Свака служба, сваки скуп, свака утакмица почиње некако „нормално“: „Добар дан“, „Почињемо“, звиждук судије. А Литургија почиње речима које звуче као да смо већ стигли на крај света: „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“ Не „почиње служба“, него — Царство. Где смо ми, онда, у тренутку кад та реч одјекне у храму? Литургију си већ упознао — у седмом (Света Литургија) и осмом разреду (Божанствена Литургија). Знаш њене делове, возгласе и анафору. Сада, после лекције Моја парохија, постављамо дубље питање: зашто је Литургија пуноћа заједнице са Богом — и шта она, својим сопственим речима, говори о себи?
Почетни возглас
Свештеник: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин.
Евхаристија — благодарење и заједница
Литургију је установио Христос на Тајној вечери:
„И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови завет у крви мојој, која се за вас излива.“
Лк 22, 19–20
Христос је над хлебом и чашом заблагодарио Оцу — грчки евхаристисас. Отуда име Евхаристија, „благодарење“. Црква на Литургији чини исто што и Христос: приноси хлеб и вино, благодари Оцу и причешћује се.
А шта значи „спомен“? Да ли је Литургија само сећање, као кад гледамо стару фотографију? Не. У библијском смислу „спомен“ значи да оно чега се сећамо постаје присутно. Литургија није представа, ни „поновно извођење“ Тајне вечере, него иста Тајна вечера, у којој Христос и данас дарује Себе.
Христос је унапред, у Капернауму, рекао шта се на тој Трпези прима — и многи су се тада саблазнили:
„А Исус им рече: Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тело Сина Човечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи. Који једе моје тело и пије моју крв има живот вечни; и ја ћу га васкрснути у последњи дан. Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће. Који једе моје тело и пије моју крв у мени пребива и ја у њему.“
Јн 6, 53–56
Христос не каже „симбол мог тела“, него „истинско јело“. Хлеб и вино Духом Светим заиста постају Тело и Крв Христова. Како — остаје Тајна; али да је тако, Црква исповеда од почетка.
Апостол Павле додаје другу страну исте Тајне:
„Чаша благослова коју благосиљамо, није ли заједница крви Христове? Хлеб који ломимо, није ли заједница тела Христова? Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо.“
1 Кор 10, 16–17
Погледај: Евхаристија нас сједињује на два начина у исто време:
| Одломак | Шта каже | Заједница са … |
|---|---|---|
| Јн 6, 53–56 | ко једе Тело и пије Крв Христову, има живот вечни и пребива у Христу, и Христос у њему | Богом — у Христу, Духом Светим, са Оцем |
| 1 Кор 10, 16–17 | чаша и хлеб су заједница Крви и Тела Христовог; један је хлеб — зато смо многи једно тело | једни са другима — Црква као Тело Христово |
Ове две заједнице не могу се раздвојити. Не можеш бити „једно с Христом“, а остати странац људима са којима делиш Чашу. То је пуноћа заједнице.
Кад вечера није „Господња“
Да је то тако озбиљно, показује један случај из прве Цркве. У Коринту су се хришћани сабирали на Евхаристију, али су богати јели и пили, а сиромашни остајали гладни. Апостол Павле им пише оштро:
„Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња; јер свако своју вечеру пре других једе, те један гладује а други се опија.“
1 Кор 11, 20–21
Они су се, дакле, сабирали „на једно место“ — а Павле ипак каже да то није вечера Господња. Зашто? Зато што су поделе и равнодушност према брату уништиле оно што Евхаристија јесте: заједницу. Сабрање без љубави има облик Литургије, али јој недостаје душа. Зато Литургија пред Символ вере позива: „Љубимо једни друге…“ (о томе смо говорили у лекцији Вера која се моли).
Од Оца, кроз Сина, у Духу — и назад Оцу
На Литургији цела Света Тројица није „у позадини“, него је сам садржај догађаја. Можемо то нацртати као кретање у два правца:
Од Оца → кроз Сина → у Духу Светом долази нам сваки дар: живот, свет, спасење, Сам Христос у Тајни.
Духом Светим → кроз Христа → Оцу Црква узноси благодарност — враћа дар Даваоцу.
Зато је анафора упућена Оцу: Црква Му благодари за све што је учинио — од стварања до Христовог Другог доласка. И зато у епиклези Црква моли Оца да пошаље Духа Светога на нас и на Дарове, да хлеб и вино постану Тело и Крв Христова. Не треба замишљати три одвојене „улоге“, као да Отац ради једно, Син друго, а Дух треће. Сваки дар је од Оца, кроз Сина, у Духу Светом — једно дело Свете Тројице. А ми, причешћујући се Христом, Духом Светим постајемо деца Оца — улазимо у сам живот Тројице.
Пут Литургије
Литургија има свој ток, као пут. Погледај га још једном, овог пута са питањем шта нам сваки тренутак открива:
| Део | Главни тренуци | Смисао |
|---|---|---|
| Проскомидија | припрема Дарова на жртвенику | приносимо хлеб и вино; помињемо живе и упокојене — око Агнеца је сабрана цела Црква |
| Литургија оглашених | „Благословено Царство…“; мали вход; Апостол и Јеванђеље | Христос долази и говори нам |
| Литургија верних | велики вход; Символ вере; анафора и епиклеза | приносимо Оцу Дарове и себе; Дух Свети их чини Телом и Крвљу Христовом |
| Причешће и отпуст | „Са страхом Божјим…“; Причешће; „У миру изиђимо“ | сједињење са Христом и једних са другима; одлазак у свет као сведоци |
Литургија говори о себи
Најбољи тумач Литургије је — сама Литургија. Ослушнимо четири њена текста.
