Када потписујете уговор за мобилни телефон, обе стране тачно знају шта добијају: ви плаћате сваког месеца, оператер вам даје услугу. Ако ви престанете да плаћате, и он престаје да даје. Уговор почива на интересу и важи док се обе стране држе договора. Библија, међутим, о односу Бога и човека не говори језиком уговора, него једном другачијом речју — завет. Шта је то, и зашто је то толико важно да се цело Свето Писмо дели на Стари и Нови Завет?
После Вавилона — један човек
На Вавилонској кули људи су говорили „да стечемо себи име“ — и били су расејани (Црква и Вавилонска кула). Сада Бог Сам позива једног човека, Аврама, из Харана, где се његова породица настанила на путу из Ура Халдејског ка земљи Хананској (Пост 11, 31):
„И учинићу од тебе велик народ, и благословићу те, и име твоје прославићу, и ти ћеш бити благослов. Благословићу оне који тебе узблагосиљају, и проклећу оне који тебе успроклињу; и у теби ће бити благословена сва племена на земљи.“
Пост 12, 2–3
Име које су градитељи куле хтели да отму — Бог Авраму поклања. А обећање има неочекиван домет: не само Аврамов род, него сва племена на земљи. Зашто Бог позива једнога човека ако жели да благослови све народе? Зато што Бог спасава кроз личности и заједницу: почиње од једног човека, од њега ствара народ, а кроз тај народ долази Онај у коме ће бити благословени сви.
Аврам је стварна личност историје спасења, а не мит. Живео је у другом миленијуму пре Христа — тачне године не знамо, нити их Писмо наводи. Његову животну причу већ знате (Аврам и Божји позив). Сада гледамо дубље — у завет.
Бог чини — Аврам одговара
Пратите кроз главне догађаје ко шта чини:
| Одломак | Бог … | Аврам … |
|---|---|---|
| Пост 12, 1–4 | позива га да изађе из своје земље и обећава благослов | креће, „као што му каза Господ“ |
| Пост 15, 1–6 | обећава потомство многобројно као звезде | „повјерова … Богу, а он му прими то у правду“ |
| Пост 15, 7–18 | склапа завет; само Бог, у виду дима и пламена, пролази између делова жртве | приноси жртву, чека у тами и страху |
| Пост 17, 1–14 | даје му ново име и знак завета — обрезање | прима знак завета |
| Пост 18, 1–15 | посећује га код храстова Мамријских | дочекује госте гостољубиво |
Уочите редослед: увек први делује Бог. Аврам не „зарађује“ Божју наклоност; он одговара на дар.
Завет у ноћи — Пост 15
Аврам је стар и без деце, а Бог му обећава потомство и земљу. Аврам пита: по чему ћу знати? Бог му каже да припреми животиње за жртву; Аврам их расеца и поставља половине једну према другој. У то време савези су се склапали управо тако: стране које склапају савез пролазиле су између раздвојених делова и тиме као да су говориле: нека и са мном буде овако ако прекршим реч. Такав обичај помиње и пророк Јеремија (Јер 34, 18). А онда се дешава нешто неочекивано:
„А кад се сунце смири и кад се смрче, гле, пећ се димљаше, и пламен огњени пролажаше између онијех дијелова. Тај дан учини Господ завјет с Аврамом говорећи: Сјемену твојему дадох земљу ову …“
Пост 15, 17–18
Између делова пролази само Бог — у виду дима и пламена. Аврам не пролази. То значи: Бог Сам преузима обавезу верности. Завет није погодба равноправних страна, него дар. Бог се везује за човека, а од човека тражи веру и верност — али Његова верност не зависи од тога да ли је човек савршен.
Шта је завет?
Реч завет (јевр. берит, грч. дијатики — διαθήκη) значи савез који Бог из љубави склапа са човеком и народом. Бог даје обећање, а човек одговара вером и верношћу.
| Уговор | Завет | |
|---|---|---|
| почива на | интересу | љубави и верности |
| стране | једнаке | Бог и човек — Бог први даје |
| ако друга страна погреши | уговор пада | Бог остаје веран и позива на повратак |
| циљ | размена услуга | заједница живота |
Зато је погрешно замишљати однос са Богом као трговину: „ја Богу пост и молитву — Бог мени успех на испиту“. Молитва, пост и добра дела нису „плаћање“, него одговор љубави на љубав која нас је прва потражила.
