Светитељи нашег рода — благо целог света

Када кажемо да неки народ има велико благо, на шта најчешће мислимо? На природна богатства, на споменике, на уметнике, на спортисте који освајају медаље. Све то је драгоцено — али све то може да се изгуби, украде, потроши или заборави. Постоји ли благо које не пропада и које може да се дели без умањења — што га више делиш, то га више има?

„Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“

Мт 6, 19–21

Један је свет

Апостол Петар позива све хришћане, не само неке изабране:

„…по Светоме који вас је позвао, будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет.“

1 Пт 1, 15–16

Како човек може бити свет, ако је свет само Бог? Одговор Црква пева на свакој Литургији. Пред Причешће свештеник уздиже свети Агнец и узвикује:

Светиње су за свете — а ипак народ одмах исповеда да је свет само Један. Нема противречности: човек није свет сам по себи, него по благодати, учествујући у светости Христовој. Бог је свет по природи, а човек постаје свет учешћем у нествореним Божјим енергијама — то је обожење.

Зато светост није само „морална беспрекорност“, нити рекорд у врлинама постигнут сопственом снагом. Светост је заједница са Христом у Духу Светом, која се стиче кроз Свете Тајне, молитву, подвиг и љубав. Светитељ није онај ко никада није пао, него онај ко је Богу рекао „да“ и пустио да Божји живот обухвати цео његов живот.

Како Црква прославља светитеља

Црква светитеља не „проглашава“ светим као што жири додељује награду. Она препознаје и прославља оно што је Бог већ прославио. Знаци по којима Црква препознаје светост јесу: свет живот или мучеништво, поштовање које народ већ указује, мошти, чудеса. Када Сабор епископа прослави светитеља, он се уноси у календар, установљава се празник, пишу му се служба и молитве и слика икона.

Неки светитељи нашег рода прослављени су у наше време: Свети Николај Српски 2003, Свети Јустин Ћелијски 2010, Свети Севастијан Џексонски 2015. године.

Светитељи нашег рода

Српски народ дао је светитеље у свим вековима и у свим чиновима светости. Ево неких, са празницима (по старом / по грађанском календару):

Неколико прича из ових житија вреди чути одблизу:

• Свети Симеон се, по Охридском прологу, упокојио у Хиландару на простој рогозини, гледајући у иконе Богородице и Спаситеља, а његове последње речи биле су стих последњег псалма: „Све што дише нека хвали Господа“ (Пс 150, 6). Владар је завршио живот као монах — славословљем.
• Свети Стефан Дечански је по наредби оца ослепљен и годинама живео као заточеник у Цариграду. Пролог каже да је својом кроткошћу и трпељивошћу надмашио све монахе у манастиру где је живео. Када му је, по житију, вид чудесно враћен, из благодарности је подигао Дечане.
• Свети Василије Острошки живео је у тешким временима, бранећи свој народ молитвом. Охридски пролог бележи да његовим моштима притичу и хришћани и муслимани. То је знак Божје љубави према свима — али не и доказ да „све вере исто воде“: Василије је био православни епископ и све је водио ка Христу.
• Свети Николај је био епископ охридски и жички, проповедник кога су слушали и у Енглеској и у Америци, а у Другом светском рату и заточеник у Дахауу. Последње године провео је у Америци, у руском манастиру Светог Тихона, где се упокојио 1956. Његове мошти данас почивају у Лелићу; пренос моштију славимо 20. априла / 3. маја.

Зашто „благо целог света“?

Да ли Свети Сава „припада“ само Србима, као што неки споменик припада некој држави? Не. Светитељ припада Христу — па тиме и целој Цркви, свим православним народима и свим људима који траже Бога. Свети Николај је служио Американцима, Свети Севастијан Јапанцима, у Острог долазе људи свих вера, а Хиландар припада Светој Гори, која је дом свих православних.

На Литургији свештеник, уздижући Свете Дарове, говори:

Тако и један народ приноси Цркви своје светитеље као најлепши дар. Они нису наша заслуга: благодат је Божја, а светитељи су „Твоје од Твојих“ — Божји дар, који Му народ враћа и који Он дели свима.

Мапа светиња

Светитељи нису апстрактни појмови: њихове мошти почивају у храмовима и манастирима до којих можемо стићи.

Мошти Светог Саве почивале су у Милешеви, а Турци су их спалили на Врачару крајем XVI века; на том месту данас стоји Храм Светог Саве. У коју од ових светиња би волео да одеш на ходочашће — и зашто?

Пројекат: мој светитељ

На другом часу ове теме групе представљају по једног светитеља нашег рода. Добра презентација има пет делова: житије укратко — место моштију — празник — тропар или молитва — поука за младе данас.

Апостол нас позива да гледамо на свете као на живе узоре:

„Сећајте се својих старешина, који вам проповедаше реч Божију; гледајући на свршетак њихова живота, угледајте се на веру њихову.“

Јевр 13, 7

Светитељи су били обични људи који су Богу рекли „да“. Нису само прошлост — они су наши живи пријатељи у Цркви. Позив „Будите свети“ упућен је и теби. Ком светитељу би се ове недеље помолио — и за шта? То не мораш никоме да кажеш.