1. Почетак: „Благословено Царство…“ Сабрање се од првог тренутка налази пред Царством Свете Тројице. Литургија не почиње од нас, него од циља — од онога што ће бити у пуноћи кад Христос поново дође. Зато је она предокус Царства.
2. Велики вход: Херувимска песма. Док се Дарови преносе на Часну трпезу, пева се песма која почиње речима „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо…“. У њој исповедамо да ми, сабрани на Литургији, тајанствено представљамо херувиме и певамо са њима, и позивамо се да одложимо сваку житејску бригу, јер ћемо примити Цара свих. Црква на земљи пева заједно са анђелима — небо и земља су на Литургији једно.
3. Анафора: „Твоје од твојих“. На врхунцу анафоре свештеник уздиже Дарове:
Приношење
Свештеник: Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све. Народ: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.
Све што имамо — хлеб, вино, време, таленти, сам живот — дар је Божји. Ми Богу не можемо да дамо ништа што већ није Његово; можемо само да Му га вратимо са благодарношћу. То је евхаристијски став према свету: свет није плен који грабимо, него дар за који благодаримо. Човек на Литургији постаје оно за шта је створен — свештеник творевине, који свет приноси Богу. „Због свега и за све“ — за сваку ствар и за сваког човека.
4. Отпуст: „У миру изиђимо“.
Крај Литургије
Свештеник: У миру изиђимо. Народ: У име Господње.
Литургија почиње Царством, а завршава се послањем у свет. Мир и љубав које смо примили носимо другима — то се често назива „Литургија после Литургије“. Али пази: то не значи да је друштвени рад „права Литургија“ или да може да је замени. Напротив — добра дела извиру из Евхаристије и враћају нас њој (сети се лекције Вера и живот и Чокота и лоза).
Једна Жртва — не нова
Често се поставља питање: ако се на Литургији приноси бескрвна Жртва, да ли се Христос сваки пут изнова жртвује? Не. Литургија није понављање Голготе, нити нова жртва поред Христове. Христос је принео Себе једном заувек. На Литургији Црква учествује у истој, једној Жртви Христовој — као што постоји само једна Тајна вечера и само један Христос, ма где и ма колико пута се Литургија служила. Време се на Литургији не понавља, него се отвара према вечности.
Икона и предокус Царства
Зашто Литургију зовемо иконом Царства? Зато што је на њој присутна цела Црква: живи и упокојени, Богородица, светитељи, анђели. На проскомидији око Агнеца стоје честице за Богородицу, светитеље, живе и упокојене; у анафори их све помињемо; у Херувимској песми певамо са анђелима.
Царство, дакле, на Литургији није само обећање: њега већ сада окусимо, иако ће се у пуноћи открити тек кад Христос поново дође. Због тог укуса Царства сабирамо се сваке недеље — и због њега са чежњом чекамо оно што долази. Циљ Литургије, и целог хришћанског живота, јесте обожење: да човек благодаћу постане оно што Бог јесте по природи — да се сједини са Богом, а да остане човек.
Три Литургије — једна Евхаристија
| Литургија | Када се служи |
|---|---|
| Светог Јована Златоустог | најчешћа — скоро током целе године |
| Светог Василија Великог | десет пута годишње: првих пет недеља Великог поста, Велики четвртак и Велика субота, уочи Божића и Богојављења, на дан Светог Василија |
| Пређеосвећених Дарова | у Великом посту, обично средом и петком; нема анафоре — причешћујемо се Даровима освећеним на претходној Литургији |
Свети Јован Златоусти и Свети Василије Велики живели су у IV веку. Литургије носе њихова имена, али је то једна иста Евхаристија Цркве.
Мит или истина?
| Тврдња | Одговор |
|---|---|
| „Литургију служи свештеник, а народ само присуствује.“ | Мит. Литургија је дело целог сабрања; народ потврђује молитву са „Амин“ и причешћује се. |
| „Довољно је упалити свећу и отићи.“ | Мит. Свећа је знак молитве, а Литургија сусрет и заједница. |
| „На Литургији се причешћујемо правим Телом и Крвљу Христовом.“ | Истина (Јн 6, 53–56). |
| „Причешће је награда за оне који су без греха.“ | Мит. Причешће је лек и храна за оне који се труде; припремамо се покајањем. |
| „На Литургији је присутна цела Црква — живи и упокојени, светитељи и анђели.“ | Истина. |
| „Литургија је нова жртва, која се додаје Голготи.“ | Мит. Литургија је учешће у једној Жртви Христовој. |
Пуноћа заједнице — Причешће
Шта значи кад неко годинама долази у храм, пали свеће, стоји на Литургији — а никада се не причешћује? Као да неко сваке недеље долази на породични ручак, седне за сто и гледа како други једу. Литургија није представа коју гледамо, него трпеза на коју смо позвани. Пред самим Причешћем Чаша се износи пред народ уз позив:
Позив на Причешће
Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.
Позив није упућен „савршенима“ — јер, како Литургија сама каже пред Причешће, „Један је свет, један Господ Исус Христос“. Причешће није награда за савршене, него лек и храна за оне који се труде. Зато је потребна припрема: пост, молитва, Исповест, мир са ближњима. Не као формалност или застрашивање, него као што се спремамо кад нам долази најдражи гост. О конкретним правилима припреме договори се са парохом или духовником.
А после Причешћа сабрање пева речи које сабирају целу ову лекцију — светлост, Дух, вера и Света Тројица:
После Причешћа
Свештеник: Спаси, Боже, народ твој и благослови наслеђе твоје. Народ: Видесмо Светлост истинску; примисмо Духа Небескога; нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла.
Ако је Литургија благодарење, онда хришћанин учи да цео свој живот прими као дар. За шта би ти данас рекао (или рекла) Богу „хвала“ — „због свега и за све“?