Косовски завет — есхатолошко опредељење народа

Замисли да мораш да бираш: да победиш тако што ћеш изневерити оно у шта верујеш — или да останеш веран и изгубиш. Није ово само питање за јунаке из прошлости. Поставља се на испиту, у друштву, на послу, у љубави. Зашто је тај избор толико тежак? И зашто Црква слави као светитеља човека који је изгубио и битку и живот?

Видовдан 1389.

Историјски оквир је кратак, а његове последице дуге:

• 15/28. јуна 1389, на Видовдан, на Косову пољу сукобиле су се српска војска кнеза Лазара и османска војска султана Мурата I.
• У боју гину оба владара. Србија остаје без кнеза и у наредним деценијама потпада под османску власт.
• Кнез Лазар убрзо после смрти бива прослављен као светитељ и мученик. Његове мошти данас почивају у манастиру Раваници, његовој задужбини.
• Народ није памтио битку као пораз, него као завет — избор који обавезује нараштаје.

Лазар није био само ратник. Подигао је Раваницу и Лазарицу, помагао Хиландар и манастире на Светој Гори. Охридски пролог бележи и мање познат податак: Лазар је у Цариград слао изасланство, са монахом Исаијом, да се скине анатема са српског народа — да се залечи раскол настао у време цара Душана. Човек који ће на Косову изабрати Царство небеско, пре тога је тражио јединство Цркве.

Његове мошти имале су дуг пут: из Раванице су у време Великих сеоба пренете у Срем, у Другом светском рату у Београд, у Саборну цркву, а данас поново почивају у Раваници. Светог кнеза Лазара и свете српске мученике славимо на Видовдан, 28. јуна (15. јуна по старом календару).

Два царства

Зашто народ није заборавио битку коју је изгубио? Одговор је сачуван у народној песми „Пропаст царства српскога“. У њој сиви соко из Јерусалима — а то је, каже песма, светитељ Илија — доноси кнезу књигу од Богородице и пита га које ће царство изабрати. Кнез размишља:

Пази: народна песма није Свето Писмо. Она није историјски извештај ни догматски текст, него сведочанство како је народ доживео веру. Зато њене слике тумачимо у светлу Јеванђеља:

„Исус одговори: Царство моје није од овога света; кад би било од овога света царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде.“

Јн 18, 36

„Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“

Мт 16, 26

„Него иштите најпре Царство Божије и правду његову, и ово ће вам се све додати.“

Мт 6, 33

Две ствари у песми вреде пажње. Прво: Лазар не бира небо уместо одговорности за земљу. Он не бежи из боја — брани свој народ, али не по цену издаје вере и савести. Друго: црква коју сакраја није од мермера, него „од чисте свиле и скерлета“ — као да песма слути да Црква није пре свега зграда, него народ сабран око Чаше. Лазар причешћује војску: његов избор је литургијски. На Литургији Црква већ сада живи из Царства које долази — и Лазар полази у бој као неко ко већ припада том Царству.

Зашто есхатолошко?

Есхатон (грч. „последње“) је испуњење историје у Царству Божјем при Другом доласку Христовом. Есхатолошко опредељење значи да се смисао и вредност дела не мере тренутним исходом, него тиме да ли воде у Царство.

„… Буди веран до саме смрти и даћу ти венац живота.“

Отк 2, 10

Погледај Крст: по мерилима света, он је пораз — Учитељ разапет, ученици разбежани. А заправо је победа над смрћу. Мученици „губе“ живот, а задобијају Живот. Тако и Косово: победа кроз жртву. Зато Црква Лазара не слави као пораженог владара, него као мученика — сведока да постоји нешто веће од успеха. О мученицима као сведоцима Царства учили смо у осмом разреду.

Ово није бекство од историје. Хришћанин живи у историји и одговоран је за њу — али је не обожава. Ко историју мери само победама, мора оправдати свако средство. Ко је мери Царством, зна да постоје средства којима се не служи никада, ни по цену пораза.

Косовка девојка

Косовски циклус има и другу слику, тиху и потпуно другачију од бојног поља. После боја, Косовка девојка обилази рањенике:

Она не тражи кривце, не куне, не обећава освету. Пере ране, даје воду, хлеб и вино. И то је Косовски завет: косовски етос није мржња, него милосрђе. Шта Косовка девојка додаје слици Косова? Она показује да верност Царству не живи само у херојској смрти, него и у тихом служењу онима који пате.

Шта Косовски завет није

Хришћанин и у непријатељу види човека:

„А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вређају и гоне.“

Мт 5, 44

Блаженопочивши патријарх Павле често је понављао мисао коју овде препричавамо: ако би опстанак нашег народа зависио од тога да чинимо злочин, боље би било да не опстане — јер ни човек ни народ не смеју купити опстанак губитком душе. То је косовски избор изречен у XX веку.

Тема Косова и Метохије многима је и лична — у неким породицама то је завичај, гроб предака или избеглиштво. Зато о њој говоримо смирено, са поштовањем према свакоме, без дневне политике.

Косовски завет данас

Косовски завет није само прошлост. Сваки дан доноси мало Косово. Покушај да за сваку ситуацију одредиш шта би био „земаљски“, а шта „небески“ избор:

• Могу да препишем испит и сигурно прођем — или да учим и ризикујем лошију оцену.
• Друштво ме исмева што постим и идем у цркву — да ли то да кријем?
• Неко из „противничке“ навијачке групе или из другог народа повређен је поред мене.
• Да ли бити поштен на послу кад „сви варају“?

Сваки пут кад бирамо истину уместо користи, верност уместо удобности, милосрђе уместо освете — бирамо Царство небеско. Зато Христос у молитви коју нам је дао учи да најпре тражимо Царство:

Овако ову молитву пишемо и молимо на црквенословенском језику, старим црквеним словима: