Године 386. у Милану један образован младић, професор реторике, слушао је причу свог земљака Понтицијана. Понтицијан је причао како су двојица царских службеника у Триру, шетајући, ушла у једну скромну кућу у којој су живели хришћани и нашла књигу — Живот Светог Антонија. Један је почео да чита и већ током читања одлучио да остави службу и све што има и да служи Богу; други му се придружио. Младић који је ово слушао био је потресен: „неуки“ људи освајају Небо, а он, са свим својим знањем, још се копрца у страстима. Убрзо затим, још истог дана, доживео је своје обраћење. Звао се Августин, и ову причу записао је у својим Исповестима. Каква је то књига која је људе тако мењала — и какав је то живот који је описивала?
После гоњења — бело мучеништво
На прошлом часу видели смо да гоњења престају 313. године. Црква постаје слободна, затим и поштована; у њу долазе многи, неки из уверења, а неки зато што је то сада корисно. Претила јој је опасност да се удобно смести у свету и заборави да је „путник“ ка Царству.
Управо тада монаштво се снажно шири. Понекад се назива „бело мучеништво“: наставак мученичког сведочанства, без проливања крви. Мученик је сведочио да је Христос вреднији од живота; монах сведочи да је Христос вреднији од свега што свет нуди — имања, брака, своје воље. Монаштво није нешто страно Јеванђељу, него његово радикално испуњење.
Библијски корени
Монаси нису измислили нов начин живота. Узоре су налазили у Писму:
- пророк Илија — живот у пустињи, пост, огњена ревност за Бога;
- Свети Јован Крститељ — пустиња, одећа од камиље длаке, проповед покајања;
- сам Христос — четрдесетодневни пост у пустињи, ноћи проведене у молитви на гори;
- прва заједница у Јерусалиму, у којој су верни све делили и имали заједничко (уп. Дап 2 и 4) — узор општежића;
- апостол Павле, који пише:
„А ја хоћу да сте ви безбрижни. Ко је неожењен брине се за Господње, како ће угодити Господу;“
1 Кор 7, 32
Почетак — Свети Антоније
Око 270. године у Египту један младић од осамнаестак, двадесет година, коме су умрли родитељи и оставили имање, ушао је у цркву у тренутку кад се читало Јеванђеље:
„Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном.“
Мт 19, 21
Схватио је да су те речи упућене њему лично. Раздао је имање, побринуо се за млађу сестру и отишао — најпре на ивицу села, код старијег подвижника, затим све даље у пустињу. То је Свети Антоније Велики (око 251–356). У пустињи је провео осамдесетак година; око њега су се окупљали ученици, к њему су по савет долазили епископи и философи, а писали су му и цареви. Његов живот описао је Свети Атанасије Велики, архиепископ александријски, и та књига — Живот Светог Антонија — проширила је идеал монаштва по целом хришћанском свету, како смо видели на почетку.
Важно је да је Антоније у пустињу отишао да би се борио, а не да би се одморио. Пустиња је у Писму место искушења (Христос је у пустињи кушан), и монах у њој излази на мегдан својим страстима. Зато Свети Оци монаха зову подвижником — борцем.
Три облика монашког живота
| Облик | Оснивач, место, време | Начин живота |
|---|---|---|
| Пустињачки (анахоретски) | Св. Антоније Велики, Египат (крај III и IV век) | монах живи сам, у молитви, посту и раду; око искусног старца окупљају се ученици |
| Општежиће (киновија) | Св. Пахомије Велики, Тавениса у Горњем Египту, око 320; Св. Василије Велики у Кападокији | заједничка молитва, трпеза и рад, послушност игуману; брига о сиромашнима и болеснима |
| Лавра | Палестина; међу највећим подвижницима Св. Сава Освећени (439–532), оснивач Велике лавре код Јерусалима | монаси током седмице живе у засебним келијама, а суботом и недељом се сабирају на Литургију и заједничку трпезу |
Свети Пахомије био је војник, који је упознао хришћане кроз њихову доброту према војницима, крстио се и постао монах. Схватио је да самоћа није за свакога и да је заједница сама по себи школа љубави: у општежићу се смирење учи у сусрету са братом, а не у машти. Основао је више манастира, а за своју сестру Марију и женски манастир.
Свети Василије Велики (IV век), архиепископ Кесарије Кападокијске, написао је правила монашког живота, која и данас обликују православно монаштво. У својим правилима пита: ако човек живи сасвим сам, коме ће опрати ноге (препричано)? Зато је монаштво повезао са служењем: уз манастир је подигао читав комплекс за болесне, сиромашне и путнике. Монашки живот у његовој породици водила је и његова сестра, Света Макрина — јер монаштво од почетка није само мушки пут. Монахиње су део исте историје.
Од Синаја до Свете Горе
Монаштво се убрзо проширило по целом хришћанском свету:
- Синај — у манастиру под Синајском гором живео је Свети Јован Лествичник (VII век), писац Лествице, књиге о тридесет степеника духовног узрастања, која се и данас чита у Великом посту.
- Цариград — у Студитском манастиру Свети Теодор Студит (759–826) уредио је општежитељни живот и богослужење; његов поредак утицао је на многе манастире, па и на светогорске.
- Света Гора (Атос) — на полуострву у северној Грчкој монаси живе од IX века, а Свети Атанасије Атонски 963. године оснива Велику лавру. Света Гора постаје средиште православног монаштва, где се до данас без прекида служи и моли. Из светогорске молитвене традиције израстао је и исихазам, о коме ћемо учити посебно (Исихазам).
Завети и смисао монаштва
Приликом пострига монах полаже завете и добија ново име:
| Завет | Смисао |
|---|---|
| Девственост (целомудреност) | сва љубав и снага усмерени Богу и ближњима; живот „као анђели“ — зато се монаштво зове анђеоски образ |
| Послушност | одрицање од самовоље, слобода од егоизма, по узору на Христа Који је био послушан до смрти |
| Нестјажање (сиромаштво) | ништа се не поседује лично; слобода од ствари |
Сва три завета погађају три најјача „ослонца“ човека: тело, вољу и имовину. Зашто би неко добровољно одустао од њих? Не зато што су лоши — брак, слобода и имање су Божји дарови. Него зато што монах жели да сведочи да је Бог довољан и да је Царство Божје стварније од свега пролазног. Монах не бежи од света из мржње према њему, него из љубави према Богу — и молитвом носи свет пред Бога. Колико су монаси и монахиње вековима молили за оне који их никада нису упознали?
Манастир је по свом устројству икона Царства: заједница у којој нико ништа не сматра својим, у којој се дан мери молитвом, а средиште је храм и Литургија. Зато монаштво није „посебна Црква“ у Цркви, него њено есхатолошко сведочанство: подсетник свима да „овде немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јевр 13, 14).
Хиландар и српско монаштво
Српска историја незамислива је без монаштва. Млади Растко Немањић отишао је на Свету Гору и постао монах Сава. За њим је пошао и његов отац, велики жупан Стефан Немања, који се 1196. одрекао престола и постао монах Симеон. Године 1198. отац и син добили су од византијског цара дозволу да обнове запустели манастир Хиландар, који постаје српска светогорска обитељ. Свети Симеон упокојио се у Хиландару 1199. године.
Хиландар је постао расадник српског монаштва, писмености и богословља. Свети Сава написао је типике — правила живота и богослужења — за своју испосницу у Кареји, за Хиландар и за Студеницу. Из монашке средине изашли су први српски епископи, а монаштво је постало темељ самосталне (аутокефалне) Српске Цркве, коју је Свети Сава уредио 1219. године. Многи манастири — Студеница, Жича, Милешева, Дечани, Пећка патријаршија — постали су срце духовног живота народа.
Брак и монаштво
Да ли је монаштво само за „изабране“, а сви остали су хришћани „другог реда“? Не. Црква је још у IV веку, на сабору у Гангри (у Малој Азији), осудила оне који у име подвижништва презиру брак или се гнушају венчаних. Брак и монаштво су два благословена пута ка истом Царству. Свети Оци понекад кажу да је монах „сав окренут“ Богу, а супружници се спасавају кроз љубав једно према другом и према деци — и једни и други уче исто: да живе не за себе.
Шта монаси могу да науче нас који ћемо већином живети у браку и у свету?
- Молитва има своје време у дану, као што има и јело.
- Пост је вежба слободе — у свету који нам стално говори да морамо имати све одмах.
- Нестјажање учи да ствари служе човеку, а не човек стварима.
- Послушност почиње кад престанем да мислим да се све мора вртети око мене.
Монаси су Јеванђеље схватили дословно — и тиме нас подсећају да је оно упућено и нама.