Погледај четири призора. Хиљаде људи на стадиону вичу исто. Група младих седи за истим столом у кафићу — свако загледан у свој телефон. Породица за славском трпезом. Верни на Литургији, пред истом Чашом. На свакој од ових слика људи су „заједно“. Али да ли су на свакој заиста заједно? Шта чини разлику између гомиле, друштва за столом и заједнице? И зашто је човеку толико тешко да буде сам, а толико тешко да буде истински с другима? Ова лекција одговара на то питање из самог корена: из тога ко је човек.
Није добро да је човек сам
На почетку Библије, после свега што је Бог створио, први пут чујемо да нешто „није добро“:
„И рече Господ Бог: Није добро да је човјек сам; да му начиним друга према њему.“
Пост 2, 18
Пази када су изговорене ове речи: пре пада, у рају. Адам је имао све — рај, животиње, храну, и Бог је био с њим. Недостајао му је само други човек. Самоћа није последица греха, као болест или смрт; она је нешто што човеку по природи не одговара. Човек је створен за заједницу — и то не као додатак свом животу, него као сам начин постојања.
Створен по икони Свете Тројице
Зашто је то тако? Одговор је у томе по чијем је лику човек створен:
„Потом рече Бог: Да начинимо човјека по својему обличју, као што смо ми, који ће бити господар од риба морских и од птица небеских и од стоке и од цијеле земље и од свијех животиња што се мичу по земљи. И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“
Пост 1, 26–27
Реч обличје у грчком преводу Светог Писма гласи икона. Човек је, дакле, икона Божја. А какав је Бог Чија је човек икона? Хришћани верују у једнога Бога — Оца, Сина и Духа Светога. Отац је извор: од Њега се Син рађа, а Дух Свети исходи. Три Лица Свете Тројице живе од вечности у савршеној заједници љубави — једно су по суштини, а свако остаје Своје Лице. О томе смо говорили у лекцији Бог Откривења — Света Тројица у Светом Писму.
Ако је Бог заједница љубави Лица, онда ни човек, Његова икона, не може да буде „острво“. Човек је створен као личност — неко ко постоји у односу.
Личност или индивидуа?
У осмом разреду (Хришћанско схватање личности) упознао си разлику између јединке и личности. Сада је погледајмо дубље:
| Индивидуа (јединка) | Личност |
|---|---|
| један примерак врсте, „број“ у скупу | јединствена и непоновљива — нико је не може заменити |
| одређује се одвајањем: „ово сам ја, а не ти“ | постоји у односу: „ја сам, јер ти си“ — грчка реч за лице, просопон, значи лице окренуто ка другоме |
| тежи да има, да поседује | тежи да воли и да се дарује |
| други ми је граница или претња | други ми је дар и пут |
Сваки од нас је, наравно, и једно и друго: имамо своје тело, своје име, свој број у дневнику. Питање је како живимо. Грех затвара човека у себе, па он живи као изолована јединка која се брани од других. Љубав га отвара и води ка пуноћи личности. Сваки човек је од почетка икона Божја и има достојанство које му нико не може одузети; али да живи као личност, човек учи и расте целог живота — кроз љубав, у заједници са Богом и са другима.
Заједница и њене замене
Ако човек жуди за заједницом, лако ће прихватити и њене замене — облике „заједништва“ који личе на заједницу, али у њима нешто битно нестаје:
| Облик | Шта је у њему добро | Шта се губи | Опасност |
|---|---|---|---|
| Гомила, маса — навијачи, вршњачки притисак | осећај припадности, снага „нас“ | лично лице и одговорност | „сви су то радили“ — насиље, губитак слободе |
| Колектив — идеологија, систем | заједнички циљ, ред | човек постаје средство за циљ | гажење личности у име „општег добра“ |
| Индивидуализам — „брини само о себи“ | осећај слободе и самосталности | однос, љубав, жртва | усамљеност и себичност |
| Само виртуелна заједница — друштвене мреже без сусрета | лака веза са далеким људима | присуство, поглед, додир, тишина заједно | много „пријатеља“ — мало блискости |
Пази: друштвене мреже нису саме по себи зле. Питање је да ли служе сусрету — или га замењују. Порука другу који је болестан може бити почетак посете; али ако постане замена за сваку посету, нешто се изгубило.
Шта је, онда, истинска заједница? Она у којој су сви једно, а свако остаје јединствен. У гомили нестаје лице; у индивидуализму нестаје однос; у истинској заједници не нестаје ни једно ни друго. Таква заједница на земљи постоји — то је Црква, Тело Христово, у којој су многи удови једно тело (1 Кор 12, 12–27), а сваки уд има своје место које нико други не може да попуни.
Да сви једно буду
Пред Своје страдање, Христос се молио Оцу за Своје ученике — и за све који ће кроз њих поверовати, дакле и за нас:
„Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду да свет верује да си ме ти послао. И славу коју си ми дао ја сам дао њима, да буду једно као што смо ми једно. Ја у њима и ти у мени, да буду усавршени у једно, и да позна свет да си ме ти послао и да љубиш њих као што мене љубиш.“
Јн 17, 21–23
Који је узор јединства људи? Не јединство навијача, ни армије, ни странке — него јединство Оца и Сина. И још више: Христос не каже само „да буду једно као ми“, него „да и они у нама једно буду“. Јединство људи није само подражавање Бога, него учешће у Његовом животу.
Прва хришћанска заједница у Јерусалиму показала је како то изгледа:
„А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко.“
Дап 4, 32
„Једно срце и једна душа“ — а ипак су то били различити људи, са различитим именима, причама и даровима. О томе како се та заједница сабирала око ломљења хлеба, говорићемо у лекцији Црква као литургијска заједница — моја парохија.
Свети Оци о ближњем
Свети Оци су ову истину изрекли кратко и снажно.
Пустињак, дакле, који је деценијама живео у самоћи, није мислио да се до Бога може стићи заобилазећи човека.
Свети Василије мисли на Христов пример са Тајне вечере:
„Кад вам, дакле, опрах ноге, ја Господ и Учитељ, и ви сте дужни једни другима прати ноге. Јер сам вам дао пример да, као што ја учиних вама, и ви чините.“
Јн 13, 14–15
Пази: Свети Василије не осуђује пустињаке. И они који живе у пустињи живе у заједници Цркве — молитвом за цео свет. Он упозорава на нешто друго: на себичну самоћу, у којој човек бира да не служи никоме.
Питање за тебе: чије „ноге“ ти можеш да „опереш“ — у породици, у одељењу, међу друговима?
Заједнице у мом животу
Свако од нас припада многим заједницама: породици, кругу пријатеља, одељењу, тиму, парохији. У свакој од њих учимо се да будемо личности — да волимо, праштамо, служимо, трпимо. Породица је „мала црква“, школа заједничког живота. Али тек у Цркви човек постаје заједница са Богом — и, у Богу, са свима.
На познатој икони Свете Тројице преподобног Андреја Рубљова, три анђела, у виду којих је Бог посетио Авраама, седе за једном трпезом, окренути један другоме, у тихом разговору љубави. Често се каже да на четвртој, отвореној страни стола има места — за нас. Бог нас не позива да Га посматрамо споља, него да седнемо за Његову трпезу. Та трпеза на земљи има своју адресу — а о њој говори следећа лекција.