Труд и ревност

Шта је важније за успех — таленат или труд? Сви знамо неког ко је имао „дара“ за математику, гитару или кошарку, а од тога на крају није било ништа. И неког ко није изгледао нарочито надарено, а упорношћу је стигао далеко. Занимљиво је да сама реч таленат, која данас значи „природни дар“, долази из једне Христове параболе. А у тој параболи одговор на наше питање гласи: и једно и друго — јер је и дар и снага за труд од Бога, а на нама је шта ћемо са њима учинити.

Парабола о талантима

У Христово време таланат није био особина, него мера сребра — веома велика сума новца. Христос прича о човеку који, полазећи на пут, поверава своје благо слугама:

„Јер као што човек полазећи на пут дозва слуге своје и предаде им благо своје; и једноме даде пет таланата, а другоме два, а трећему један, свакоме према његовој моћи; и одмах отиде.“

Мт 25, 14–15

Прва двојица су „радила“ са оним што су примили и удвостручила га. Трећи је учинио нешто друго — закопао је сребро у земљу. Када се господар после дугог времена вратио, првој двојици је рекао исте речи, иако нису донели исто:

„А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.“

Мт 25, 21

А трећи је донео закопани таланат и објаснио зашто:

„А приступивши и онај што је примио један талант, рече: Господару, знао сам да си ти тврд човек: жањеш где ниси сејао, и скупљаш где ниси вијао; па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје. А господар његов одговарајући рече му: Зли и лени слуго, знао си да жањем где нисам сејао, и скупљам где нисам вијао.“

Мт 25, 24–26

Из Јеванђеља је значење речи прешло у свакодневни говор: таланти су дарови које човек носи у себи. Али Христос не говори о „талентованима“ и „неталентованима“, него о слугама — о онима којима је нешто поверено и који ће за то дати одговор.

Три питања о параболи

Зашто господар даје различито — пет, два, један? Зато што даје „свакоме према његовој моћи“. Бог не прави људе по калупу, и не тражи од свих исто. Онај што је од два направио четири чуо је потпуно исте речи као онај што је од пет направио десет. Мерило није количина, него верност у ономе што је дато. Зато хришћанину није место у сталном поређењу са другима — ни у завидљивом („он има више“), ни у охолом („ја имам више“).

Зашто трећи слуга закопава таланат? Он сам каже: „па се побојах“. Он има погрешну слику о господару — види у њему „тврдог човека“ коме се не може угодити. А ко се Бога само плаши, не може да Га воли; страх парализује љубав. Господар, међутим, његов страх назива правим именом: лењост. Закопани таланат није „сачуван“ — он је изгубљен, јер дар који се не дели и не умножава вене. Колико пута и ми закопамо дар зато што се плашимо неуспеха, подсмеха или напора?

Шта значи „уђи у радост господара својега“? Награда није плата, ни бонус за учинак. Слуге не добијају нешто од господара — они улазе у Његову радост, у заједницу са Њим. Ко је веран у малом, постаје учесник радости Господње.

Који су твоји таланти — у школи, у породици, у Цркви? Можда то није ништа „спектакуларно“: стрпљење са млађим братом, лепо писање, смисао за хумор који разведри друштво, знање језика којим можеш некоме да помогнеш. И ти дарови траже рад.

Рад није казна

Многи мисле да је рад нешто што је човеку наметнуто као казна за грех. Свето Писмо каже другачије. Још пре пада, у рају, Бог човеку даје задатак:

„И узевши Господ Бог човјека намјести га у врту Едемском, да га ради и да га чува.“

Пост 2, 15

Рад је, дакле, део првобитног човековог позива: да заједно са Богом негује свет, да га „ради и чува“. Тек после пада рад постаје мукотрпан и отуђен:

„Са знојем лица својега јешћеш хљеб, докле се не вратиш у земљу од које си узет; јер си прах, и у прах ћеш се вратити.“

Пост 3, 19

Последица пада није рад, него зној — тегоба, умор, осећај узалудности, рад који човека троши уместо да га изграђује. Христос долази да и рад врати његовом смислу. И Сам је радио: у Назарету су за Њега говорили:

„Није ли ово дрводеља, син Маријин, а брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? …“

Мк 6, 3

Бог у телу није презирао рад рукама. Апостол Павле, највећи мисионар Цркве, издржавао је себе и своје сараднике сопственим трудом (по занату је правио шаторе, Дап 18, 3). Ефеским старешинама каже:

„Сами знате да потребама мојим и оних који су са мном били послужише ове руке моје.“

Дап 20, 34

А онима у Солуну који су, чекајући Христов долазак, престали да раде, пише кратко и јасно:

„Јер када смо били код вас, ово смо вам заповедали: Ако неко неће да ради, нека и не једе.“

2 Сол 3, 10

Рад који постаје принос

На Литургији приносимо хлеб и вино — оно што је Бог дао земљи, а човек својим радом обрадио: жито је посејано, пожњевено, самлевено и испечено, грожђе убрано и претворено у вино. На врхунцу Литургије Црква те дарове враћа Богу речима:

О тим речима већ смо размишљали у првом разреду (лекција Света Литургија — пуноћа заједнице са Богом). Овде им додајемо још нешто: у хлебу и вину на Часној трпези налази се и људски рад. Зато рад хришћанина — учење, занат, брига о кући, помоћ другима — није „световна“ ствар одвојена од вере. Када се ради поштено, са љубављу и у благодарности, он постаје део тог приноса. Дар (таланат) → труд → принос Богу и корист ближњима: то је пут сваког дара.

