Око 112. године Плиније Млађи, римски намесник у Витинији (на северу данашње Турске), писао је цару Трајану писмо за савет. Пред њега су доводили хришћане, а он није знао шта тачно да ради с њима. Истражио је, пише, и није нашао никакав злочин, него само „претерано сујеверје“: састају се одређеног дана пре зоре, певају химну Христу као Богу, заклињу се да неће красти, варати ни прељубу чинити, а после заједно једу обичну, безазлену храну. Па ипак, оне који су остали упорни дао је погубити — јер је сматрао да таква „тврдоглавост“ заслужује казну. Цар му је одговорио да хришћане не треба тражити, али да оне који буду оптужени, а одбију да принесу жртву боговима, треба казнити. Ово је једно од најстаријих нехришћанских сведочанстава о Цркви — и сјајан почетак за питање овог часа: зашто је моћно и толерантно царство прогањало људе који нису чинили зло?
Зашто их је Рим гонио?
Христос није обећао ученицима лак живот:
„Ово сам вам казао, да у мени мир имате. У свету ћете имати жалост; али не бојте се, ја сам победио свет.“
Јн 16, 33
Апостоли су већ у Јерусалиму били затварани и бичевани, а први мученик, архиђакон Стефан, каменован је (Дап 7). Кад су им власти забраниле да проповедају, одговорили су:
„А Петар и апостоли одговарајући рекоше: Богу се треба покоравати више него људима.“
Дап 5, 29
Римско царство је, иначе, било веома трпељиво према туђим боговима. Али тражило је једно: да сваки поданик, у знак лојалности, принесе жртву боговима царства и генију (божанском заштитнику) цара. За Римљанина то је била пре свега грађанска дужност, као данас поздрав застави. За хришћане то је било поклоњење створењу уместо Богу. Једно од најстаријих хришћанских исповедања вере гласило је: „Исус је Господ“ (уп. Рим 10, 9; 1 Кор 12, 3) — а то значи да цар није господ у том смислу.
Отуда оптужбе:
- „безбожници“ — јер нису имали идоле ни храмове са киповима;
- непријатељи државе — јер нису хтели да учествују у царском култу (а молили су се за цара);
- клевете о тајним сабрањима — погрешно схваћене речи о Телу и Крви Христовој и о „вечерама љубави“ претварале су се у гласине о злочинима;
- жртвени јарци — кад би дошли пожар, глад или пошаст, лако их је било окривити.
Од Нерона до Милана
Гоњења нису трајала непрекидно и свуда једнако. Била су таласи — неки локални, неки у целом царству.
| Година | Догађај |
|---|---|
| 64. | Нерон окривљује хришћане за пожар у Риму; по предању, у његово време страдају апостоли Петар и Павле |
| почетак II века | Св. Игњатије Богоносац, епископ антиохијски, под царем Трајаном одведен у Рим и бачен зверима |
| средина II века | Св. Поликарп Смирнски пострадао на ломачи; око 165. у Риму погубљен Св. Јустин Философ |
| 250. | Деције: први општи прогон у целом царству — свако мора да принесе жртву и добије писмену потврду |
| 257–258. | Валеријан: гоњење нарочито епископа и свештенства; страда Св. Кипријан Картагински |
| 303–311. | Диоклецијан: „Велико гоњење“ — рушење храмова, спаљивање Светог Писма, мучења; 304. страда Св. Иринеј, епископ сремски |
| 311. | Галеријев едикт о трпељивости — гоњење званично престаје (на делу Истока ипак траје до 313) |
| 313. | Милански едикт — Константин и Ликиније дају слободу вероисповести |
| 380. | Теодосије Велики проглашава хришћанство државном вером |
Пази на разлику: Милански едикт није „увео хришћанство као државну веру“. Он је дао слободу вероисповести — хришћанима и свима другима. Свети цар Константин, рођен у Наису (данашњем Нишу), о коме смо учили у лекцији Свети цар Константин, тиме је окончао време великих гоњења. Хришћанство постаје државна вера тек 380. године, под Теодосијем.
Лица мученика
Иза датума стоје људи. Сваки од њих био је стављен пред избор, и сваки је одговорио на свој начин.
Свети Игњатије Богоносац. Стари епископ Антиохије, осуђен да пострада у Риму, на путу је писао посланице Црквама. Хришћанима у Риму, који су могли да се заузму за њега, писао је да то не чине:
Ово није жудња за смрћу, него евхаристијски поглед на живот: као што се хлеб на Литургији приноси Богу, тако Игњатије свој живот види као принос.
Свети Поликарп Смирнски. Ученик апостола Јована, епископ у Смирни. Кад га је, као старца, судија наговарао да похули Христа и тако спасе живот, одговорио је — по запису Мучеништва Поликарповог — да Христу служи осамдесет шест година и да му Он није учинио никакво зло; како онда да похули свога Цара Који га је спасао? Пред смрт се помолио молитвом благодарности.
Свети Иринеј Сремски. Млад епископ Сирмијума (данашње Сремске Митровице), ожењен, отац породице. За време Диоклецијановог гоњења (304) молили су га и судија, и родитељи, и жена и деца да принесе жртву и спасе се. Остао је веран Христу и погубљен је на мосту на Сави. Његова верност није била равнодушност према породици, него сведочење да је Христос дубља стварност од свега, па и од најдражих.
Свети Вукашин Јасеновачки. Новомученик XX века, Србин из херцеговачког села Клепци. Страдао је у логору Јасеновац, у време усташког режима Независне Државе Хрватске, почетком 1943. године. По сведочењу преживелог логораша, лекара Неда Зеца, кад је мучитељ од њега тражио да прослави вођу тог режима, старац му је мирно одговорио: „Само ти, дете, ради свој посао.“ Без мржње, без молбе за милост, без страха. Српска Православна Црква унела га је у Именослов светих 1998. године.
Мучеништво није тражење смрти
Мученици нису тражили смрт и нису мрзели гонитеље. Црква никада није одобравала да се неко сам пријављује и изазива страдање. У Мучеништву Поликарповом, једном од најстаријих записа о мученицима (II век), прича се о извесном Квинту, који се сам јавио судији и наговарао и друге да то учине — а онда, кад је угледао звери, изгубио храброст и принео жртву. Писац закључује да зато не хвалимо оне који се сами предају, јер Јеванђеље тако не учи (препричано). Мученик не бежи од сведочења, али га ни не изазива.
Мученици су се, по угледу на Христа и на Светог Стефана, молили за своје мучитеље. Зато ни ми о гоњењима — нарочито о онима из XX века — не говоримо тако да распирујемо мржњу према народима или групама. Кривица је увек кривица људи који су зло чинили, а не целог народа.
Хришћански писац Тертулијан (крај II и почетак III века) у својој Апологији пише гонитељима да хришћани постају све бројнији што их више косе, јер је крв хришћана семе (препричано; изрека се обично наводи као „крв мученика — семе хришћана“). Гоњења Цркву нису уништила, него проширила.
Ко је слободан?
Вратимо се Поликарпу. У судници је био судија са свом влашћу царства и старац у оковима. Ко је ту био слободан?
„И познаћете истину, и истина ће вас ослободити.“
Јн 8, 32
Хришћанска слобода није „радим шта хоћу“. То је слобода од страха, греха и смрти — слобода да волиш. Мучитеља воде страх од власти, мржња, жеља за одобравањем. Мученика ништа од тога не може да веже. Апостол Павле то каже овако:
„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? … Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, Ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.“
Рим 8, 35, 37–39
Непознати хришћански писац из II века, у Посланици Диогнету, описао је хришћане овако:
Хришћани нису били бунтовници против државе — поштовали су законе и молили се за цара. Али њихово крајње грађанство било је у Царству Божјем, и зато им ниједна земаљска власт није могла узети слободу.
Гоњења се понављају
Да ли су после 313. хришћани заувек постали слободни? Не. Спољашња, верска слобода може се изгубити, али унутрашња слобода у Христу не може се одузети. Гоњења су се кроз историју понављала:
- Под Османлијама многи хришћани страдали су због верности Христу — међу њима и Свети Георгије Кратовац (1515).
- У Русији после 1917. бољшевичка власт водила је један од најсуровијих прогона Цркве у историји: затворени су и порушени хиљаде храмова, а десетине хиљада свештеника, монаха и верника убијене су или послате у логоре, нарочито 1937–1938. Руска Православна Црква 2000. године прославила је Сабор новомученика и исповедника руских.
- У Другом светском рату, у Независној Држави Хрватској, страдали су стотине хиљада православних Срба, међу њима и епископи — као Свети свештеномученик Платон Бањалучки (1941) — и многи у логору Јасеновац. Патријарх Гаврило и епископ Николај Велимировић били су 1944. заточени у нацистичком логору Дахау.
- Под комунистичким режимом у Југославији свештеници и верници били су хапшени, осуђивани и потискивани из јавног живота; епископ Варнава Хвостански осуђен је на робију, а остатак живота провео је под надзором; Црква га поштује као исповедника.
- И данас, у многим земљама света, хришћани су прогоњени и убијани због вере.
Овакве ствари треба знати, не да бисмо гајили огорченост, него да бисмо разумели цену вере коју смо примили — и да бисмо, као мученици, знали да опростимо.
Тихи притисак и туђа слобода
Код нас данас нико не одводи хришћане пред судију. Али понекад постоји „тих“ притисак: подсмех због поста, крсног знака, одласка у цркву, етикете „заостао“ или „фанатик“. Како одговорити у духу мученика? Без стида — јер нема чега да се стидиш. Без мржње — јер ни мученици нису мрзели. И без надмености — јер вера није повод да се осећаш бољим од других.
Једна ствар из историје гоњења посебно је важна: хришћанин брани и верску слободу других. Вера је чин слободе и не сме се наметати силом. Ко је упознао цену прогона, не сме постати прогонитељ — ни у великим ни у малим стварима.
Слободан је онај кога ништа не може раздвојити од љубави Христове. Потражи у Житијима светих Светог Јустина Ћелијског или у Охридском прологу Светог Николаја једног мученика чији је спомен ове седмице, и прочитај његово житије.