Младић од осамнаест година, твојих година, сазнаје да има тешку болест. Још јуче је планирао матурско вече, пријемни, лето. Данас седи у болничком ходнику и пита: „Зашто баш ја? Да ли ме Бог кажњава?“ Шта бисте му рекли? Можда ћутање — а можда реченицу коју смо често чули: „Бог је тако хтео.“ Да ли је то истина? На ово питање Јеванђеље има одговор, али не јефтин. Покушаћемо да га чујемо пажљиво, јер неко од нас можда управо сада носи сличну бригу — због себе или због некога кога воли.
Одакле болест?
Бог није створио болест и смрт. Све што је створио било је веома добро (Пост 1, 31). Болест и смрт ушле су у свет као последица одвајања човека од Бога — грехопада. Када се човек одвојио од Извора живота, цела творевина постала је рањива.
Важно је тачно рећи шта од прародитеља наслеђујемо. Не наслеђујемо њихову личну кривицу — нико није крив за Адамов грех. Наслеђујемо пропадљивост и смртност: свет у коме тела старе, обољевају и умиру. Зато болест није нешто „неприродно“ у овом палом свету — али није ни Божја замисао о човеку.
Одатле следи нешто веома важно: болест није нужно казна за лични грех. Ученици су једном видели човека слепог од рођења и питали Христа оно што су сви мислили:
„И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему.“
Јн 9, 2–3
Христос одбацује једноставну рачуницу „болестан си — значи да си згрешио“. Исто сведочи и праведни Јов из Старог Завета: страда, губи децу, имање и здравље, а праведан је. Његови пријатељи упорно траже његов грех — и Бог им на крају каже да нису говорили право.
Ипак, хришћанин зна и другу страну: грех и неуредан живот могу да доведу до болести. Зависности, разврат, мржња, вечити стрес разарају и душу и тело. Зато Христос исцељеном човеку код бање Витезде каже:
„Потом га нађе Исус у храму и рече му: Ето, постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди.“
Јн 5, 14
Ово није противречност. Свој живот можемо да испитујемо и да мењамо — али туђу болест никада не тумачимо као казну. О сопственом греху говоримо у исповести; о туђој болести — са саосећањем.
Болест као пут
Да ли болест може имати смисао? Не сама по себи — али Бог може и њу да преобрази. У болести многи људи први пут уче смирењу, стрпљењу, захвалности за оно што су узимали здраво за готово, и уздању у Бога. Апостол Павле је трпео неку тешку муку („жалац у тело“) и три пута молио Господа да га ослободи. Одговор није био исцељење, него обећање:
„И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила моја у немоћи показује савршена. Зато ћу се најрадије хвалити својим немоћима, да се усели у мене сила Христова.“
2 Кор 12, 9
То не значи да болест треба тражити или да је не треба лечити. Значи да ни у болести човек није напуштен — и да и болестан може бити близу Бога, понекад ближе него икад.
Христос — Лекар душа и тела
Христос се у молитвама Цркве назива Лекаром душа и тела. Погледај неколико исцељења — шта Он заправо лечи?
| Одломак | Шта откривамо |
|---|---|
| Мк 2, 1–12 — одузети спуштен кроз кров | Христос најпре опрашта грехе, па исцељује тело; четири пријатеља носе болесног — заједница доноси болесног Христу |
| Мк 5, 25–34 — крвоточива жена | вера и лични сусрет: Христос не жели само да је излечи, него да је погледа у очи |
| Лк 17, 11–19 — десет губаваца | исцељени су сви, а само један се враћа да заблагодари |
| Јн 11 — Лазар | Бог саосећа са нашим болом: Христос плаче на гробу пријатеља |
Жени која је дванаест година крварила, и коју су лекари осиромашили, Христос каже:
„А он јој рече: Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“
Мк 5, 34
Од десет исцељених губаваца само се један вратио:
„А један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај беше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица?“
Лк 17, 15–17
А пред гробом Лазаревим, иако је знао да ће га васкрснути, Христос плаче:
„Исусу ударише сузе.“
Јн 11, 35
Бог није равнодушни посматрач наше патње. Он је ушао у њу — до Крста.
