Сваких неколико година неко „израчуна“ датум краја света. Вест се рашири интернетом, понеко се уплаши, понеко се наруга — а онда дан прође, и сви забораве до следећег „пророчанства“. Зашто људи то раде? И шта о томе мисли Црква, која у Символу вере сваке недеље исповеда да ће Христос „опет доћи са славом“? Да бисмо одговорили, морамо почети од једног растанка који то није био: од дана када се Христос вазнео на небо.
Четрдесет дана
После Васкрсења Христос се није одмах вазнео. Лука у Делима апостолским пише:
„Којима и по страдању своме показа себе жива многим истинитим доказима, јављајући им се четрдесет дана и говорећи о Царству Божијему.“
Дап 1, 3
Тих четрдесет дана Христос је јео са ученицима, разговарао са њима, тумачио им Писма — учио их да Га препознају и када Га телесним очима више не буду гледали. На крају им је рекао да остану у Јерусалиму и чекају „обећање Оца“ — Духа Светога (Дап 1, 4–5).
Последњи благослов
Ученици су и тада питали оно што им је било најважније: „Господе, хоћеш ли у ово време успоставити царство Израиљево?“ (Дап 1, 6). Христос им не даје рокове, него задатак:
„А он им рече: Није ваше знати времена и рокове које Отац задржа у својој власти, него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље.“
Дап 1, 7–8
„И ово рекавши, док они гледаху, подиже се, и узе га облак испред очију њихових. И док нетремице гледаху за њим како иде на небо, гле, два човека у хаљинама белим стадоше поред њих, и они рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас вазнесе на небо, тако ће исто доћи као што га видесте да одлази на небо.“
Дап 1, 9–11
Јеванђелист Лука бележи Христов последњи покрет — подигнуте руке које благосиљају — и нешто што изненађује:
„И изведе их напоље до Витаније, и подигавши руке своје благослови их. И док их он благосиљаше, одступи од њих и узношаше се на небо. А они му се поклонише и вратише се у Јерусалим са радошћу великом. И беху непрестано у храму хвалећи и благосиљајући Бога. Амин!“
Лк 24, 50–53
Зашто радост, а не туга због растанка? Зато што ово није растанак. Христос не одлази „далеко“, у неки удаљени део свемира. Он сада није ограничен на једно место у Палестини — присутан је на нов начин: у Цркви, Духом Светим, нарочито у Евхаристији. Последње речи Јеванђеља по Матеју то кажу без двоумљења:
„Учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин.“
Мт 28, 20
Наша природа с десне стране Оца
Шта, заправо, значи да се Христос вазнео? Он је Син Божји, и као Бог никада није ни напуштао Оца. Исти Христос узнео се на небо у Свом човештву — са Својим васкрслим, прослављеним телом. Христос се није „ослободио“ тела као непотребне одеће; Он заувек остаје Богочовек. Наша људска природа, коју је примио од Дјеве, сада је тамо где је Бог — „с десне стране Оца“.
„Десна страна“ није место у простору, јер Бог нема леву и десну страну. То је слика божанске славе и власти. Чудо Вазнесења је у томе што је у ту славу унета и људска природа. Свети Јован Златоуст у беседи на Вазнесење говори да је наша природа, која је због греха била недостојна чак и земље, данас узнета изнад небеса (препричано). То је почетак обожења човека: оно што се догодило Христовом човештву, Бог жели да подари свакоме ко је сједињен са Христом. Сам Христос то је обећао ученицима:
„У кући Оца мојега станови су многи. А да није тако, зар бих вам рекао: Идем да вам припремим место. И ако отидем и припремим вам место, опет ћу доћи, и узећу вас к себи да где сам ја, будете и ви.“
Јн 14, 2–3
Зато је Вазнесење и темељ наше наде у васкрсење мртвих: људско тело није затвор душе, него је позвано у славу. Кондак празника исповеда да се Христос, вазневши се у слави, није одвојио од нас, него остаје са онима који Га љубе (препричано).
Икона Вазнесења
Погледај икону Вазнесења. Горе је Христос у слави, у кругу светлости који носе анђели. Доле, у средини, стоји Богородица, а око Ње апостоли; поред Ње су два анђела у белим хаљинама. Богородица је ту слика Цркве: мирна, сабрана, у молитви — Црква која остаје на земљи и чека свога Господа. Апостоли око Ње гледају горе, неки зачуђено, неки у молитви.