Знак завета и ново име
У седамнаестој глави Бог потврђује завет:
„А постављам завјет свој између себе и тебе и сјемена твојега након тебе од кољена до кољена, да је завјет вјечан, да сам Бог теби и сјемену твојему након тебе;“
Пост 17, 7
Завет добија и свој видљиви знак:
„А ово је завјет мој између мене и вас и сјемена твојега након тебе, који ћете држати: Да се обрезује између вас све мушкиње. А обрезиваћете окрајак тијела својега, да буде знак завјета између мене и вас.“
Пост 17, 10–11
Апостол Павле говори о новом, нерукотвореном обрезању — о Крштењу, којим човек умире и васкрсава са Христом:
„У Њему ви и обрезани бисте обрезањем нерукотвореним, одбацивањем тела греховности обрезањем Христовим, пошто се с Њим погребосте крштењем, у Њему сте и саваскрсли кроз веру у моћ Бога који га васкрсе из мртвих.“
Кол 2, 11–12
Тада Бог Авраму мења и име. У јеврејском тексту Аврам постаје Авраам, што се тумачи као „отац многих народа“. У Даничићевом преводу и у нашим лекцијама остаје облик Аврам, а у Новом Завету и у богослужењу чујемо Авраам — то је иста личност. Ново име у Библији значи нови идентитет и нову мисију. И ми на Крштењу добијамо име — често име светитеља — и постајемо чланови Цркве, новог народа Божјег.
Ко су деца Аврамова?
Апостол Павле, и сам Јеврејин од Аврамовог потомства (Рим 11, 1), објашњава да се обећање дато Авраму не ограничава на потомство по крви:
„А Писмо, предвидевши да Бог оправдава незнабошце вером, унапред објави Аврааму: У теби ће се благословити сви незнабошци. Тако се они који су од вере благосиљају са верним Авраамом.“
Гал 3, 8–9
Обећање је, каже Павле, дато Авраму и његовом семену — у једнини:
„Аврааму пак и семену његову речена бише обећања; не каже: и семенима, као за многе, него као за једно: И семену твојему, које је Христос.“
Гал 3, 16
Христос је, дакле, Потомак Аврамов у коме се испуњава обећање. А ко је у Христу, и сам постаје део тог „семена“:
„Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте. Нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер сте ви сви један (човек) у Христу Исусу. А кад сте ви Христови, онда сте семе Авраамово и наследници по обећању.“
Гал 3, 27–29
Зато Павле Аврама назива оцем и оних из Израиља и оних из незнабожаца:
„Зато је од вере, да буде по благодати, да обећање буде сигурно свему потомству, не само ономе које је од закона, него које је од вере Авраама, који је отац свима нама. Као што је написано: Јер сам те поставио за оца многим народима пред Богом коме поверова, који оживљује мртве и зове непостојеће као постојеће.“
Рим 4, 16–17
Христос најављује да ће „многи од истока и запада доћи и сешће за трпезу с Авраамом, и Исаком, и Јаковом у Царству небескоме“ (Мт 8, 11). А Пресвета Богородица, у својој песми, пева да је Бог испунио обећање:
„Прихвати Израиља, слугу својега, да се опомене милости; као што говори оцима нашим, Аврааму и семену његову до века.“
Лк 1, 54–55
| Обећање (Пост 12, 3) | Испуњење |
|---|---|
| „сва племена на земљи“ | Христос, Потомак Аврамов (Гал 3, 16) |
| ↓ | ↓ |
| народ Божји — Израиљ | Црква — нови народ Божји из свих народа, у који се улази Крштењем |
| Вавилон — расејање | Педесетница — Дух Свети сабира народе у једно |
Вера која дела
Пост 15, 6 — „И повјерова Аврам Богу, а он му прими то у правду“ — апостол Павле наводи у Посланици Римљанима (Рим 4, 3). Апостол Јаков, пак, пише:
„Авраам, отац наш, не оправда ли се делима кад принесе Исака сина својега на жртвеник? Видиш ли како је вера садејствовала делима његовим, и кроз дела усавршила се вера?“
Јак 2, 21–22
Да ли апостоли Павле и Јаков говоре нешто супротно? Не. Обојица говоре о истој, живој вери. Павле наглашава да спасење није плата за испуњене прописе, него дар који се прима вером; Јаков наглашава да права вера никада не остаје „само у глави“. Аврамова вера није била пуко уверење да Бог постоји, него поверење које се видело у одласку из Харана, у дугогодишњем чекању, у гостољубљу код Мамријских храстова и на гори Морији. Вера и дела нису два одвојена пута, него један живот у заједници са Богом.
Аврам у животу Цркве
Аврам није само лик из прошлости. Црква се у својим молитвама често обраћа Богу Авраамовом, Исаковом и Јаковљевом. У чину Венчања свештеник призива на младенце благослов какав је Бог дао Авраму и Сари. А пред Божић, у Недељи светих праотаца, Црква прославља праоце, међу њима и Аврама, као корене из којих је по телу израстао Христос.
Аврам је кренуо без мапе, али не без Бога. И ми смо, кроз Крштење, ушли у исти завет — у Цркву. Ми смо „деца Аврамова“ не по крви, него по вери: позвани да верујемо Богу и онда када не видимо цео пут, и да ту веру показујемо делима.