Исцељења нису била „медицинска чуда“ ради чуда, него знаци Царства у коме неће бити ни болести ни смрти. Нису сви болесни у Палестини тада оздравили — али свако исцељење показивало је куда иде свет. О Христовом односу према болеснима учили смо и у лекцији Христов однос према потребитима.
Јелеосвећење
Црква наставља Христово исцељујуће дело у Светим Тајнама, а нарочито у Јелеосвећењу. Апостол Јаков пише:
„Болује ли ко међу вама? Нека дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се.“
Јак 5, 14–15
У Јелеосвећењу Црква, молитвом свештеника и помазањем освећеним уљем, призива благодат Божју за исцељење душе и тела. По чину га служи седам свештеника (може и мање), уз читање одломака из Апостола и Јеванђеља и молитве за болесника. Јелеосвећење није „последње помазање“ само за умируће: прима га свако ко је болестан, телом или душом, и најчешће је повезано са исповешћу и Причешћем. Црква се за болесне моли и на свакој Литургији — „за путнике, болеснике, паћенике и сужње“.
Молитва и медицина — не „или“, него „и“
Црква никада није одбацивала медицину. Књига Сирахова (38. глава), коју Црква чита, учи да поштујемо лекара, јер га је створио Господ, и да од Вишњега долази и лек. Знање и вештина лекара су дар Божји. Зато хришћанин и моли се и лечи се.
То најбоље показују светитељи лекари:
- Свети Козма и Дамјан и Свети великомученик Пантелејмон — лекари бесребреници, који су лечили бесплатно, а у свом раду сведочили Христа. Пантелејмон је због вере пострадао као мученик.
- Свети Лука Кримски (1877–1961) — хирург, професор медицине и архиепископ Кримски. Оперисао је и молио се; његова књига о лечењу гнојних обољења, за коју је 1946. добио и државну награду, користила је генерацијама хирурга. Због вере је у совјетским прогонима годинама био у затворима и прогонству — и тамо је наставио да лечи.
Ево како се разликују погрешни и хришћански ставови:
| Погрешан став | Хришћански став |
|---|---|
| „Само се моли, лекови су за неверне.“ | молитва и лечење иду заједно |
| „Иди код врачаре, скини урок.“ | сујеверје и магија су грех и опасност; помоћ тражимо од Бога и од лекара |
| „Болест је казна — заслужио је.“ | не судимо; саосећамо и помажемо (Јн 9, 3) |
| „Депресија је мањак вере.“ | душевне болести су болести; потребни су и лекар и духовник |
Душевно здравље заслужује посебну реч. Депресија, анксиозност и друге душевне болести нису слабост карактера ни „мањак вере“. Светитељи су и сами пролазили кроз тешке таме душе. Ко пати, треба му и стручна помоћ и молитва — и једно не искључује друго.
Болесни ближњи
Христос се поистовећује са болесним:
„Наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми.“
Мт 25, 36
Како можемо помоћи болесном другу, баки или комшији? Посета, порука, позив, молитва, помоћ његовој породици, давање крви — мали гестови значе много, јер болест често доноси самоћу. А своје здравље чувамо као дар: сан, исхрана, кретање, избегавање алкохола, дувана и дрога. Јер:
„Или не знате да је тело ваше храм Светога Духа који је у вама, којега имате од Бога и нисте своји?“
1 Кор 6, 19
Одговор младићу
Врати се младићу из болничког ходника. Шта бисмо му сада рекли? Можда овако: Бог те не кажњава. Он не шаље болест да би казнио, него улази у нашу немоћ да би је преобразио. На Крсту је Христос понео и нашу бол — и ниси сам. Лечи се, моли се, дозволи другима да буду уз тебе. А ми, који смо здрави, научимо да будемо они који долазе: „болестан бејах, и посетисте ме.“