Бог Откривења — Света Тројица у Светом Писму

Побожни Јевреји су из дана у дан понављали исте речи из Мојсијевог Закона: „Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ.“ Први хришћани били су управо такви људи — апостоли су одрасли уз те речи. А онда су почели да крштавају „у име Оца и Сина и Светога Духа“, да се клањају Христу као Богу и да призивају Духа Светога као Господа. Да ли су тиме изневерили веру у једнога Бога? Нису — они су сусрели Бога Који им је Сам открио ко је: један Бог, али не усамљен. Овај час пратимо како је Бог то откривао кроз Свето Писмо и како је Црква ту веру исповедила речима васељенских сабора.

Шта исповедају моји прсти

Пре сваког учења о Светој Тројици ту веру већ исповедамо — рукама. У крсном знаку:

• три састављена прста (палац, кажипрст и средњи) исповедају Свету Тројицу — један Бог у три Лица, неразлучно сједињена;
• два прста прибијена уз длан исповедају две природе Христове, Божанску и човечанску, у једној Личности Сина Божјег, Који је сишао на земљу;
• крст полажемо на чело, на груди, па на десно, а затим на лево раме — освећујемо ум, срце и снагу.

И прве речи сваке Литургије исповедају исто. Свештеник узглашава: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.“ Црква је, дакле, од почетка до краја — Царство Свете Тројице.

Стари Завет — наговештаји

Израиљ је живео окружен народима који су се клањали мноштву богова. Зато је најпре морао да научи оно најважније — да је Бог један:

„Чуј, Израиљу: Господ је Бог наш једини Господ.“

Понз 6, 4

Па ипак, у истим светим књигама постоје места која Црква, читајући их у светлости Христа, препознаје као тихе наговештаје тајне која ће касније бити откривена. Већ на првим страницама Писма Бог говори необично — у множини:

„Потом рече Бог: Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми …“

Пост 1, 26

Ко то говори „да начинимо“ и „као што смо ми“, ако је Бог један? Свети Оци у томе виде први наговештај да Бог није усамљена јединка, него заједница.

Други наговештај је јављање Бога Авраму код храстова Мамријских:

„Послије му се јави Господ у равници Мамријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у подне. Подигавши очи своје, погледа и, гле, три човјека стајаху према њему. И угледавши их, потрча им у сусрет испред врата шатора својега, и поклони се до земље; И рече: Господе, ако сам нашао милост пред тобом, немој проћи слуге својега.“

Пост 18, 1–3

Писмо каже да се Авраму јавио Господ, а он види три човека и обраћа им се као једноме Господу. По том догађају Свети Андреј Рубљов је почетком XV века насликао чувену икону Гостољубље Аврамово (Старозаветна Тројица). Три лика су исте величине и достојанства, сваки са жезлом, окренути један другоме у кругу, а у средини стола је чаша. Икона не „слика“ Божанску суштину — то је немогуће. Она приказује јављање Авраму, у коме Црква препознаје наговештај Свете Тројице, и сведочи о једнакости и заједници три Лица. (Икону смо већ читали у лекцији Бог је један, али није сам — Света Тројица.)

Нови Завет — откривење

У Новом Завету Отац, Син и Свети Дух више нису наговештени, него јављени. Погледај три одломка.

Крштење Господње — Богојављење.

„И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијега где силази као голуб и долази на њега. И гле, глас са небеса који говори: Ово је Син мој љубљени који је по мојој вољи.“

Мт 3, 16–17

Христова заповест о крштењу.

„Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“

Мт 28, 19

Христос не каже „у имена“, него „у име“. Једно Име — једна суштина, један Бог; а ипак три Лица, која се јасно разликују: Отац, Син и Свети Дух.

Апостолски благослов. Апостол Павле завршава Другу посланицу Коринћанима овако:

„Благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједница Светога Духа са свима вама. Амин.“

2 Кор 13, 13

Ове Павлове речи, мало проширене, чујеш на свакој Литургији. Пред Анафору (евхаристијски канон, средиште Литургије) свештеник се окреће народу и благосиља га:

Многи кажу: „То сам чуо, а нисам знао шта значи.“ Сада знаш — то је благослов Свете Тројице. Вера у Тројицу није теорија, него молитва Цркве.

Како је Црква исповедила веру

Хришћани су се крштавали у име Оца и Сина и Светога Духа и славили Тројицу од самог почетка. Али у IV веку појавила су се учења која су ту веру изобличавала, и Црква је на саборима морала прецизно да каже шта верује.

Тако на свакој Литургији исповедамо:

Зашто је било толико важно рећи да се Дух „заједно поштује и заједно слави“? Зато што се клањамо само Богу. Ако Црква Духа слави заједно са Оцем и Сином, онда исповеда да је и Он — Бог.

Сабори нису „измислили“ нову веру. Речи као што су „једносуштан“ и „ипостас“ послужиле су као ограда која чува оно што је Црква од апостола веровала и молила. О Символу вере више читаш у лекцији Символ вере.

Отац — извор, а сва три Лица једнака

Шта у Богу је заједничко, а шта особено сваком Лицу? Заједничка је суштина: једно Божанство, једна воља, једна сила. Особено је лично својство сваког Лица: Отац је нерођен — извор (узрок) Сина и Духа; Син је рођен од Оца пре свих векова; Дух Свети исходи од Оца. Лична својства се не мешају: Отац никада није Син, нити Син постаје Дух.

• Отац је извор. Син се вечно рађа од Оца, а Дух вечно исходи од Оца. Ипак, Син и Дух нису мањи од Оца — сва три Лица су једнака по суштини, слави и вечности.
• Дух исходи од Оца. То је рекао Сам Христос:

„А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене.“

Јн 15, 26

Пази на разлику у самом стиху: Син шаље Духа у свет („кога ћу вам ја послати“), али Дух вечно исходи од Оца. Тако исповеда и Символ вере. Додатак „и од Сина“ (лат. filioque), који је касније унет на Западу, није део православног Символа вере.

• Бог све чини заједнички. Није тачно да „Отац ствара, Син спасава, а Дух освећује“, као да свако Лице има свој одвојени посао. Свако Божје дело је од Оца, кроз Сина, у Духу Светоме — и стварање, и спасење, и освећење.

Чувајмо се погрешних поређења

Можда си чуо да се Света Тројица „објашњава“ сликама из природе — водом, ледом и паром, детелином са три листа или јајетом. Таква поређења воде у старе јереси:

Свако Лице је сав Бог, а не део Бога; Лица се не смењују, него постоје истовремено и вечно. Зато Свету Тројицу не објашњавамо поређењем из природе — ниједна слика из створеног света не може да опише Бога. Тројица се исповеда и у Њој се живи.

Бог је љубав

Апостол Јован пише:

„Који не љуби не познаде Бога; јер Бог је љубав.“

1 Јн 4, 8

Може ли усамљено биће бити љубав пре него што ико други постоји? Љубав увек подразумева другога. Бог је вечно љубав зато што Отац, Син и Свети Дух живе од вечности у савршеној заједници љубави. Бог није створио свет зато што Му је нешто недостајало, него из преобиља те љубави.

Отуда и тајна човека. Створени смо по икони Бога Који је Тројица, па и човек постаје оно што јесте тек у заједници — у љубави према Богу и према другима. Себичност, затварање и усамљеност нису само „лоше навике“: оне су супротне ономе по чијој смо слици створени.

Сваки пут кад се полако и свесно прекрстиш, исповедаш веру Никеје и Цариграда. Зато се можеш помолити речима Цркве: