Ако си неке недеље у Великом посту стајао (или стајала) на Литургији, можда си приметио нешто необично: служба траје дуже, хор између возгласа чека, а свештеник пред Часном трпезом дуго и тихо чита. Тих недеља Црква не служи „обичну“ Литургију Светог Јована Златоустог, него другу — Литургију Светог Василија Великог. Ток је исти, а разлика је највише у ономе што се тихо чита: у анафори. На прошлом часу смо видели да је Литургија Светајна Цркве; данас улазимо у њено срце.
Свети Василије Велики
Свети Василије рођен је око 330. године у Кесарији Кападокијској (у Малој Азији, данас Турска), у породици у којој је било више светитеља. Школовао се у најбољим школама свог времена, а онда је све оставио ради подвижничког живота. Од 370. године био је архиепископ Кесарије, а упокојио се 379. године, исцрпљен трудом и подвигом.
- Са Светим Григоријем Богословом и својим братом Светим Григоријем Ниским убраја се у Кападокијске Оце; са Светим Григоријем Богословом и Светим Јованом Златоустим Црква га прославља као једног од Три јерарха.
- Бранио је веру Никејског сабора против аријанства и написао дело „О Светом Духу“, у коме сведочи да се Дух Свети са Оцем и Сином заједно поштује и слави.
- Написао је правила за монахе, која православно монаштво и данас поштује.
- Пред Кесаријом је подигао читав комплекс за сиромашне, болесне и путнике — Василијаду. О њој ћемо више говорити у последњим лекцијама године.
Празнује се 1. јануара по црквеном календару (14. јануара), заједно са Обрезањем Господњим. Црква га опева овако:
Тропар Светом Василију Великом (глас први)
По свој земљи пронесе се глас о теби, јер она прими благовест твоју којом си богодолично изложио догмате; природу си био објаснио, а људски живот Богом украсио. Царствени свештениче, оче преподобни Василије, моли Христа Бога да спасе наше душе.
Десет пута годишње
Литургија Светог Василија не служи се сваке недеље, него десет пута годишње:
| Дан | Број | Напомена |
|---|---|---|
| првих пет недеља Великог поста | 5 | Недеља Православља, Светог Григорија Паламе, Крстопоклона, Светог Јована Лествичника, Свете Марије Египћанке (на Цвети — Златоустова) |
| Велики четвртак | 1 | спомен Тајне вечере; служи се са вечерњем |
| Велика субота | 1 | са вечерњем; почетак васкршње радости |
| Бадњи дан (6. јануар) | 1 | навечерје Божића; са вечерњем |
| Крстовдан (18. јануар) | 1 | навечерје Богојављења; са вечерњем |
| Свети Василије Велики (14. јануар) | 1 | празник светитеља |
Правило: ако Бадњи дан или Крстовдан падну у суботу или недељу, тог дана се служи Литургија Светог Јована Златоустог, а Литургија Светог Василија премешта се на сам празник — на Божић, односно на Богојављење (тада не почиње вечерњем).
Не мешај ову Литургију са Литургијом Пређеосвећених Дарова, која се служи радним данима Великог поста и која уопште нема анафоре.
Шта је анафора?
Анафора (грч. „узношење“) је средишња молитва Литургије, у којој Црква благодари Богу Оцу и у којој Дарови постају Тело и Крв Христова. Највећи њен део свештеник чита тихо, а народ чује возгласе и одговара на њих. Литургије Светог Јована Златоустог и Светог Василија имају исти ток, а разликују се пре свега по тим тихим молитвама анафоре.
Анафора почиње дијалогом свештеника и народа — истим у обе Литургије:
Почетак анафоре
Свештеник: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. Народ: И са духом твојим. Свештеник: Горе имајмо срца! Народ: Имамо их ка Господу. Свештеник: Заблагодаримо Господу. Народ: Достојно и праведно је благодарити Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој.
„Горе имајмо срца“ — то је кључ целе анафоре. Евхаристија се не служи „доле“, у бригама и рачуницама, него узнетог срца, пред лицем Божјим.
