Хришћанин — човек Цркве

„Верујем у Бога, али ми Црква не треба. Вера је моја приватна ствар.“ Ову реченицу сигурно си чуо — можда од друга, можда на друштвеним мрежама, а можда си и сам некад тако помислио. Звучи зрело и слободно: нико не треба да ми се меша у оно што је најдубље у мени. Али да ли је тако? Може ли се бити хришћанин сам, као острво? Да бисмо одговорили, почнимо од самог имена које носимо.

„Најпре у Антиохији“

Ученици Христови у почетку нису имали посебно име. Звали су себе „браћом“, „ученицима“, „светима“, „онима који су на Путу“. А онда се, у великом граду Антиохији у Сирији, догодило ово:

„И они се целу годину састајаше са Црквом, и учише многи народ; и најпре у Антиохији ученици бише названи Хришћани.“

Дап 11, 26

Апостоли Варнава и Павле (тада још Савле) целу годину учили су људе у Антиохији, која је била један од највећих градова Римског царства. Ту су се у истој заједници нашли и Јевреји и Јелини који су поверовали у Христа. Нису их више повезивали ни народ ни порекло, него вера у Христа — и зато добијају име по Ономе о Коме су стално говорили и у Кога су крштени: по Христу.

Реч Христос је грчки превод јеврејске речи Месија и значи Помазаник. Зато хришћанин није име неког мишљења или погледа на свет, као што се неко зове љубитељ књига или навијач. Хришћанин је онај ко припада Христу. А припадати Христу, као што ћемо видети, значи припадати и Његовом Телу.

Удови једног Тела

Апостол Павле пише Цркви у Коринту, у којој су се људи делили и такмичили ко је важнији. Он не одговара правилником, него сликом: Црква је Тело Христово. Ту слику смо упознали у осмом разреду (Црква је Тело Христово), а сада ћемо видети шта она говори о сваком од нас понаособ.

„Сада пак, многи су удови, а једно тело. А око не може рећи руци: Не требаш ми; или опет глава ногама: Не требате ми. Него, штавише, који се удови тела чине да су слабији, неопходни су …“

1 Кор 12, 20–22

„И ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови.“

1 Кор 12, 26

Прочитај у Новом Завету цео одломак (1 Кор 12, 12–27) и потражи одговоре на четири питања:

Приметимо нешто важно: у телу удови нису исти — око није рука, а нога није глава. Црква не брише разлике међу људима, нити од свих прави исте „примерке“. Свако остаје јединствен, са својим даровима, карактером и путем. Али нико није сам. Рука која би се одвојила од тела не би постала слободнија — само би изгубила живот.

Тај живот Телу не даје договор удова, него Глава. Зато Црква није удружење верника које су људи основали да би заједно задовољавали своје верске потребе. Она је Тело Христово које је Христос основао и које Дух Свети оживљава.

Како се постаје и остаје човек Цркве

Нико се не рађа као хришћанин „по аутоматизму“, нити то постаје тако што се упише у неки списак. Човек Цркве постаје се и остаје кроз Свете Тајне:

У Православној Цркви Миропомазање се врши одмах после Крштења, па и над малом децом. Оно није „потврда“ коју човек сам даје у одраслом добу, него Божји дар који долази заједно са новим рођењем. Зато се у нашој Цркви и мало дете, после Крштења и Миропомазања, причешћује — пуноправни је уд Тела, а не „хришћанин на чекању“.

Обрати пажњу и на поредак: Крштење се не понавља, а Евхаристија се стално понавља. Крштење је као рођење, а Евхаристија као храна — нико се не рађа сваког дана, али сваког дана мора да једе. Ко би се крстио, а никада се не би причешћивао, личио би на новорођенче коме нико не даје да једе.

Лична, а не приватна вера

На часу о човеку и заједници упознали смо разлику између индивидуе и личности. Човек створен по икони Свете Тројице постаје права личност у заједници, отворен у љубави — а не као затворена индивидуа. Применимо то сада на веру:

Пажљиво: вера мора бити лична. Нико не може да верује уместо мене, нико не може да се моли уместо мене, нити да се уместо мене покаје. Православна Црква никада није учила да је довољно „бити уписан“ — она тражи живу, личну веру сваког човека. Али лично није исто што и приватно. Приватно значи затворено, одвојено, само моје. Лична вера живи се у заједници, као што се лично срце не може одвојити од тела и куцати само за себе.

Како би, онда, могао да одговориш вршњаку који каже: „Вера је моја приватна ствар — ни Црква ни други немају везе са тим“? На пример, у три реченице:

Покушај да саставиш и свој одговор, својим речима.

Душа света

Да ли човек Цркве мора да живи одвојено од других, у неком свом свету? Један непознати хришћански писац из II–III века одговорио је на то питање у спису који се зове Посланица Диогнету. Ево шта, у сажетку, пише о хришћанима свог времена:

Хришћани се од других људи не разликују ни по земљи, ни по језику, ни по обичајима. Живе у својим градовима, говоре језиком свог народа, носе исту одећу и једу исту храну као и други. А ипак је њихов живот другачији: воле све људе, не одбацују децу, не узвраћају злом за зло. И, како каже писац, оно што је душа у телу, то су хришћани у свету — невидљиво, али живо присутни свуда, држећи свет на окупу.

Човек Цркве се, дакле, не препознаје по томе што бежи од света, него по томе како живи у њему. Где се то данас може видети?

Када у парохији неко тешко оболи, остане без посла или изгуби најмилије, то је тренутак када речи „с њим страдају сви удови“ постају стварност: посете, молитва, помоћ, храна, друштво. Тако Тело Христово постаје видљиво.