Ревност, млакост и фанатизам

Труд у вери има своје име: ревност — духовни жар, усрдност у служењу Богу и ближњима. Апостол Павле позива:

„У ревности не будите лени; будите духом ватрени; Господу служите.“

Рим 12, 11

Ревност, међутим, може да се изопачи на два супротна начина.

Млакост. Васкрсли Христос у Откривењу шаље поруку Цркви у Лаодикији, граду богатом и задовољном собом:

„Знам дела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.“

Отк 3, 15–16

Зашто је млакост толико опасна? Зато што онај ко је „хладан“ бар зна да је далеко, а млаки мисли да му ништа не недостаје. Равнодушност је у вери опаснија од отвореног одбијања: она не протестује, само полако гаси. Ипак, порука није осуда, него позив — неколико стихова касније Господ каже: „зато ревнуј, и покај се“ (Отк 3, 19).

Ревност „не по разуму“. Други пад је жар без смирења и знања. Апостол Павле пише о свом сопственом народу, за чије се спасење, како каже, од срца моли Богу (Рим 10, 1), и с болом признаје:

„Јер им сведочим да имају ревност за Бога, али не по разуму.“

Рим 10, 2

Павле то зна из сопственог искуства: као млад ревнитељ гонио је Цркву, уверен да служи Богу. Зато ове речи нису осуда једног народа, него опомена свакоме ко верује — и хришћанима кроз читаву историју. Таква ревност лако прелази у фанатизам — у жар који осуђује, мрзи и посеже за силом. Најбољи пример даје само Јеванђеље, у ноћи Христовог хватања:

„А Симон Петар имаше нож, па га потеже и удари слугу првосвештениковог, и одсече му десно ухо. А слуги беше име Малхо. Тада рече Исус Петру: Стави нож у корице! Чашу коју ми је дао Отац зар да је не пијем?“

Јн 18, 10–11

Петар је искрено желео да брани Христа — а Христос га зауставља. Бог се не брани ножем. Ревност која посеже за силом не служи Христу, него сопственом гневу.

Како препознати праву ревност? Она је увек праћена смирењем и љубављу; не осуђује друге, него захтева од себе. Фанатик је строг према другима, а благ према себи; ревнитељ по Христу је обрнуто.

Труд светих

Свети Антоније Велики (III–IV век), отац монаштва, живео је годинама у египатској пустињи. Изреке пустињских Отаца бележе да га је једном обузело униније — тешка духовна чамотиња, када човеку ништа нема смисла и не може ни да се моли ни да ради. Завапио је Богу да не зна како да се спасе. Тада је, по том казивању, видео некога сличног себи (анђела), како седи и ради — плете котарицу од палминог лишћа, па устане и моли се, па опет седне да плете. И чуо је да тако чини и он, па ће се спасти. Од тада је Антоније смењивао молитву и рад. Рад није одвлачио од молитве, него је чувао душу од унинија; молитва је раду давала смисао.

Свети Јован Лествичник (VII век) у својој Лествици униније убраја међу најопасније страсти: оно не изгледа страшно као гнев или похота, али полако одузима човеку сваку вољу за добро. Лек против њега није „одмор од свега“, него стрпљив, мали, свакодневни труд — и молитва.

Свети Сава нам је ближи по времену и месту. Његов живот био је готово непрестани труд: са оцем, Светим Симеоном, подигао је Хиландар, написао Студенички типик, издејствовао 1219. самосталност (аутокефалност) Српске Цркве и постао њен први архиепископ, основао епископије, мирио завађену браћу, путовао до Јерусалима и Свете Горе, писао, градио и поучавао. А сав тај труд био је плод љубави, а не славољубља — зато га Црква не памти као „успешног“ човека, него као светитеља.

Без перфекционизма

Парабола о талантима не тражи да будемо најбољи, него верни. Хришћанин не мора да буде први у разреду или најбољи у тиму. Довољно је да не закопа оно што му је дато. Онај „што је примио два“ није био мање вредан од онога „што је примио пет“ — чуо је исту похвалу.

Изабери један свој таланат и ове недеље учини нешто конкретно да га умножиш за друге: помози другу из предмета који ти иде, свирај или певај у хору, понуди се за помоћ у парохији, преведи нешто некоме ко не зна језик. А пре учења помоли се онако како Црква почиње сваки рад — призивом Духа Светога:

И таленат и труд су дар. Таленат примамо, а трудом га враћамо — умножен. О томе како се исти жар може претворити у празан облик говори следећа лекција, Вера и формализам.