Исихазам

Колико пута си данас узео телефон у руке без разлога? Покушај нешто једноставно: склони телефон, затвори очи и један минут седи у потпуној тишини. Шта се дешава у мислима? Већина људи открије исто: споља је тихо, а изнутра бука — мисли лутају, скачу, враћају се на исто. Бити тих изнутра много је теже него ућутати. Монаси су вековима учили управо ту уметност: како сабрати ум у срцу и стати пред Бога. То се зове исихазам.

Исихија — тишина у којој се чује Бог

Грчка реч исихија значи тишина, мир, спокојство. Исихаста је онај ко тихује — не да би побегао од људи, него да би се молио. Христос учи:

„А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме који је у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно.“

Мт 6, 6

Оци су „клет“ (унутрашњу собу) разумели и као срце: молитва почиње кад ум престане да лута и сабере се унутра. Псалмопојац каже:

„Отпочините, и познајте да сам ја Бог…“

Пс 45, 10

Исихастичко предање старо је колико и монаштво. Пустињски оци Египта и Палестине, синајски монаси, Свети Јован Лествичник (VII век) — који саветује да се сећање на Исуса сједини са самим дисањем — сви траже исто: непрестано памћење Бога. Тишина за исихасту није празнина. Она је простор у коме срце сусреће Бога.

Исусова молитва

Средиште исихазма је кратка молитва:

Свака њена реч има корен у Светом Писму:

„А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме!“

Лк 18, 13

„И чувши да је то Исус Назарећанин, стаде викати и говорити: Сине Давидов Исусе, помилуј ме!“

Мк 10, 47

„Да се у Име Исусово поклони свако колено што је на небесима и на земљи и под земљом; и да сваки језик призна да је Исус Христос Господ на славу Бога Оца.“

Фил 2, 10–11

„Радујте се свагда, молите се без престанка, на свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу.“

1 Сол 5, 16–18

Можда те збуњује реч „грешнога“. Да ли то значи да хришћанин мрзи себе? Не. То је истина изречена пред Онога Који није дошао да осуди, него да спасе. Ко зна да је грешан и да је вољен, слободан је — не мора да глуми савршенство ни пред Богом ни пред људима.

Молитва се изговара полако, пажљиво, са смирењем. Монаси при томе користе бројаницу (чотки) — плетену врпцу са чворовима. Она не служи да бисмо бројали, него управо да не мислимо о бројању, него о Богу.

Пут исихасте

Оци описују духовни пут у три корака:

Све то се збива у Цркви: уз Крштење, Исповест и Причешће, у послушању и са саветом духовника — а не као индивидуални „духовни експеримент“. Апостол Петар каже куда води тај пут:

„…кроз које су нама дарована драгоцена и превелика обећања да кроз њих постанете причасници божанске природе, избегнувши похотну трулеж у свету.“

2 Пт 1, 4

Спор XIV века

О овом спору учили смо уз Преображење. Сада гледамо дубље — шта је заправо било у питању.

Светогорски монаси сведочили су да у молитви, очишћени благодаћу, виде божанску светлост — исту ону коју су апостоли видели на Тавору. Калабријски монах Варлаам, учен философ, исмевао их је. За њега је Бог потпуно недоступан, па светлост коју монаси виде мора бити или створена појава, или уобразиља.

Свети Григорије Палама (XIV век), светогорски монах из Ватопеда и Лавре, написао је у одбрану монаха „Тријаде у одбрану светих исихаста“. Учење Светог Григорија потврдили су сабори у Цариграду 1341, 1347. и 1351. године. Године 1347. постао је архиепископ солунски; једно време провео је и у ропству код Турака. Црква га прославља два пута: 14/27. новембра и у другу недељу Великог поста, одмах после Недеље Православља — као наставак победе Православља.

Суштина и енергије

Шта је суштина Паламиног учења?

• Бог је по суштини потпуно недоступан — ниједно створење никада неће „обухватити“ Бога.
• Али Бог Се стварно даје кроз Своје нестворене енергије. Енергије нису „део“ Бога, нити нешто створено „између“ Бога и човека, него Сам Бог Који излази у сусрет човеку.

Зашто је важно да благодат није створена? Да јесте, у молитви и Светим Тајнама не бисмо се сједињавали са Богом, него само са нечим што је Он створио — са поклоном, а не са Дародавцем. Тада би обожење било само симбол. Палама сведочи супротно: обожење је стварно, а Таворска светлост је сјај самог Божанства. Тако се затвара круг са оним што смо учили у лекцијама Познање Бога и Обожење.

Спор није био само о монасима. Био је о питању које поставља сваки човек: да ли је Бог само идеја о којој размишљамо, или Личност коју можемо сусрести? Варлаам је нудио Бога философа — недостижног и далеког. Палама је бранио Бога Јеванђеља — Који „долази и станује“ у онима који Га љубе.

Исихазам у Србији

Исихастичко предање било је близу Србима од самог почетка:

• Свети Сава је у Кареји на Светој Гори подигао испосницу и написао Карејски типик — правило за тихи живот у молитви и појању Псалтира.
• Хиландар је био једно од средишта исихазма; српски монаси и пустињаци живели су по том предању.
• Свети Ромил Раванички, ученик Светог Григорија Синаита, подвизавао се и упокојио у Лазаревој Раваници.
• Историчари уметности тај дух препознају у фрескама моравске школе (Раваница, Љубостиња, Манасија) — у светлости и тишини њихових ликова.

Филокалија

У XVIII веку Свети Никодим Светогорац и Свети Макарије Коринтски објавили су Филокалију (Добротољубље, 1782) — зборник отачких текстова о молитви и трезвоумљу од IV до XV века. Свети Пајсије Величковски превео ју је на црквенословенски. Преко ње је исихазам изашао из манастира: у XIX веку настала је књига „Казивања руског ходочасника“ — прича о једном мирјанину који је, са Добротољубљем и бројаницом, путовао Русијом учећи се непрестаној молитви.

Мера и савет

Исусову молитву може да моли сваки хришћанин — у аутобусу, пред испит, у немиру, пре сна. Неколико пута, тихо и пажљиво. Али дубљи подвиг умне молитве — нарочито вежбе дисања и дуготрајно тиховање — не почиње се на своју руку, него уз благослов и савет духовника. Оци упозоравају на прелест: ко јури за виђењима и доживљајима, лако ће их „наћи“ — али не од Бога.

Исихазам нас води и према есхатону: светлост Тавора је предокус Царства које долази. Врати се минуту тишине с почетка. Тишина није празнина — то је врата. Помоли се сада, тихо и полако, три пута: