Поноћ је, телефон у руци, а прст сам зна пут: још једна објава, још једна понуда, „остало је још само неколико комада“, „само данас“. Корпа се пуни скоро без одлуке. Сутра стиже пакет — и неколико минута је лепо. А онда, необјашњиво, опет онај исти мали немир. Да ли ти се то дешава? Ако се дешава, ниси „плитак“ ни „површан“. Живимо у свету који је веома вешто направљен да нас држи у том кругу. Данас ћемо покушати да га видимо јасно — не да бисмо некога осудили, него да бисмо били слободни.
„Купујем, дакле јесам“
Филозоф Декарт је рекао: „Мислим, дакле јесам.“ Наше доба као да је ту мисао преправило: „Купујем, дакле јесам.“ То је, у једној реченици, суштина потрошачког друштва — друштва у коме су куповина и потрошња постале главни циљ и мерило успеха. Ко има новији телефон, бољу одећу, више путовања, тај као да „више вреди“. Ко нема оно што „сви имају“, осећа се мање вредним.
Погледај пажљиво неколико реклама (не морамо да наводимо ниједну марку — довољно је да се сетиш било које). Питај се две ствари: шта се продаје? и шта се обећава? Реклама за пиће обећава пријатеље, за парфем — љубав, за телефон — статус, за аутомобил — слободу. Реклама, дакле, не продаје производ, него смисао: да ћеш бити вољен, прихваћен, важан и слободан ако купиш. То је конзумеризам — уверење да ће ме нова ствар учинити срећним, и стално стварање нових жеља: „ново, боље, брже“.
Проблем није у томе што куповина нечег лепог доноси радост. Проблем је што се обећање никада не испуњава до краја: ствар не може да да оно што само човек и Бог могу да дају. Зато круг не престаје.
Потреба или жеља?
Важно је разликовати две ствари које реклама воли да помеша:
| Потреба | Жеља коју ствара реклама |
|---|---|
| храна, одећа, кров над главом, образовање, лечење, заједница, љубав | најновији модел, „брендирано“, десети пар патика, „оно што сви имају“ |
| има меру — кад је задовољена, мир | нема меру — кад је задовољена, рађа нову |
| води ка животу и другима | често води ка поређењу, зависти и празнини |
Последице живота у кругу жеља видимо свуда: незадовољство и празнина, задуживање (кредити за ствари које нам не требају), зависност од куповине, бацање хране и ствари, отпад и исцрпљивање природе, али и неправда према људима који у тешким условима производе јефтину робу. О томе како наш однос према стварима рани и творевину говорили смо у лекцији Човекова злоупотреба творевине — еколошка криза.
Шта Јеванђеље каже о благу?
Христос о новцу и стварима говори изненађујуће често — не зато што презире материјални свет, него зато што зна колико лако он заробљава срце:
„Не сабирајте себи блага на земљи, где мољац и рђа квари, и где лопови поткопавају и краду; него сабирајте себи блага на небу, где ни мољац ни рђа не квари, и где лопови не поткопавају и не краду. Јер где је благо ваше, онде ће бити и срце ваше.“
Мт 6, 19–21
Благо „на небу“ није нека далека штедња за после смрти. То је оно што не пропада: љубав, заједница са Богом и људима, добро учињено другоме. А онда долази реченица која звучи као упозорење, али је у ствари дијагноза:
„Нико не може два господара служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.“
Мт 6, 24
Мамона је арамејска реч за богатство. Христос је употребљава као да је реч о особи — о господару. Новац сам по себи није зао; али може постати идол, нешто чему служимо, због чега жртвујемо време, пријатеље, савест, мир.
Када Га је неко замолио да пресуди у свађи око наследства, Христос је рекао:
„А њима рече: Гледајте и чувајте се сваке грамзивости, јер нико не живи од имовине своје, што је сувише богат.“
Лк 12, 15
и испричао причу о богаташу коме је њива родила толико да је решио да сруши житнице и сагради веће, па да каже души својој: „почивај, једи, пиј, весели се“ (Лк 12, 19). Крај приче је отрежњујући:
„А Бог му рече: Безумниче, ове ноћи тражиће душу твоју од тебе; а оно што си припремио чије ће бити? Тако бива ономе који себи тече благо, а не богати се Богом.“
Лк 12, 20–21
Богаташ није ни крао ни убијао. Његова „грешка“ је у томе што у целом свом разговору говори само са собом: моја жита, моја добра, моја душа. У његовом свету нема ни Бога ни ближњег. Ствари су га потпуно затвориле у себе.
