. Питање је позив: изађи, реци шта се десило, врати се. Пре суда Бог даје прилику за покајање.
Али Адам одговара: „Жена коју си удружио са мном, она ми даде с дрвета, те једох“ (Пост 3, 12). Оптужује жену — и посредно Самог Бога, Који му ју је дао. Жена оптужује змију. Сада погледај реченице са почетка часа. Исти образац: „није до мене“. Пребацивање кривице је први плод греха у односима међу људима. Нико не каже оно што би све променило: Згрешио сам.
Последице — четири раскинута односа
Када се човек одвоји од Бога, не ломи се само један однос, него сви. Пажљивим читањем Пост 3, 7–24 видимо четири круга последица:
| Однос | Последица у тексту |
|---|---|
| са Богом | страх и скривање; на крају изгнање из врта — губитак заједнице која је извор живота |
| са ближњим | оптуживање; однос љубави и једнакости постаје однос надмоћи — „он ће ти бити господар“ (Пост 3, 16) |
| са самим собом | стид, нагост, унутрашњи раздор; пре пада „бјеху обоје голи… и не бјеше их срамота“ (Пост 2, 25) |
| са природом | земља рађа трње и коров, рад постаје мука; на крају — повратак у прах |
Последњи круг завршава се смрћу:
„Трње и коров ће ти рађати, а ти ћеш јести зеље пољско; Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“
Пост 3, 18–19
Да ли је ово Божја освета? Не. Последице пада нису произвољна казна коју Бог смишља јер је „увређен“, него природни плод одвајања од Онога Који је једини извор живота. Бог није створио смрт (Прем 1, 13). Ко се одвоји од Живота, улази у смрт — као што ко угаси светло, остаје у мраку. Заповест је то унапред рекла: не као претњу, него као истину о стварности — „умријећеш“.
Нада усред пада
Најважније у овој глави лако се превиди: ни у тренутку пада Бог не оставља човека. Још док говори змији, Он изговара обећање:
„И још мећем непријатељство између тебе и жене и између сјемена твојега и сјемена њезина; оно ће ти на главу стајати, а ти ћеш га у пету уједати.“
Пост 3, 15
Свети Оци овај стих зову протојеванђеље — прво јеванђеље, прва радосна вест. „Сјеме“ жене које ће змији смрскати главу јесте Христос, рођен од Жене — Пресвете Богородице. Апостол Павле пише о испуњењу тог обећања:
„А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.“
Гал 4, 4–5
Затим долази један нежан детаљ:
„И начини Господ Бог Адаму и жени његовој хаљине од коже, и обуче их у њих.“
Пост 3, 21
Бог сам облачи прародитеље. Оци у кожним хаљинама виде два значења: с једне стране смртност и пролазност у које је човек сада обучен, а с друге — Божју бригу, која прати човека и изван раја.
Чак и изгнање Оци тумаче као милост. Бог не допушта да човек у палом стању окуси са дрвета живота и „до вијека живи“ (Пост 3, 22) — јер бесмртност у греху била би бескрајна мука. Свети Григорије Богослов у беседама на Божић и на Васкрс учи да је смрт тако постала граница греху, да зло не би постало бесмртно. Пут ка дрвету живота није заувек затворен — само чека Онога Ко ће га поново отворити.
Иста рука
На икони Васкрсења Христос стоји на разбијеним вратима ада и за руку извлачи Адама и Еву из гробова. Адам се у рају сакрио од Бога. А Бог је сишао све до ада да га пронађе. Питање „Гдје си?“ на тој икони добија свој одговор: Бог није престао да тражи човека — дошао је по њега лично.
Повест о Адаму и Еви није само извештај о нечему што се давно догодило. То је огледало у коме препознајемо сопствене кораке ка греху — и Бога Који, упркос свему, и данас долази у врт и дозива нас по имену.
Молитва
Господе, помилуј!