Када се гради велики храм, градитељ мора тачно да зна како ће изгледати купола пре него што се ископа и први метар темеља. Од куполе зависи колико ће стубови бити јаки, колико дебели зидови, колико дубок темељ. Ко посматра градилиште, види само рупу у земљи, скеле и гомилу материјала. Али градитељ у свему томе већ „види“ храм. Циљ одређује почетак. Ако Бог ствара свет — да ли зна шта гради? Шта је „нацрт“ света?
Бог — све у свему
Апостол Павле, говорећи о крају историје, у једној реченици открива циљ свега:
„А кад му све покори, онда ће се и сам Син покорити Ономе који му све покори, да буде Бог све у свему.“
1 Кор 15, 28
Шта значи да Бог буде „све у свему“? Да свет нестаје и да остаје само Бог? Не. Свет не нестаје, него бива испуњен Богом. Свети Оци то наговештавају сликом гвожђа у ватри: усијано гвожђе остаје гвожђе, а светли и греје као ватра. Ипак, ово је само наговештај — Бог није ватра, а свет није комад гвожђа; ниједна слика из природе не може да опише Бога. Важно је оно на шта слика упућује: творевина не прелази у Божју природу, остаје творевина, али испуњена несазданом благодаћу Божјом.
Све сабрано у Христу
Да ли је такав крај Бог смислио тек успут? Новозаветни текстови сведоче да је то Божји наум од почетка:
| Одломак | Порука |
|---|---|
| Еф 1, 9–10 | Божја тајна намера: да у пуноћи времена састави све у Христу — и што је на небу и што је на земљи |
| Кол 1, 16–17 | све је створено кроз Њега и за Њега; све у Њему постоји — Христос је и почетак и циљ |
| Еф 1, 22–23 | Христос је Глава Цркве, а Црква је Тело Његово, пуноћа Онога Који све испуњава |
| Отк 21, 1–5 | ново небо и нова земља; Бог обитава са људима; „Ево, све чиним новим“ |
„Обзнанивши нам тајну воље своје, по благовољењу својему које унапред одреди у Њему, за остварење пуноће времена, да се све састави у Христу, оно што је на небу и што је на земљи, у Њему …“
Еф 1, 9–10
„Јер Њиме би саздано све, што је на небесима и што је на земљи, што је видљиво и што је невидљиво, били престоли или господства, или началства или власти; све је Њиме и за Њега саздано. И Он је пре свега, и све у њему постоји.“
Кол 1, 16–17
„И све покори под ноге његове, и Њега постави изнад свега за главу Цркви, која је тело његово, пуноћа Онога који све испуњава у свему.“
Еф 1, 22–23
Из овога следи нешто веома важно: Христос није „резервни план“ који је Бог смислио тек када је човек сагрешио. Свети Максим Исповедник учи (Одговори Таласију, 60) да је тајна Христова — сједињење Бога и творевине у Њему — онај блажени циљ ради кога је све створено, који је Бог наумио пре векова. Христос је од почетка циљ стварања, а после пада је и Спаситељ. Свет је створен за Христа — да у Њему постане Тело Христово, Црква.
Последња књига Библије слика тај циљ:
„И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. …И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; …И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините.“
Отк 21, 1. 3. 5
„Ради ње је свет створен“
Хришћани првих векова ово су јасно осећали. У једном од најстаријих хришћанских списа, делу Пастир (Јерма, II век), Црква се писцу јавља у виђењу као старица. Када је упитао зашто је тако стара, добио је одговор: зато што је створена пре свега, и ради ње је свет устројен (Пастир, Виђење друго, 4). Пастир није део Светог Писма, али је драгоцено сведочанство вере ране Цркве.
Слично учи и Свети Климент Александријски (крај II века): као што је Божја воља дело и зове се свет, тако је Његова намера спасење људи и зове се Црква (Педагог I, 6).
Како Црква може бити „старија“ од света, ако знамо да се родила на Педесетницу? Као циљ и Божја замисао, Црква постоји „пре“ света — као што купола постоји у градитељевом нацрту пре темеља. На Педесетницу се у историји јавља оно што је Бог хтео од почетка.
