Две кратке реченице: „Опрости ми.“ и „Опраштам ти.“ Коју је теже изговорити — и зашто? Некоме је теже да призна кривицу, некоме да ослободи другога дуга. А да ли је довољно само изговорити их? Свако је бар једном чуо „извини“ иза кога се ништа није променило. Ова лекција говори о две стварности које у Јеванђељу увек иду заједно: о покајању — повратку Богу, и о праштању — повратку брату. Нису то два одвојена задатка, него два лица исте љубави.
Шта је покајање
Прве речи Христове проповеди, како их бележи јеванђелист Марко, гласе:
„И говорећи: Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђеље.“
Мк 1, 15
Грчка реч за покајање је метаноја (μετάνοια). Дословно значи промена ума — не само мисли, него целог унутрашњег правца живота. Човек који се каје не стоји у месту и не жали само због прошлости, него се окреће: леђима ка греху, лицем ка Богу. Зато покајање није исто што и:
| Није … | него … |
|---|---|
| кајање — жаљење због последица | промена правца живота |
| стид — страх да ће се сазнати | искреност пред Богом и пред собом |
| осећање кривице и самопрезир | нада у милост Оца Који чека |
| „казна“ коју плаћамо да би нам Бог опростио | повратак кући и исцељење |
Последњи ред је важан. Бог не тражи наше понижење да би био „умилостивљен“; Он није поверилац који чека исплату. Покајање није отплата дуга, него исцељење и повратак у заједницу.
Блудни син — повратак кући
Најлепшу слику покајања Христос је дао у причи коју Црква чита у Триоду, пред Велики пост, на Недељу о блудном сину (Лк 15, 11–32). Млађи син тражи свој део имања, одлази у далеку земљу и тамо све расипа. Изгубио је дом, достојанство, заједницу — на крају чува свиње и жели да једе њихову храну. Тада почиње његов повратак:
„А кад дође себи, рече: Колико најамника у оца мога имају хлеба исувише, а ја умирем од глади! Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби. И више нисам достојан назвати се сином твојим: прими ме као једнога од најамника својих. И уставши отиде оцу својему. А кад је још подалеко био, угледа га отац његов и сажали му се, и потрчавши загрли га и пољуби.“
Лк 15, 17–20
Пажљиво погледај кораке. Син најпре „дође себи“ — освести се; грех је био неки облик одсуства од самога себе. Онда одлучује да устане, креће на пут, и признаје без изговора. А отац? Он га види „још подалеко“ — значи да је гледао пут и чекао. Отац трчи у сусрет, грли га и љуби. Не допушта сину ни да заврши своју унапред спремљену исповест — не помиње више „најамника“:
„А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге. И доведите теле угојено те закољите, да једемо и да се веселимо. Јер овај син мој беше мртав, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се. И стадоше се веселити.“
Лк 15, 22–24
Хаљина, прстен и обућа враћају му достојанство сина — не слуге. Бог не чека наше понижење, него наш повратак.
А онда, старији син. Био је стално код куће, никада није преступио заповест — а ипак је далеко од срца очевог. Љути се и неће да уђе на гозбу. И опет отац излази и њему:
„А он му рече: Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се.“
Лк 15, 31–32
Прича остаје отворена: не знамо да ли је старији син ушао. Можда зато што је то питање упућено нама — онима који су „код куће“, у Цркви, а понекад завидимо Божјој милости према другима. Старији син није знао да се радује брату — и тиме је показао да ни сам још није „код куће“ у срцу. Повратак Оцу и повратак брату су један исти повратак.
Опроштено нам је — праштамо и ми
Апостол Петар је једном упитао колико пута треба опростити брату — „до седам ли пута?“ Христос одговара:
„Рече му Исус: Не велим ти до седам пута, него до седамдесет пута седам.“
Мт 18, 22
То не значи 490 пута, па доста. То значи — без бројања. Да би то објаснио, Христос прича параболу о немилостивом слуги: цар је опростио слузи дуг од десет хиљада таланата — огромну суму коју слуга ни за цео живот не би могао да врати. Тај исти слуга затим је срео другара који му је дуговао сто динара — динар је тада био дневна зарада једног радника (уп. Мт 20, 2) — ухватио га за гушу и бацио у тамницу. Цар га позива:
„Тада га позва господар његов, и рече му: Зли слуго, сав дуг онај опростио сам ти, јер си ме молио. Није ли требало да се и ти смилујеш на свога другара, као и ја на те што се смиловах? И разгњеви се господар његов, и предаде га мучитељима док не врати све што му је дуговао. Тако ће и Отац мој небески учинити вама ако не опростите сваки брату својему од срца својих сагрешења њихова.“
Мт 18, 32–35
Десет хиљада таланата је наш дуг Богу; сто динара — оно што други дугују нама. Зашто је господар на крају строг? Не зато што Бог „повлачи“ опроштај, него зато што онај ко не прашта сам затвара врата кроз која му опроштај долази. Опроштај није ствар коју можемо задржати за себе — он је као вода која тече само кроз отворено корито. Зато свакодневно молимо:
Оче наш
Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Амин!
