Замисли да годинама живиш ван града. Нико ти не прилази. Кад неко наиђе путем, мораш издалека да вичеш да си нечист, да се не би приближио. Шта би ти тада било најпотребније — лек? Или нешто друго: да те неко погледа у лице, да те дотакне, да те врати међу људе? Тако је живео губавац у Христово време. У прошлој лекцији, „Ако једном од ових малих учинисте…“, видели смо да се Христос поистовећује са најмањима. Данас гледамо како је Он Сам сусретао болесне, сиромашне и одбачене — и шта из тога следи за нас.
Христов „програм“
На почетку Своје проповеди Христос у синагоги у Назарету узима свитак пророка Исаије (Ис 61, 1–2) и чита (о почетку Његове проповеди учили смо у лекцији Почетак Христове проповеди):
„Дух Господњи је на мени; зато ме помаза да благовестим сиромасима; посла ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене; и да проповедам пријатну годину Господњу.“
Лк 4, 18–19
А онда додаје:
„А поче им говорити: Данас се испуни ово Писмо у ушима вашим.“
Лк 4, 21
То је, ако тако смемо да кажемо, Христов „програм“. Сиромашни, скрушени, заробљени, слепи, потлачени — њима је Помазаник (Месија) послан на првом месту.
Сусрети са потребитима
Пет јеванђељских сусрета показују како тај програм изгледа у животу:
| Одломак | Ко је у потреби | Како Христос поступа |
|---|---|---|
| Мк 1, 40–45 | губавац — болестан и искључен из заједнице | смилује се, пружа руку и додирује га — иако је додир губавог по Закону чинио човека нечистим; шаље га свештенику, да се званично врати међу људе |
| Мк 10, 46–52 | слепи Вартимеј, просјак поред пута | застаје, иако га други ућуткују; пита га: „Шта хоћеш да ти учиним?“ — поштује његову слободу и његов глас |
| Мк 5, 25–34 | жена која дванаест година болује од течења крви | тражи је у гомили, назива је „кћери“, пред свима потврђује њену веру — враћа јој достојанство |
| Лк 7, 11–17 | удовица из Наина, којој је умро једини син | сажали се, каже јој „Не плачи!“, васкрсава младића и даје га мајци |
| Мт 14, 13–21 | гладни народ у пустом месту | сажали се, исцељује болесне; ученицима каже: „подајте им ви нека једу“ — укључује их у служење |
Прочитај најпре сусрет са губавцем:
„И дође к њему губавац молећи га, и на коленима клечећи пред њим, и говорећи: Ако хоћеш, можеш ме очистити. А Исус смиловавши се пружи руку, па дохвативши га се рече му: Хоћу, очисти се. И кад му то рече, губа одмах отиде с њега, и очисти се.“
Мк 1, 40–42
Христос је могао да га исцели и речју, издалека — исцељивао је и тако. Али овом човеку, кога годинама нико није дотакао, пружа руку. Додир руши зид стида и искључености пре него што губа нестане.
Затим Вартимеј, кога сви ућуткују, а Христос застаје:
„И одговарајући рече му Исус: Шта хоћеш да ти учиним? А слепи му рече: Учитељу, да прогледам.“
Мк 10, 51
Зар Христос није знао шта слепац хоће? Знао је. Али га пита — јер Вартимеј није „случај“, него личност која има право да сама изговори своју молбу.
Жена која је дванаест година била „нечиста“ и тајно се дотакла Његове хаљине, чује пред свима:
„А он јој рече: Кћери, вера твоја спасла те је; иди с миром, и буди здрава од болести своје!“
Мк 5, 34
Пред удовицом из Наина, која иза носила иде сама, без мужа и сада без сина:
„И видевши је Господ сажали се на њу, и рече јој: Не плачи!“
Лк 7, 13
И пред гладним мноштвом:
„И изишавши Исус виде многи народ, и сажали се на њих, и исцели болеснике њихове.“
Мт 14, 14
„А Исус им рече: Нема потребе да иду; подајте им ви нека једу.“
Мт 14, 16
Приметио си да се стално понавља „сажали се“. У грчком тексту то је реч која значи потресеност „из утробе“ — дубоко, телесно саосећање, какво мајка има према детету. (Иста реч стоји и код губавца, где Синодски превод каже „смиловавши се“.) То није површно жаљење „одозго“, него бол због туђег бола.
Шта је заједничко?
Из ових сусрета видимо пет црта Христовог приступа:
- Види човека, а не „случај“ — зауставља се, пита, дозива.
- Додирује — руши зидове стида и искључености.
- Лично се обраћа — „кћери“, „шта хоћеш“ — уважава слободу и достојанство.
- Исцељује целог човека — тело, али и душу (кад раслабљеном прво опрашта грехе, Мк 2, 1–12) и односе (губавца враћа у заједницу, сина мајци).
- Укључује ученике — „подајте им ви“: служење потребитима постаје задатак Цркве.
Пази на једно: Христова исцељења нису само „социјални рад“. Она су знаци Царства Божјег и откривају Ко је Он — Син Божји (о томе смо говорили у лекцији Где је Христос, ту је и Царство Божје). Не смемо Христа свести на хуманитарца; али не смемо ни Његово сажаљење свести на „средство“ којим доказује Своју моћ. Он заиста саосећа.
Болест и грех
Ученици су једном, видевши слепорођеног, питали:
„И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему.“
Јн 9, 2–3
Христос одбацује лако објашњење. Болест није увек последица личног греха болесника. Она је део палог света, рањеног грехом, а Христос је дошао да тај свет исцели. Зато хришћанин болесном не говори „сам си крив“, него му — као Христос — прилази.
