Господ Исус Христос — Нови Адам, Месија и Емануил

Знаш ли шта значи твоје име? Богдан — „Богом дан“. Светлана — она која светли. Милан — мио, драг. Некада су родитељи детету давали име као благослов, као жељу шта ће оно постати. Може ли име рећи нешто о ономе ко га носи? Код Исуса Христа — више него код било кога. Његово име није изабрала мајка, ни Јосиф, ни рођаци. Оно је дошло с неба. А Нови Завет Му даје још три имена: Месија, Емануил и Нови Адам. Свако од њих одговара на једно питање: шта је Бог обећао, Ко је дошао и шта је Он учинио за човека.

Име које открива мисију

Јосиф је хтео тајно да отпусти Марију, јер није знао како је она затруднела. Тада му се у сну јавио анђео:

„Па ће родити сина, и надени му име Исус; јер ће он спасти народ свој од греха њихових.“

Мт 1, 21

Хебрејско Јешуа значи „Господ спасава“. Име је, дакле, цела мисија: Дете Које се рађа је Спаситељ.

А Христос? То није презиме, као што би неко помислио читајући „Исус Христос“. То је назив, грчки превод хебрејске речи Месија — „Помазаник“. Зато је тачније рећи „Исус је Христос“ — као што је то исповедио апостол Петар: „Ти си Христос, Син Бога живога“ (Мт 16, 16).

Месија — Помазаник

Прошле године смо пратили нит обећања кроз Стари Завет (подсети се: Месија — циљ старозаветних ишчекивања и Испуњење старозаветних пророштава). Сада стављамо пророштва и испуњења једно поред другог.

Пророк Натан Давиду преноси Божје обећање о његовом потомку:

„Кад се наврше дани твоји и починеш код отаца својих, подигнућу сјеме твоје након тебе, које ће изаћи из утробе твоје, и утврдићу царство његово. Он ће сазидати дом имену мојему, и утврдићу пријесто царства његова довијека.“

2 Сам 7, 12–13

Векове касније, архангел Гаврило каже Марији о Сину Којег ће родити:

„Он ће бити велики, и назваће се Син Вишњега, и даће му Господ Бог престо Давида, оца његова; и цароваће над домом Јаковљевим вавек, и Царству његову неће бити краја.“

Лк 1, 32–33

Пророк Михеј именује и место:

„А ти, Витлејеме-Ефрато, ако и јеси најмањи међу тисућама Јудинијем, из тебе ће ми изаћи који ће бити Господар у Израиљу, којему су изласци од почетка, од вјечнијех времена.“

Мих 5, 2

Обрати пажњу на крај стиха: Онај Ко ће се родити у Витлејему има изласке „од вјечнијех времена“. Месија није само човек кога ће Бог подићи — Његово порекло досеже у вечност.

У Старом Завету уљем су помазивани пророци, свештеници и цареви. Христос је Помазаник у пуноћи — и то не уљем, него Духом Светим. У назаретској синагоги Он чита о Себи речи пророка Исаије:

„Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене;“

Лк 4, 18

Зато је Он истовремено:

• Пророк — не само да преноси вољу Очеву, него Сам јесте Реч Божја Која открива Оца;
• Првосвештеник — не приноси туђу жртву, него Себе Самога за живот света;
• Цар — али Његово Царство није од овога света (Јн 18, 36).

Каквог Месију су чекали?

Многи у Израиљу очекивали су месију као војсковођу — новог Давида који ће мачем истерати Римљане и обновити земаљско царство. Христос их је у томе разочарао: није узео мач, није прихватио круну када су хтели да Га силом прогласе за цара (Јн 6, 15). Зашто је Његово месијанство веће? Зато што Рим није највећи непријатељ човека. Највећи непријатељи су грех и смрт — а њих не побеђује војска. Пророк Исаија је видео Месију Који спасава страдањем:

„А он болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше пријеступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцијелисмо.“

Ис 53, 4–5

Апостол Петар чита то пророштво као испуњено у Христу:

„Он грехе наше сам изнесе на телу својем на дрво, да за грехе умремо, и за правду живимо, јер се његовом раном исцелисте.“

1 Пт 2, 24

Пази на кључну реч: исцелисте. Христова рана није „исплата“ Богу, него лек за нашу болесну природу.

Емануил — с нама Бог

Јеванђелист Матеј, после речи анђела Јосифу, додаје:

„А све се ово догодило да се испуни што је Господ казао преко пророка који говори: Ето, девојка ће зачети, и родиће сина, и наденуће му име Емануил, што ће рећи: С нама Бог.“

Мт 1, 22–23

Ово је најдубље од три имена. Христос није само Божји посланик, ни највећи међу пророцима. У Њему Сам Бог долази к нама. Зато Пресвету Дјеву Марију Црква назива Богородица — она није родила само човека у коме би касније боравио Бог, него је по телу родила Сина Божјег. (О томе више на часу Христос — истинити Бог и истинити Човек.)

Занимљиво је како је Јеванђеље по Матеју сложено. Почиње именом „с нама Бог“, а завршава се Христовим обећањем пред Вазнесење:

„Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин.“

Мт 28, 20

Цело Јеванђеље уоквирено је истом истином: Бог је с нама. Где је Христос „с нама“ данас? У Цркви, на Литургији, у Светим Тајнама, у молитви — и у ближњем, нарочито у ономе коме је потребна помоћ. Ово питање ће нас пратити кроз целу годину.

Нови Адам

Треће име долази од апостола Павла. Он поставља Адама и Христа једног наспрам другог:

„Јер као што кроз непослушност једнога човека посташе многи грешни, тако ће и кроз послушност једнога постати многи праведни.“

Рим 5, 19

„Јер пошто је кроз човека смрт, кроз човека је и васкрсење мртвих. Јер као што у Адаму сви умиру, тако ће и у Христу сви оживети.“

1 Кор 15, 21–22

Павле Христа назива и „последњим Адамом“ (1 Кор 15, 45). Последњим — не зато што после Њега нема људи, него зато што је Он коначни човек, онакав какав је човек замишљен од почетка. Где је Адам посегнуо да постане као Бог, Син Божји је учинио обрнуто:

„Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту.“

Фил 2, 6–8

Христос, дакле, не „крпи“ стари живот. Он започиње ново човечанство — Цркву, у коју улазимо Крштењем. Шта је изгубљено у Адаму, у Христу није само враћено, него и узнесено: наша људска природа у Христу седи с десне стране Оца.

Зато православна икона Васкрсења — Силазак у ад — приказује Христа како за руку извлачи Адама и Еву из гробова. Нови Адам долази по старога.

Наравно, не по природи — човек увек остаје створење — него по благодати: кроз заједницу са Богом човек постаје учесник божанског живота. То се зове обожење.

Пази како говориш

• „Христос“ није презиме. То је назив службе; исповедамо: Исус је Христос.
• Емануил — Сам Бог. Христос није „човек кога је Бог посебно изабрао“, ни „највећи пророк“. Таква сужења воде у старе јереси (несторијанство, аријанство). Христос је Син Божји Који је постао човек.
• Спасење није „плаћање казне“. Христово дело је пре свега исцељење и обнова људске природе, победа над смрћу и повратак човека у заједницу са Богом.
• Богородица — Нова Ева. Црква је прославља као Пресвету, али она је зачета и рођена као и сви потомци Адамови; учење о „безгрешном зачећу“ (римокатоличко) Православна Црква не прихвата.

Три имена — једна Личност

Адам се после пада сакрио од Бога међу дрвећем рајским. У Христу је Бог Сам дошао да потражи човека — и открио му Своје лице.