Одмах после ове молитве Христос додаје:
„Јер ако опростите људима сагрешења њихова, опростиће и вама Отац ваш небески. Ако ли не опростите људима сагрешења њихова, ни Отац ваш неће опростити вама сагрешења ваша.“
Мт 6, 14–15
Највећи пример праштања дао је Сам Христос, на Крсту:
„А Исус говораше: Оче, опрости им, јер не знају шта чине! И делећи хаљине његове, бацаху коцку.“
Лк 23, 34
Тако је учинио и први мученик, свети архиђакон Стефан, док су га каменовали: „Господе, не урачунај им грех овај!“ (Дап 7, 60).
Шта праштање јесте, а шта није
Да ли праштање значи да кажем да зло није било зло? Не.
| Праштање јесте … | Праштање није … |
|---|---|
| одрицање од освете и мржње | одобравање зла или претварање да се ништа није десило |
| молитва за онога ко ме је повредио | обавеза да одмах вратим пуно поверење |
| отворена врата помирењу | заборав по сваку цену |
| ослобађање другога — и себе — од дуга увреде | трпљење насиља и ћутање о њему |
Праштање назива зло злом, али не пушта да зло завлада и нама — кроз мржњу и жељу за осветом. Помирење понекад захтева време: поверење се обнавља постепено, а рана не зараста за један дан. Праштање је пут, а не тренутни прекидач.
Оци о покајању и неосуђивању
Свети Оци су о покајању и праштању говорили из искуства, као лекари душе:
Најкраће, све ово сабира молитва коју Црква изговара у дане Великог поста:
Молитва Светог Јефрема Сирина
Господе и Владико живота мога, духа лености, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми, духа целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави подај ми, слузи твоме. Да, Господе Царе, подај ми да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.
Пази на спој: „да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога“. Ко заиста види себе, нема времена ни снаге да суди другима. Осуђивање — узимање себи права суда над ближњим — по Оцима је корен многих грехова и највећа препрека покајању.
Опроштајна недеља
Последња недеља пред Велики пост зове се Сиропусна — у народу Беле покладе — и Опроштајна. Тог дана Црква се сећа изгнања Адама из раја, а на Литургији се чита Јеванђеље о праштању (Мт 6, 14–21). Увече, на вечерњу којим почиње Велики пост, верни један другоме прилазе, клањају се и траже опроштај: „Опрости ми“, а одговор је „Бог да прости“. Пост почиње помирењем, јер Бог не прима дар онога ко је у свађи са братом:
„Ако, дакле, принесеш дар свој жртвенику, и онде се сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави онде дар свој пред жртвеником, и иди те се најпре помири са братом својим, па онда дођи и принеси дар свој.“
Мт 5, 23–24
Пред Причешће, као и пред пост, прво се мири — а онда се приступа.
Покајање у пракси
Покајање није само осећање, него дело. Када је цариник Закхеј срео Христа, није рекао само „жао ми је“:
„А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко. А Исус му рече: Данас дође спасење дому овоме; јер и ово је син Авраамов.“
Лк 19, 8–9
Отуда четири корака покајања:
- освестити се — „доћи себи“, видети шта сам учинио;
- признати — пред Богом и пред човеком кога сам повредио, без изговора;
- исправити штету колико је у мојој моћи — вратити, обрисати, јавно се извинити;
- променити живот — јер „извини“ без жеље за променом није покајање.
Погледај неколико ситуација из живота:
| Ситуација | Корак покајања или праштања |
|---|---|
| Друг је одао твоју тајну, а сада се извињава. | Прашташ и одричеш се освете (Мт 18, 21–22); поверење се обнавља постепено, не мора одмах у целости. |
| Увредио си другарицу у групи на друштвеним мрежама. | Признај, обриши увреду и јавно се извини, промени понашање — као Закхеј (Лк 19, 8). |
| Брат и сестра се годинама не говоре због наследства. | Помирење пре дара (Мт 5, 23–24) — неко мора да учини први корак. |
| Неко каже: „Важно је да се извиним, после могу опет исто.“ | То је формална реч, а не метаноја; без жеље за променом нема покајања. |
Покајање и праштање нису једнократни гест, него начин живота хришћанина. О Светој Тајни Покајања — исповести — говорићемо касније у години; овде је реч о духу у коме хришћанин живи сваки дан.
Свети Сава мири браћу
После упокојења Светог Симеона Мироточивог (Стефана Немање), између његових синова — великог жупана Стефана и кнеза Вукана — дошло је до сукоба око власти. О томе си учио још у основној школи. Свети Сава није мирио браћу ни војском ни преговорима. Пренео је мошти оца из Хиландара у Студеницу, служио над њима и молио се — и над гробом оца браћа су се помирила. Житија Светог Саве, која су написали Доментијан и Теодосије, бележе да је из моштију Светог Симеона тада потекло миро, а браћа су се измирила у молитви за оца.
Зашто баш над гробом оца, у храму? Зато што помирење није само „договор“ две стране које нађу компромис. Право помирење се дешава пред лицем Божјим и у заједници Цркве: браћа су се сетила да су деца истог оца — и, још више, деца истог Оца небеског. Тако је и у причи о блудном сину: браћа могу да се нађу само у кући свога оца, за истом трпезом.
„Опрости ми“ и „Опраштам ти“ припадају једно другом. Ко се враћа Оцу, враћа се и брату. Можда данас постоји неко коме би требало да кажеш једну од те две реченице.