На полици у дому стоји славска икона, а поред ње свећа од прошле славе. Уочи Божића у кућу се уноси бадњак. На Божић се ломи чесница, а онај ко нађе новчић радује се. За Васкрс се фарбају јаја. А понекад, на руци бебе, видиш и црвени конац „против урока“. Да ли је све ово исто? Шта је од тога вера, шта обичај, а шта сујеверје? Данас учимо да разликујемо Предање великим словом од предања малим словом.
Предање и предања
Већ знаш да Бог Своје откривење не предаје само кроз књигу, него кроз живот Цркве. Апостол Павле пише Солуњанима:
„Тако дакле, браћо, стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју, било посланицом.“
2 Сол 2, 15
Свето Предање је живот Цркве у Духу Светом, примљен од апостола. Свети Василије Велики (IV век) у спису О Светом Духу наводи да су многе ствари у Цркви примљене неписаним Предањем од апостола — на пример, знамење крста, молитва окренута ка истоку и речи молитве при освећењу Часних Дарова. Нико их није „измислио“ касније: Црква их је примила и верно чува.
Поред Светог Предања, сваки народ има и своја предања — обичаје које преноси с колена на колено.
| Свето Предање (великим словом) | народна предања (малим словом) |
|---|---|
| од апостола, кроз Цркву, у Духу Светом | од предака, у једном народу или крају |
| исто свуда, увек и код свих православних | разликују се од краја до краја |
| тиче се вере и спасења (Символ вере, Тајне, Литургија) | тичу се начина живота, празновања, породице |
| непроменљиво у суштини | могу се мењати и нестати; могу бити добра или лоша |
Зато је погрешно рећи и „све што је народно је свето“, и „сви обичаји су празне форме“. Обичаји нису Предање — али могу бити прожети Предањем.
Обичаји које је Црква осветила
Када су Срби примили хришћанство, Црква није одбацила све што је народ имао. Многе обичаје је осветила и испунила хришћанским смислом. У томе се нарочито истиче Свети Сава, који је народ учио вери не само речима, него кроз празнике, породицу и живот.
| Народни обичај | Хришћански смисао |
|---|---|
| крсна слава | прослава светитеља заштитника породице; колач, жито и свећа освећују се молитвом свештеника; домаћин благодари Богу |
| бадњак | уноси се уочи Божића; подсећа на огањ пастира и топлину Витлејемске пећине — знак дочека Христа |
| чесница | божићни хлеб који се ломи у заједници породице; радост Рођења Христовог |
| фарбана јаја | знак новог живота у Васкрсењу; уз њих се поздрављамо „Христос васкрсе!“ — „Ваистину васкрсе!“ |
Крсна слава није „празник куће“ независан од Цркве. Колач се засеца и ломи у славу Божју и у част светитеља, а жито (кољиво) кува се у спомен светитеља и за покој упокојених. О слави више читај у лекцији Крсна слава и обичаји.
Закључак је једноставан: добар обичај је онај који нас води у храм и ка Христу — а не замењује храм.
Када обичај постане сујеверје
Неки обичаји нису освећени, него су остаци незнабоштва или плод страха. Погледај примере:
- црвени конац или „амајлија“ против урока;
- гатање — бацање пасуља, „читање“ шољице кафе, тражење „жене која скида чини“;
- веровање да „не ваља“ почети посао у одређени дан, страх од „петка 13.“;
- читање хороскопа као водича за одлуке;
- веровање да ће свећа или водица „деловати“ сама, без вере, покајања и молитве;
- слава без молитве и свештеника — само гозба.
Шта им је заједничко? У свима њима човек покушава да сам управља судбином, туђом вољом или „срећом“ — помоћу предмета, знакова и „техника“. То је сујеверје: вера у безличне силе уместо поверења у живога Бога. Оно човека ропски везује страхом — „шта ако не урадим, па се нешто деси?“
Хришћанин нема разлога за страх од „урока“ и „чини“. Бог је јачи од сваког зла. Нас чувају Бог, молитва, крст и Свете Тајне — а не конац и амајлија. Апостол пише:
„Јер не примисте духа ропства, да се опет бојите; него примисте Духа усиновљења, којим вичемо: Ава, Оче!“
Рим 8, 15
Мерило
Како да проценимо неки обичај? Постави му три питања:
| Мерило | Питање |
|---|---|
| вера | Исповеда ли обичај веру у Христа и Свету Тројицу? |
| молитва | Води ли ка молитви, храму и Литургији? |
| љубав | Гради ли љубав, мир и заједницу? |
Ако је одговор „да“ — то је освећен обичај, и треба га чувати. Ако обичај води у страх, магију и одвајање од Цркве — то је сујеверје.
| Свето Предање | Обичај прожет вером | Сујеверје |
|---|---|---|
| Символ вере, знамење крста, Литургија | слава, бадњак, чесница, васкршња јаја, водица у дому, свећа на гробу уз молитву | амајлија, конац, гатање, „уроци“, хороскоп, „несрећни“ дани |
| од апостола, исто свуда и увек | Црква га је осветила; води ка Христу | страх уместо поверења, магија уместо молитве |
Обичаји се разликују од краја до краја — и то није проблем, све док обичај води ка Христу. Разлике су управо пример „малог слова“.
Обичаји у животу
Како одговорити истинито, а са љубављу? Ево неколико ситуација:
- Нини баба пред пријемни испит везује црвени конац „против урока“. — Можемо поштовати бабину бригу, а објаснити јој да нас чува Бог; уместо конца, замолити је да се помоли за нас — и сами се прекрстити и помолити.
- Лукина породица слави славу, али нико не зове свештеника — „важно је да је лепо и да има гостију“. — Слава без молитве губи своје срце. Може се предложити да се позове свештеник или да се колач и жито освештају у цркви.
- Тамари другарица нуди да јој „прочита судбину“ из шољице кафе. — Гатање изгледа као забава, али ропски везује страхом и радозналошћу. Наша будућност је у Божјим рукама, не у талогу кафе.
- Огњен чује како се друг смеје бадњаку: „То је паганство!“ — Бадњак је Црква осветила; он данас сведочи Христа Који се рађа.
Свети Сава је учио народ да празнује у Цркви и са Црквом. Предање нас повезује са апостолима, а добри обичаји са прецима. Сујеверје нас одваја и од једних и од других.