Милостиви Самарјанин
Један законик, „желећи себе да оправда“, пита Христа ко је његов ближњи. Христос одговара причом:
„А он, желећи себе да оправда, рече Исусу: А ко је ближњи мој? А Исус одговарајући рече: Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видевши га, прође. А тако и Левит, кад је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се; и приступивши зави му ране и зали уљем и вином; и посадивши га на своје кљусе, доведе га у гостионицу, и постара се око њега. И сутрадан полазећи извади два динара те даде гостионичару, и рече му: Побрини се за њега, а што више потрошиш ја ћу ти платити кад се вратим. Шта мислиш, дакле, који је од оне тројице био ближњи ономе што беше запао међу разбојнике? А он рече: Онај који му милост учини. А Исус му рече: Иди па и ти чини тако.“
Лк 10, 29–37
Погледај како се питање окреће. Законик пита: „Ко је мој ближњи?“ — то јест: до које границе морам да помажем, ко „заслужује“ моју помоћ? Христос на крају пита: „Који од тројице је био ближњи рањеноме?“ Није питање ко је мени ближњи, него коме сам ја постао ближњи. А милост показује баш Самарјанин — припадник народа који су слушаоци презирали — док свештеник и левит пролазе.
Многи Свети Оци у Самарјанину виде Самог Христа: Он нас, израњаване грехом, налази поред пута, превија наше ране уљем и вином, доводи у гостионицу — Цркву и обећава да ће се вратити (препричано). Парабола тако говори и о томе шта је Христос учинио за нас, и о томе шта ми треба да чинимо другима.
Ова прича не учи да „није важно које си вере“. Она учи да је свако мој ближњи и да милосрђе не зна за границе народа, вере и сталежа.
Црква наставља Христово служење
Од првих дана Црква није заборавила Христове речи „подајте им ви“:
„И у ове дане, када се множаху ученици, подигоше јелинисти вику на Јевреје што се њихове удовице заборављаху кад се дељаше помоћ сваки дан. Онда Дванаесторица, сазвавши мноштво ученика, рекоше: Не доликује нама да оставивши реч Божију служимо око трпеза. Потражите, дакле, браћо, између вас седам осведочених људи, пуних Духа Светога и мудрости, које ћемо поставити на ову службу.“
Дап 6, 1–3
(Јелинисти су хришћани Јевреји који су говорили грчки, а „Јевреји“ овде су хришћани из Палестине.) Тако су постављени први ђакони — служитељи, јер грчко дијаконија значи „служење“.
Неколико примера из историје Цркве:
- Свети Василије Велики пред вратима Кесарије Кападокијске, седамдесетих година IV века, подиже велики комплекс назван по њему Василијада: прихватилиште за сиромашне и путнике, бригу о болеснима — и о губавима, о којима скоро нико није бринуо — са црквом и манастиром, чији су монаси служили болеснима заједно са лекарима. Свети Григорије Богослов у надгробном слову Василију назива га „новим градом“. Сматра се једном од првих болница отворених за све.
- Свети Јован Кронштатски (XIX–XX век), парох у Кронштату, лучком граду крај Санкт Петербурга, свакодневно је сретао сиромашне и пијане раднике у луци. Схватио је да милостиња није довољна и 1882. године основао Дом трудољубља: место где су сиромашни могли да раде и уче занат, добију оброк и смештај, а деца школу. Није само „давао“ — враћао је људима достојанство рада.
- Данас у Српској Цркви делује добротворна организација „Човекољубље“, а многе парохије имају народне кухиње и помоћ болеснима и старима.
Пројекат милосрђа
Христов однос према потребитима није само тема за учење, него задатак. Ако бисте као одељење хтели да осмислите једно мало, изводљиво дело милосрђа за своју школу, место или парохију, Јеванђеље нуди образац:
| Ставка | Питање | Јеванђељски ослонац |
|---|---|---|
| Кога видимо | Коме помажемо? Да ли смо их питали шта им треба? | „Шта хоћеш да ти учиним?“ (Мк 10, 51) |
| Шта чинимо | Које конкретно дело, када, ко шта ради? | „подајте им ви нека једу“ (Мт 14, 16) |
| Додир и заједница | Како да то не буде само „поклон“, него сусрет? | губавац, удовица из Наина |
| Достојанство | Како да помогнемо без фотографисања и јавног истицања? | „да не зна левица твоја шта чини десница твоја“ (Мт 6, 3) |
| Истрајност | Шта после прве акције? | Самарјанин обећава да ће се вратити (Лк 10, 35) |
Неколико правила које не смемо прекршити:
- Не излажемо оне којима помажемо: без слика лица на мрежама, без јавне поделе „сиромашнима“ пред другима. Ако неко у одељењу живи у оскудици, нико не сме да се осети изложено.
- Мала обећања која испунимо вреде више од великих која пропадну — неиспуњено обећање повређује баш оне којима је помоћ обећана.
- Ко су „невидљиви“ потребити око нас? Стари који живе сами, болесна деца, нови ученици, деца из сиромашних породица, особе са инвалидитетом, избеглице, вршњаци које други исмевају.
Такво дело постаје, како се често каже, „литургија после Литургије“ — не као замена за Литургију, него као њен наставак, јер љубав коју смо примили за Трпезом Господњом носимо онима које Христос назива Својом браћом.