Апостол Павле то каже трезвено и једноставно:
„А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо. Јер ништа не донесмо на свет; јасно је да ништа не можемо ни однети. А кад имамо храну и одећу, будимо овим задовољни. А који хоће да се богате, упадају у искушење и замку, и у многе луде и погубне жеље, које гурају људе у пропаст и погибао. Јер је корен свију зала среброљубље, којему неки предавши се застранише од вере и навукоше на себе муке многе.“
1 Тим 6, 6–10
Пажљиво: апостол не каже „новац је корен свих зала“, него среброљубље — љубав према новцу. Проблем није у стварима, него у срцу које се за њих везује. Најтужнији пример за то је богати младић, који је од детињства држао заповести и искрено желео живот вечни:
„Рече му Исус: Ако хоћеш савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима, и имаћеш благо на небу, па хајде за мном. А када чу младић реч, отиде жалостан; јер имађаше многа имања.“
Мт 19, 21–22
Није му сметало то што је имао, него то што није могао да се одвоји од онога што је имао. Ствари су стале између њега и Христа.
Свети Оци: имовина је поверена
Свети Оци IV века живели су у градовима у којима су сиромаси умирали од глади поред пуних житница. Зато су говорили веома отворено.
Свети Василије Велики у беседи на Христове речи „Срушићу житнице своје“ (Лк 12, 18) учи, отприлике овако (препричано): хлеб који задржаваш као вишак припада гладноме; одећа која стоји у твом ормару — голоме; обућа која пропада код тебе — босоме; а новац који скриваш — ономе коме је потребан. Свети Василије није само говорио: око Кесарије је подигао читав град милосрђа за болесне, сиромашне и странце, који је по њему назван Василијада.
Свети Јован Златоуст у беседама о богаташу и Лазару учи (препричано) да богатство није наше апсолутно власништво, него нам га је Бог поверио да бисмо њиме служили ближњима. Ми смо управитељи, а не власници. Ко не дели, задржава оно што му је поверено за друге.
Ове речи нису позив на завист према богатима, нити политички програм. Оне су питање које сваки човек поставља себи: Шта је у мојој соби, мом ормару, мом телефону „вишак“ који би могао бити дар неком другом? А шта је у мом времену и пажњи вишак који би могао да припадне ближњем?
Три одговора Цркве
Хришћанство на потрошачки менталитет не одговара забраном, него другачијим начином живота. Тај начин живота чувају три старе, увек нове праксе:
| Одговор Цркве | Смисао | Конкретни кораци (примери) |
|---|---|---|
| Евхаристија — благодарење | човек није потрошач, него литургијско биће: свет прима као дар и приноси га Богу | захвалити пре јела; приметити шта већ имам; недељна Литургија |
| Пост и уздржање | слобода од ствари и жеља; учим се да кажем „не“ себи — не зато што је ствар лоша, него да она не би владала мноме | „пост“ од куповине и екрана; мање, али квалитетније; не бацати храну |
| Милостиња и дељење | ствари постају мост према ближњем | поклонити одећу коју не носим; хуманитарне акције школе и парохије; помоћ сиромашнима у парохији |
На свакој Литургији, у најсвечанијем тренутку, свештеник подиже хлеб и вино и изговара:
Из Свете Литургије
Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све.
У тим речима је сажет цео хришћански однос према стварима. Ништа није „моје“ у смислу да сам то сам себи дао: све је Твоје, Господе. Али Бог нам то даје, и ми Му то, са благодарношћу, враћамо — а Он нам враћа Себе. О томе смо, у осмом разреду, говорили у лекцији Евхаристијски поглед на свет. Ко научи да тако гледа на свет, тај и у продавници, и пред екраном, и пред туђом невољом гледа другачије.
Благодарим, дакле јесам
Можемо да прецртамо оно „Купујем“ и напишемо: „Благодарим, дакле јесам.“ Потрошач узима — троши — баца. Литургијско биће прима — благодари — дели. Разлика није у томе колико ко има, него у томе како живи са оним што има.
Сутра ће нам рекламе опет обећавати смисао. Али смисао се не купује. Он се прима — као дар — и умножава се кад се дели.