Ова икона приказује два догађаја у једном: и Вазнесење и Други долазак. Анђели су рекли: „тако ће исто доћи“. Христос Који се узноси у облаку на исти начин ће се вратити. Зато икона Вазнесења није поглед у прошлост, него у будућност.
Спасовдан
Вазнесење Господње празнује се 40. дан по Васкрсу, па увек пада у четвртак. Наш народ га зове Спасовдан. Спасовдан је и слава града Београда, када се кроз град иде у литији. До Спасовдана се поздрављамо са „Христос васкрсе!“ — „Ваистину васкрсе!“.
Време Цркве
Између Вазнесења и Другог доласка живимо ми. То време није „празан ходник“ у коме само чекамо. То је време Цркве: време Духа Светога, Кога ће Христос послати на Педесетницу, време Литургије и Светих Тајни, време сведочења „до краја земље“ и време будности.
Вазнесење → време Цркве (Дух Свети, Литургија, сведочење, будност) → Други долазак — „Његовом Царству неће бити краја“.
Он ће опет доћи
Шта Писмо открива о Другом доласку? Прво — он ће бити видљив свима и у слави, а не скривен, у неком тајном углу:
„Јер као што муња излази од истока и сине до запада, тако ће бити и долазак Сина Човечијега.“
Мт 24, 27
„И тада ће се показати знак Сина Човечијега на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом.“
Мт 24, 30
Друго — време не зна нико:
„А о дану томе и о часу нико не зна, ни анђели небески, до Отац мој сам.“
Мт 24, 36
Треће — Христос долази као Цар и Судија, а мерило суда изненађује:
„Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми.“
Мт 25, 34–36
„И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“
Мт 25, 40
Суд не пита колико смо знали, него колико смо волели. Суд је, у ствари, откривење истине о сваком од нас пред лицем Христове љубави: светлост у којој постаје видљиво да ли смо постали способни да ту љубав примимо. Зато Страшни суд није суд освете, него суд Љубави — а Судија је Онај Који је за нас умро.
Црква ову веру исповеда у Символу вере, који певамо на свакој Литургији:
Символ вере (6. и 7. члан)
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.
Четврто — Други долазак није уништење света, него његово преображење. Свети Јован у Откривењу види крај историје као почетак:
„И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; и Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините.“
Отк 21, 3–5
Бог не баца Своју творевину, него је обнавља — зато свети Јован види „небо ново и земљу нову“ (Отк 21, 1).
Шта Црква не учи
Око Другог доласка настало је много заблуда. Црква о њима говори мирно, без подсмеха, али јасно:
| Заблуда | Зашто је Црква одбацује |
|---|---|
| прорачунавање датума краја света | супротно речима Христовим: „о дану томе и о часу нико не зна“ (Мт 24, 36); „није ваше знати времена“ (Дап 1, 7) |
| хилијазам — земаљско „хиљадугодишње царство“ Христово | Црква га је одбацила; зато Символ вере исповеда да Његовом Царству „неће бити краја“ |
| „тајно узношење“ верних пре невоља (енгл. rapture) | новије протестантско учење, страно Предању Цркве; Христов долазак биће један, видљив свима, као муња (Мт 24, 27) |
Сензационалистички сајтови и „пророчанства“ хране се страхом. Јеванђеље не тражи да израчунамо крај, него да будемо спремни сваког дана.
Сећање на будућност
Литургија почиње речима: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Од првог возгласа, Црква се окреће Царству које долази. У средишњој молитви Литургије Светог Јована Златоуста свештеник се, после Христових речи над Даровима, сећа свега што је Христос учинио за нас — Крста, гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на небеса, седења с десне стране Оца — и Другог и славног доласка, као да се већ збио. Нигде човек не „памти будућност“ — осим на Литургији. Она је предокус Царства које долази.
Будни, а не уплашени
Ако не знамо дан, како онда да живимо? Христос одговара причом о десет девојака које су чекале женика: пет мудрих имало је уље у светиљкама, пет лудих није (Мт 25, 1–12). Поука је једноставна:
„Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи.“
Мт 25, 13
Будност не значи нервозно ишчекивање катастрофе, него живот пред лицем Христовим: да сваки дан живимо тако да бисмо се радовали Његовом доласку — у молитви, у Причешћу, у делима љубави према најмањој браћи Христовој. Хришћанин не живи у страху од „краја света“, него у радосном ишчекивању Онога Који долази. Зато последња молитва Светог Писма није вапај страха, него чежње:
„Говори Онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!“
Отк 22, 20