Храм — икона света
Свети Максим Исповедник у делу Мистагогија (тумачење Литургије) учи да је храм икона целога света. Храм има два дела — олтар, у који улазе само свештенослужитељи, и наос, где стоји народ. Олтар одговара невидљивом (духовном), а наос видљивом свету. Па ипак, то није „два храма“, него један храм: олтар осветљава наос, а наос се отвара ка олтару. Тако су и видљиви и невидљиви свет један свет, створен од једног Бога и позван у једно.
Погледај свој парохијски храм:
| Где у храму | Шта видимо | Шта то говори |
|---|---|---|
| купола | Христос Вседржитељ (Пантократор) | небо; Онај Који држи сву творевину |
| зидови и стубови | светитељи и анђели на фрескама | небо и земља у истој заједници; на Литургији служимо „са свима светима“ |
| наос | сабрани народ Божји | видљиви свет који се приноси Богу |
| олтар и Часна Трпеза | хлеб и вино, „плодови земље“ | Царство; творевина која постаје Тело и Крв Христова |
Храм не „одваја“ мали део света од остатка, као оградица око светиње. Он показује шта цео свет треба да постане.
Литургија — свет који постаје Црква
Литургија почиње возгласом:
Почетни возглас Литургије
Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.
Још ниједан стих није прочитан, ниједан хлеб није принет, а свештеник већ благосиља Царство. Црква на Литургији већ сада живи оно што ће бити на крају: заједницу Бога, људи и творевине. Хлеб и вино, плодови земље и рада, постају Тело и Крв Христова; окупљени верни постају једно Тело.
| Почетак | Сада | Крај |
|---|---|---|
| Бог ствара свет „добар веома“, са циљем | у Литургији свет се приноси Богу и предокушава Царство | „ново небо и нова земља“; Бог „све у свему“ |
Цела историја у једној молитви
У средишњој молитви Литургије Светог Јована Златоуста, анафори, свештеник у име свих благодари Богу — и у тој благодарности сабира целу историју света. Укратко, он исповеда да нас је Бог из небића у биће привео, да нас је, када смо отпали, поново подигао, и да није престао да чини све док нас није узвео на небо и даровао нам Своје будуће Царство.
| Шта Црква исповеда | Етапа |
|---|---|
| Бог нас је из небића привео у биће | стварање |
| ми смо отпали од Њега | пад |
| Он нас је поново подигао | спасење у Христу |
| узвео нас је на небо и даровао нам Царство | Царство Божје — циљ |
Зашто се баш у Литургији понавља цела историја света? Зато што Литургија није само „један од обреда“, него догађај у коме свет испуњава свој циљ — постаје Црква.
Временска линија Божјег наума
Сложимо све што смо научили у једну линију:
| Ред | Етапа | Стих |
|---|---|---|
| 1 | Божји наум пре стварања: све сабрати у Христу | Еф 1, 4. 10 |
| 2 | Стварање света „ни из чега“ — „добро веома“ | Пост 1, 1. 31 |
| 3 | Човек — икона Божја и свештеник творевине | Пост 1, 26; 2, 15 |
| 4 | Пад — човек се окреће од Бога | Пост 3 |
| 5 | Оваплоћење — Христос, Нови Адам | Јн 1, 14 |
| 6 | Педесетница — Црква се јавља у историји | Дап 2 |
| 7 | Литургија — предокушај Царства | Лк 22, 19–20 |
| 8 | Царство: ново небо и нова земља | Отк 21, 1–5 |
Свака Литургија — мали Шестоднев
На почетку света Бог је рекао: „Нека буде.“ На Литургији Црква на свакој молитви одговара: „Амин“ — што значи „заиста, нека буде“. Свет који је створен речју, у Литургији се Богу враћа благодарношћу.
Нацрт света је Христос, а грађевина је Црква. И у тој грађевини ниси посматрач са стране:
„И ви сами као живо камење зидајте се у дом духовни, свештенство свето, да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христа.“
1 Пт 2, 5