Замисли да на столу имаш седам картица: Крштење, Миропомазање, Покајање, Рукоположење, Брак, Јелеосвећење, Евхаристија. Треба да их поређаш у круг, око једне. Коју би ставио (или ставила) у средину — и зашто? А сад још смелије питање: да ли Црква „има“ Литургију, као што школа има приредбу или клуб годишњу скупштину? Или је обрнуто — да Литургија чини Цркву оним што она јесте? О Литургији си учио и у основној школи (Света Литургија) и у првом разреду (Света Литургија — пуноћа заједнице са Богом); а у овом разреду смо је упознали као пројаву Царства небеског. Данас повезујемо све што смо учили о Литургији, Крштењу и Миропомазању, Исповести и Свештенству у једну слику.
Један хлеб — једно тело
Апостол Павле Коринћанима пише о Чаши и Хлебу Евхаристије:
„Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо.“
1 Кор 10, 16–17
Погледај редослед: апостол не каже „пошто смо једно тело, зато се причешћујемо од једног хлеба“, него обрнуто — зато што је хлеб један, ми многи постајемо једно тело. Евхаристија није само знак јединства које већ постоји; она га ствара.
Исти апостол преноси Коринћанима оно што је примио од Господа:
„Јер ја примих од Господа што вам и предадох, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан, узе хлеб, и захваливши преломи и рече: Узмите, једите, ово је тело моје, које се за вас ломи; ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу, по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завет у мојој крви; ово чините, кад год пијете, у мој спомен. Јер кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође.“
1 Кор 11, 23–26
А Дела апостолска овако описују живот прве Цркве у Јерусалиму:
„И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама.“
Дап 2, 42
Сама реч Црква на грчком — еклисија — значи „сабрање“, народ који је Бог сазвао. Када апостол Павле Коринћанима пише „кад се сакупљате у Цркву“ (1 Кор 11, 18), не мисли на зграду, него на сабрање око Господње трпезе. Отуда закључак овог часа: Црква није организација која „има“ Литургију; Црква на Литургији постаје Црква — Тело Христово, сабрано око Њега.
Црква се показује у Тајнама
Ово није „ново“ учење. Свети Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, на путу ка мучеништву у Риму (почетак II века) писао је Црквама да чувају јединство управо око једне Евхаристије:
Хиљаду и триста година касније, Свети Николај Кавасила (XIV век), у свом тумачењу Божанствене Литургије, учи да се Црква показује у Светим Тајнама — јер у њима верни постају удови Христови, а Христос њихова Глава (препричано).
У XX веку су ову светоотачку мисао продубљивали православни богослови као што су протојереј Николај Афанасјев и митрополит пергамски Јован Зизијулас, нарочито на основу Светог Игњатија; њихов приступ се назива „евхаристијска еклисиологија“ (еклисиологија — учење о Цркви). Њихови нагласци се међусобно разликују и о њима се међу богословима и данас разговара — то су богословска тумачења, а не нова догма. Важно је да ову мисао схватимо онако како је Црква исповеда. Црква није друштвени скуп који људи „праве“ кад се окупе, нити постоји само док траје служба: она је Тело Христово, сабрано Духом Светим, у коме су и светитељи и сви верни, живи и уснули. И Евхаристија није „скуп“ који може да направи свака група која се окупи око хлеба и вина. Права Евхаристија постоји у једној вери апостолској, у сабрању око епископа (или свештеника кога он шаље), у заједници са целом Црквом. Зато Литургија пре анафоре исповеда Символ вере, а у анафори помиње епископа. Вера, епископ и Чаша иду заједно.
Зашто „Светајна“?
Писац дела О црквеној јерархији, које носи име Светог Дионисија Ареопагита, Евхаристију назива „тајном над тајнама“. Зато се Литургија у нашој богословској традицији назива Светајна — Тајна у којој се све друге Тајне испуњавају и ка којој све воде.
То не значи да остале Тајне нису важне, нити да је седам Тајни затворен „систем“ од седам одвојених обреда. Сама Црква је тајна — тајанствена заједница Бога и људи — а у Евхаристији се та тајна најпотпуније показује. Ипак, ваља јасно знати седам Светих Тајни које Црква исповеда: Крштење, Миропомазање, Евхаристија (Причешће), Покајање (Исповест), Свештенство (Рукоположење), Брак и Јелеосвећење.
Пази на још нешто: на Литургији хлеб и вино заиста постају Тело и Крв Христова, силом Духа Светога, Кога Црква призива у анафори. То није „символ“ ни само сећање — али није ни нека механичка промена коју свештеник сам „изврши“ изговарањем речи. То је дар Божји Цркви која се моли.
Пут Литургије
| Део | Садржај | Смисао |
|---|---|---|
| Проскомидија | припрема хлеба и вина; честице за Богородицу, свете, живе и упокојене | цела Црква окупљена око Агнца |
| Литургија оглашених | „Благословено Царство…“, јектеније, антифони, Мали вход, читања (Апостол, Јеванђеље), проповед | Христос нам долази Речју |
| Литургија верних | Велики вход, Символ вере, анафора, Оче наш, Причешће, отпуст | приношење, благодарење, сједињење са Христом |
Зашто се други део зове Литургија оглашених? У древној Цркви оглашени (катихумени) — они који су се тек припремали за Крштење — слушали су читања и проповед, а затим излазили. Тај тренутак Литургија чува до данас:
Отпуштање оглашених
Ђакон: Ви који сте оглашени, изиђите; оглашени, изиђите; ви који сте оглашени, изиђите; нико од оглашених да не остане. Ђакон: А ви који сте верни, опет и опет у миру Господу се помолимо.
Поука је једноставна: до Чаше се долази кроз Крштење. Литургија верних је трпеза оних који су се у Христа крстили.
Све Тајне око Чаше
Вратимо се сада картицама са почетка. Када у средину ставимо Евхаристију, свака друга Тајна добија своју стрелицу ка њој:
| Тајна | Веза са Евхаристијом |
|---|---|
| Крштење и Миропомазање | уводе у Цркву и за Чашу; новопросвећени се одмах причешћује; у древности се крштавало на васкршњој Литургији |
| Покајање (Исповест) | враћа у евхаристијску заједницу онога ко се грехом удаљио; припрема за Причешће |
| Рукоположење | врши се само на Литургији, ради служења Евхаристији |
| Брак | у древности је венчање било повезано са заједничким Причешћем; трагови тога су „заједничка чаша“ и почетни возглас „Благословено Царство“ у чину венчања |
| Јелеосвећење | исцељење душе и тела ради живота у заједници Цркве; болесни се причешћују |
Све Тајне, дакле, воде ка Чаши и из ње извиру. Литургија је Тајна у којој Црква јесте Црква.
Четири Литургије
Ток Литургије увек је исти, али Црква чува четири литургијска чина:
| Литургија | Када се служи |
|---|---|
| Светог Јована Златоустог | већину дана у години |
| Светог Василија Великог | десет пута годишње (о њој учимо на следећем часу: Анафора Светог Василија Великог) |
| Пређеосвећених Дарова | у радне дане Великог поста (у парохијама најчешће средом и петком) и у прва три дана Страдалне седмице; нема анафоре — верни се причешћују Даровима освећеним на претходној Литургији |
| Светог Јакова, брата Господњег | један од најстаријих сачуваних литургијских чинова; служи се ретко, нпр. на празник Светог апостола Јакова |
Различити чинови нису „различите Литургије“ у смислу различитих Евхаристија. Свака од њих је једна иста Евхаристија Цркве.
„Лек бесмртности“
Свети Игњатије Богоносац Евхаристију назива „леком бесмртности“ (Посланица Ефесцима 20; о томе си читао у лекцији Јединство са Богом — победа над смрћу). Лек се не даје здравима као награда, него болеснима да оздраве. Зато Причешће није награда за савршене, него дар и лек за оне који се кају и боре.
То не значи да Причешћу приступамо олако. Припрема је молитва, пост, Исповест по договору са духовником и — изнад свега — мир са свима. Позив који Црква упућује пред Чашом каже и како приступамо:
Позив на Причешће
Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.
Литургија у којој се верни не причешћују губи свој смисао — као трпеза за коју нико не седа. Зато је Црква увек позивала на редовно и припремљено Причешће.
Ако је Евхаристија Тајна над тајнама, онда недеља није само „слободан дан“, него дан у коме Црква — и ти у њој — постаје оно што јесте: Тело Христово.