Анафора корак по корак
| Део анафоре | Садржај | Особеност код Светог Василија |
|---|---|---|
| Дијалог | „Благодат Господа нашега…“, „Горе имајмо срца“, „Заблагодаримо Господу“ | исти у обе Литургије |
| Благодарење и „Свет“ | слављење Бога; анђелска песма „Свет, Свет, Свет, Господ Саваот“ (уп. Ис 6, 3) | опширно богословље о Сину као икони Оца и о Духу Светом |
| Спомен историје спасења | шта је Бог учинио за нас | најопширнији део: стварање, рај, пад, Закон и пророци, Оваплоћење, Крст, силазак у ад, Васкрсење, Вазнесење, Други долазак |
| Установљење | речи Христове са Тајне вечере: „Примите, једите…“, „Пијте из ње сви…“ | исте речи у обе Литургије |
| Анамнеза и принос | „Твоје од твојих…“ | Дарови се пре епиклезе називају антитиповима Тела и Крви |
| Епиклеза | призив Духа Светога на нас и на Дарове | моли се да Дух дође и благослови, освети и покаже хлеб Телом, а вино Крвљу Христовом |
| Спомени | Богородица, свети, живи и упокојени | уместо „Достојно јест“ пева се „О Теби се радује“; веома опширни спомени свих сталежа и потреба |
Тиха молитва анафоре почиње речима „Ти који јеси, Владико…“. Свети Василије у њој слави Бога Који је изнад сваког разума и речи, а онда богословствује: Син је жива икона Очеве доброте, која у Себи показује Оца — Реч жива, Бог истинити, предвечна Премудрост, Светлост истинита; а кроз Сина се јавио Дух Свети, Дух истине, дар усиновљења, залог будућег наслеђа, извор освећења (препричано). Види се рука писца дела „О Светом Духу“ — исповест вере постаје молитва.
Затим свештеник позива на анђелску песму:
Победничка песма
Свештеник: Победничку песму појући, кличући, узвикујући и говорећи. Народ: Свет, Свет, Свет, Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама.
Благодарење за целу историју
После „Свет“ долази део по коме је анафора Светог Василија најпознатија. Свештеник тихо наставља („Са овим блаженим Силама, човекољубиви Владико…“) и приповеда Богу шта је Он учинио за човека. Препричано, без наводника, њен ток је отприлике овакав:
- Бог је створио човека од праха земље и почаствовао га Својом иконом, ставио га у рај и обећао му бесмртност и вечна добра ако држи заповест.
- Човек је, преварен од змије, заповест преступио; изгнан је из раја и вратио се у земљу од које је узет.
- Али Бог није заувек одвратио лице од Свог створења, нити заборавио дело Својих руку: посећивао га је на многе начине — слао пророке, дао Закон на помоћ, поставио анђеле за чуваре.
- А кад је дошла пуноћа времена, проговорио нам је кроз Сина, Који је, будући Бог пре векова, оваплотио се од Свете Дјеве, постао нам сличан у свему осим греха, водом и Духом нас препородио, предао Себе смрти, сишао у ад да Собом испуни све, разрешио болове смрти, васкрсао трећег дана као првенац из мртвих, узнео се на небеса и седи с десне стране Оца — и доћи ће да суди свету.
- Оставио нам је као спомен Свог страдања ове Дарове које приносимо.
Зашто Црква, баш у тренутку кад приноси Дарове, помиње цео пут од стварања до Другог доласка? Зато што Евхаристија значи благодарење. Свети Василије нас учи да свет и историју не гледамо као низ случајности, него као дело Божје љубави која ни после пада није напустила човека. Анафора је богословље у молитви — вера Цркве изречена као „хвала“. Ову мисао смо прошле године срели у лекцији Прародитељски грех у светлости богослужбених текстова: пад је у анафори увек праћен Божјом бригом.
