„Опрао је руке од свега.“ „Вратио се као блудни син.“ „Не види брвно у свом оку.“ Сигурно си ове реченице чуо (или изговорио) бар једном ове недеље — на одмору, у серији, код куће. Да ли си знао да цитираш Библију? Свакодневно говоримо речима Светог Писма, а да то и не примећујемо. Ако је ова Књига ушла чак и у наше пошалице, колико је дубоко тек обликовала језик, уметност, музику и вредности по којима живимо?
Говоримо Библијом
Многи изрази у српском језику потичу из Писма. Нека нас не превари то што их користимо „световно“ — њихов изворни смисао је много дубљи.
| Израз | Где се налази | Шта значи у говору |
|---|---|---|
| блудни син | Христова прича (Лк 15, 11–32) | онај ко се после лутања покајнички враћа |
| закопати таленат | Христова прича (Мт 25, 14–30) | не искористити дар који си добио |
| Јудин пољубац | страдање Христово (Мт 26, 48–49) | издаја која се прерушава у љубав |
| прати руке | Пилат на суду (Мт 27, 24) | одбијати сваку одговорност |
| со земље | Беседа на гори (Мт 5, 13) | људи који свему око себе дају укус и смисао |
| трун у туђем оку | Беседа на гори (Мт 7, 3–5) | видети туђе ситне мане, а не видети своје велике |
| Вавилонска кула | Пост 11, 1–9 | гордост и пометња, када се људи више не разумеју |
| глас вапијућег у пустињи | Ис 40, 3; Мт 3, 3 | позив који нико не чује |
Погледај како гласи израз „прати руке“ у свом изворном облику — кад Пилат осуђује Невиног, а хоће да остане „чист“:
„А кад виде Пилат да ништа не помаже, него још већа буна бива, узе воду те уми руке пред народом говорећи: Ја сам невин у крви овога праведника; ви ћете видети.“
Мт 27, 24
А „со земље“ није похвала за изузетне, него позив свакоме ко пође за Христом:
„Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе.“
Мт 5, 13
Писмо је родило писменост
Словени нису најпре имали писмо, па онда Библију — било је обрнуто. У IX веку браћа Свети Кирило и Методије пошли су у мисију међу Словене (Моравска мисија, 863). Да би им превели Свето Писмо и богослужбене књиге, Свети Кирило је саставио глагољицу, прво словенско писмо. Касније је међу њиховим ученицима настало и писмо које по Светом Кирилу зовемо ћирилица. Прва словенска књига била је, дакле, књига Цркве: писменост је настала из жеље да народ слуша реч Божју на свом језику. О светој браћи учио си у лекцији Свети Кирило и Методије.
| Век | Догађај |
|---|---|
| IX век | Свети Кирило и Методије: превод Писма → словенско писмо |
| XII век | Мирослављево јеванђеље, писано за хумског кнеза Мирослава, брата Стефана Немање — уписано у Унесков регистар „Памћење света“ (2005) |
| XIX век | Вук Караџић објављује превод Новог Завета на народни језик (1847); Ђура Даничић преводи Стари Завет |
Мирослављево јеванђеље један је од најстаријих и најдрагоценијих сачуваних српских ћирилских рукописа. Није настало као „уметничко дело за музеј“, него као књига која се чита на богослужењу.
Вуков и Даничићев превод битно су утицали на облик савременог српског књижевног језика — језика којим и данас пишемо. Важно је знати и ово: Вуков превод није званични богослужбени превод. Црква данас користи Синодски превод Новог Завета (1984), из кога су и стихови на овој страници. То не умањује Вуков значај — само показује да Црква води бригу о томе да реч Божја буде пренета што верније.
Писмо у књижевности, на зидовима и у песми
Писмо није само дало речи — дало је слике, теме и питања вековима уметника.
| Област | Дело | Библијска веза |
|---|---|---|
| књижевност | Свети Сава, Житије Светог Симеона; Његош, Луча микрокозма (1845); Достојевски, Браћа Карамазови | пад и спасење човека, покајање, лик Христов |
| фреске | Бели анђео у Милешеви (XIII век) — анђео на празном гробу; Успење Богородице у Сопоћанима (XIII век) | Васкрсење (Мт 28); живот Богородице и Цркве |
| музика | Стеван Мокрањац, Литургија Светог Јована Златоустог (1895) | литургијски текстови, саткани од речи Писма |
Бели анђео седи на камену одваљеном од гроба и мироносицама показује празне повоје — то је призор из Јеванђеља о Васкрсењу. Ко застане пред том фреском, не гледа само „лепу слику“, него проповед о Васкрсењу у бојама. Тако и Мокрањчева Литургија није „концертно дело“, него молитва Цркве која се пева.
И западна култура је прожета Писмом — довољно је сетити се Дантеове Божанствене комедије или Бахових пасија. Али ми смо наследници једне посебне баштине, рођене из православног богослужења, коју имамо задатак да чувамо и живимо.
Вредности које сматрамо „нормалним“
Писмо није обликовало само уметност, него и начин на који гледамо на човека.
- Године бројимо „од Рођења Христовог“.
- Идеја да сваки човек има неотуђиво достојанство — и роб, и болесник, и дете, и странац — потиче из вере да је човек створен по лику Божјем и да је Христос постао човек за све.
- Болнице и старање о немоћнима: Свети Василије Велики је у IV веку код Кесарије подигао читав комплекс за болесне, сиромашне и путнике; Свети Сава је бригу о болеснима уградио у живот манастира које је уређивао.
- Праштање, брига о сиромашнима, једнакост свих пред Богом, светост живота — све то извире из Јеванђеља.
Зашто су хришћани градили болнице? Зато што је Христос рекао да Га срећемо у сваком гладном, болесном и усамљеном човеку:
„И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“
Мт 25, 40
Култура или вера?
Може ли неко да воли фреске и Мокрањца, а да не верује? Може — и лепота може бити први корак ка Богу. Али вреди се запитати: ко је створио ту лепоту? Створили су је светитељи, монаси, иконописци, појци — људи који су живели оно што су сликали и певали.