Оче наш знаш напамет. Изговараш га ујутру и увече, пред јело, можда и пред контролни. Али где је он на Литургији — на почетку, у средини или на крају? Шта му претходи, а шта одмах следи? Већина нас би морала мало да размисли. А то „где“ уопште није небитно: текст је исти, али место мења смисао. Исте речи добијају нову дубину кад их изговарамо пред Чашом. Ово је трећи час о Литургији, после лекција Света Литургија — Светајна Цркве и Анафора Светог Василија Великог.
Оче наш
Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Амин!
Овако ову молитву пишемо и молимо на црквенословенском језику, старим црквеним словима:
Где је Оче наш?
Пратимо Литургију Светог Јована Златоустог од краја анафоре до Причешћа (у Литургији Светог Василија Оче наш има исто место):
| Ред | Део Литургије | Возглас / садржај |
|---|---|---|
| 1 | Крај анафоре | после епиклезе и спомена Богородице, светих, живих и упокојених: „И дај нам да једним устима и једним срцем славимо…“; „И да буду милости великога Бога и Спаса нашега Исуса Христа са свима вама.“ |
| 2 | Просителна јектенија | „Поменувши све Свете, опет и опет у миру Господу се помолимо“; „За принесене и освећене часне Дарове, Господу се помолимо“ … „Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо.“ |
| 3 | Возглас пред Оче наш | „И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога Оца и говорити:“ |
| 4 | Оче наш | изговара или поје сав народ |
| 5 | Славословље | свештеник: „Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ |
| 6 | Мир и приклањање глава | „Мир свима.“ — „И духу твоме.“; „Главе своје Господу приклоните.“ — „Теби, Господе.“ |
| 7 | Узношење Агнца | „Пазимо!“ — „Светиње светима.“ — „Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.“ |
| 8 | Ломљење Агнца и Причешће | причешћују се свештенослужитељи, затим верни: „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.“ |
Погледај шта се десило пре Оче наш: Дарови су освећени, Црква је поменула све свете и цео свет, ђакон је позвао да „сами себе и једни друге, и сав живот свој“ предамо Христу. А неколико тренутака после Оче наш — Причешће. Оче наш, дакле, стоји на прагу Причешћа, између освећења Дарова и примања Тела и Крви Христове.
Пази да га не помешаш са Символом вере, који се изговара пре анафоре („Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали…“).
Смело и неосуђено
Пред саму молитву свештеник се моли:
Возглас пред Оче наш
Свештеник: И удостој нас, Владико, да смело и неосуђено смемо призивати Тебе небескога Бога Оца и говорити:
Зар је потребна смелост да Бога назовемо Оцем? Јесте. Ниједан човек нема по себи право да Свемогућег Творца зове „Оче“. Ко то сме — и откуд нам та смелост? Апостол Павле одговара:
„Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче! Овај Дух сведочи нашему духу да смо деца Божија.“
Рим 8, 15–16
„А пошто сте синови, посла Бог Духа Сина својега у срца ваша, који виче: Ава, Оче! Тако ниси више роб, него син; ако ли си син, и наследник си Божији кроз Христа.“
Гал 4, 6–7
Ту је кључ. Бог је по природи Отац Свог Јединородног Сина. Ми постајемо деца Божја по благодати — усиновљењем у Крштењу и даром Духа Светога, у Христу. Црква никада не изједначава та два синовства: Христос је Син по природи, ми смо синови по благодати. Али баш зато што смо „у Христу“, смемо да говоримо Његовим речима.
- Смело — грчки парисија (παρρησία): слобода говора, поверење детета које зна да га Отац воли. То није дрскост, него смелост деце.
- Неосуђено — свест да смо недостојни, а ипак позвани. Смелост без смирења била би охолост; смирење без смелости било би страх роба.
Зато се у древној Цркви Оче наш „предавао“ онима који су се спремали за Крштење, као драгоцено наслеђе, а на Литургији су га заједно изговарали само верни, пошто би оглашени изашли. То је била молитва оних који су већ постали деца Божја.
„Јер је твоје царство…“
На крају молитве свештеник изговара славословље:
Славословље
Свештеник: Јер је твоје царство и сила и слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин.
Ове речи нису случајне. Синодски превод Јеванђеља по Матеју завршава Господњу молитву сличним славословљем:
„И не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Јер је твоје Царство и сила и слава у векове. Амин.“
Мт 6, 13
На Литургији свештеник то славословље изговара у тринитарном облику — „Оца и Сина и Светога Духа“. А сад се сети како Литургија почиње: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“ Литургија почиње Царством, а Оче наш, пред самим Причешћем, завршава се Царством. Између тих речи цело сабрање је на путу ка Царству — и пред Чашом је стигло на праг.
Прозбе пред Чашом
Сада прочитај прозбе још једном, као да их први пут изговараш — непосредно пред Причешће:
| Прозба | Литургијски смисао |
|---|---|
| „да се свети име Твоје“ | одмах затим чујемо „Светиње светима“: у Причешћу људи постају свети, а Бог се прославља у освећеним људима |
| „да дође царство Твоје“ | Литургија почиње „Благословено Царство…“, а Оче наш се завршава „Јер је твоје царство…“ — у Причешћу нам Царство долази као предокус |
| „хлеб наш насушни“ | грчки епиусиос: хлеб потребан за живот; Свети Кирило Јерусалимски у Тајноводственим поукама ову прозбу тумачи и као молитву за евхаристијски Хлеб, који је дат за суштину душе (препричано) |
| „опрости нам … као што и ми опраштамо“ | пред Чашом се приступа помирен са свима; зато одмах затим „Мир свима“ |
| „не уведи нас у искушење“ | молитва да нас Причешће сачува и да му не приступимо „на суд или на осуду“ |
Прозба о праштању има чврст ослонац у Христовим речима:
„Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“
Мт 5, 23–24
А речи „на суд или на осуду“ узете су из молитве коју верни говоре пред само Причешће:
Из молитве пред Причешће
Нека ми причешћивање светим Тајнама твојим, Господе, не буде на суд или на осуду, већ на исцељење душе и тела. Амин.
Свети Кирило Јерусалимски (IV век), тумачећи новокрштенима Литургију у својим Тајноводственим поукама, објашњава Оче наш управо на овом месту — после освећења Дарова, пред „Светиње светима“. Тако знамо да је Господња молитва још у IV веку стајала пред Причешћем.
Цела Литургија у једној молитви
Још је Тертулијан (III век) Оче наш назвао сажетком целог Јеванђеља (препричано). На Литургији он је и нешто више — кратка Литургија:
- обраћамо се Оцу, кроз Сина, у Духу Светом — као што се и цела анафора обраћа Оцу;
- тражимо Царство, Хлеб, опроштај и избављење;
- и све то одмах примамо у Причешћу.
Оче наш на Литургији није „још једна молитва“ између других, него глас усиновљене деце пред Трпезом Оца.