Онда свештеник наглас изговара Христове речи са Тајне вечере:
Речи установљења
Свештеник: Даде својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. Народ: Амин. Свештеник: Даде својим светим Ученицима и Апостолима рекавши: Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива, на отпуштење грехова. Народ: Амин.
Следи анамнеза — спомен Крста, гроба, Васкрсења, Вазнесења и Другог доласка — и приношење:
Приношење
Свештеник: Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све. Народ: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо ти се, Боже наш.
Епиклеза — Дух Свети над Даровима
Сада долази врхунац. У тихој молитви („Стога, Пресвети…“) свештеник у име свих исповеда да се, недостојни, усуђујемо да приступимо светом жртвенику, и моли Оца да по Његовој доброти дође Дух Свети на нас и на предложене Дарове и да их благослови, освети и покаже: овај хлеб — самим часним Телом Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, а ову чашу — самом часном Крвљу Његовом (препричано).
Две ствари треба добро запамтити:
- Освећење Дарова не приписујемо само речима установљења, као да свештеник изговарањем Христових речи „изврши“ промену (тако се мисли на Западу). Црква призива Духа Светога, Који Дарове показује Телом и Крвљу Христовом. Речи установљења и епиклеза припадају једној молитви Цркве.
- У овој анафори се Дарови пре епиклезе називају „антитиповима“ Тела и Крви. То не значи да су и после освећења само „слика“ или символ. Свети Јован Дамаскин (Тачно изложење православне вере IV, 13) и Седми васељенски сабор (787) објашњавају да их је Свети Василије тако назвао пре освећења, а да после освећења јесу Тело и Крв Христова.
„О Теби се радује“ и спомени
После освећења свештеник помиње Богородицу:
Спомен Богородице и задостојник
Свештеник: Особито са пресветом, пречистом, преблагословеном, славном владичицом нашом Богородицом и приснодјевом Маријом. Народ: Теби се, благодатна, радује сва твар: Анђелски сабор и људски род; освећени Храме и Рају духовни, девичанства похвало. Из тебе се Бог оваплоти и Дете постаде, Он, превечни Бог наш. Јер крило твоје учини престолом, и утробу твоју показа широм од небеса. Теби се, благодатна, радује сва твар, слава теби.
Ова песма, коју у народу зовемо „О Теби се радује“, пева се на Литургији Светог Василија уместо „Достојно јест“. Она је толико омиљена да је по њој насликана и посебна икона, „Теби се, Благодатна, радује свака твар“: око Богородице са Христом сабрани су анђели и људи свих сталежа. Зато је ова песма и слика онога што следи — спомена целе Цркве.
Спомени у анафори Светог Василија (почињу тихом молитвом „Са Светим Јованом Пророком…“) необично су опширни. Свештеник моли за Цркву по целој васељени, за оне који доносе дарове и чине добро, за оне у пустињама, горама и пећинама, за оне у браку и у девствености; моли да Бог одгаја децу, води младе, подржи старе, утеши малодушне, сабере расејане, врати заблуделе; моли за путнике, удовице, сирочад, сужње и болесне — и, на крају, да Бог помене и оне које ми, из незнања или заборава, нисмо поменули, јер Он зна свакога и његову молбу, дом и потребу (препричано). Ниједан човек није заборављен.
Предање о скраћивању
Постоји предање да је Свети Јован Златоусти, због немоћи људи, скратио молитве Литургије Светог Василија и тако саставио своју Литургију. То је лепо предање, које показује блиску везу две Литургије, али није утврђена историјска чињеница — тако га и треба изговарати.
Литургија и Василијада
Исти светитељ који је написао ову узвишену анафору подигао је пред Кесаријом Василијаду за сиромашне, болесне и странце. То није случајност. Ко Богу „због свега и за све“ благодари за човека створеног по Његовој икони, не може да прође поред тог човека кад је гладан или болестан. Литургија и служење ближњима не могу се раздвојити — о томе ће бити речи у последњим лекцијама ове године, почев од „Ако једном од ових малих учинисте…“.