Замисли две гране на истом дрвету. Једна је пуна плодова, друга сува и крта. Обе су гране — али само једна је жива. Како то знаш? Не по томе шта би гране „рекле“ о себи, него по плодовима. Христос је рекао исто за људе: „По плодовима њиховим познаћете их.“ А апостол Јаков поставља питање које боли: ако неко каже да верује, а пролази поред гладног и смрзнутог човека само са лепим речима „Идите с миром, грејте се, и наситите се“ — да ли он заиста верује? Ова лекција говори о најтежем испиту сваке вере: да ли она живи и у понедељак, а не само у речима.
„По плодовима њиховим познаћете их. Еда ли се бере са трња грожђе, или са чичка смокве? Тако, свако дрво добро плодове добре рађа, а зло дрво плодове зле рађа.“
Мт 7, 16–17
Шта је мртва вера?
Посланица светог апостола Јакова пише хришћанима који су се навикли да веру сматрају „исправним мишљењем“ о Богу. Јаков их буди сликом коју свако разуме:
„Каква је корист, браћо моја, ако ко рече да има веру а дела нема? Зар га може вера спасти? Ако ли брат или сестра голи буду, и оскудевају у свакодневној храни, и рече им који од вас: Идите с миром, грејте се, и наситите се, а не дате им што је потребно за тело, каква је корист? Тако и вера, ако нема дела, мртва је сама по себи.“
Јак 2, 14–17
Онда иде корак даље и каже нешто што звучи готово дрско:
„Но неко ће рећи: Ти имаш веру, а ја имам дела. Покажи ми веру твоју без дела твојих, а ја ћу теби показати веру моју из дела мојих. Ти верујеш да је један Бог; добро чиниш; и ђаволи верују, и дрхте.“
Јак 2, 18–19
Ђаволи „верују“ да Бог постоји — они то знају боље од било ког човека. Али они Бога не љубе. Њихова „вера“ је само знање, и зато их не спасава, него их испуњава страхом. Ту је кључ лекције: вера у Библији није мишљење о Богу, него однос поверења и љубави са Њим. О томе смо већ говорили у лекцијама Вера и поверење и Бог се познаје љубављу. А однос који се ничим не показује — није однос.
Јаков затим подсећа на Авраама, кога смо упознали у лекцији Вера у Старом и Новом Завету:
„Авраам, отац наш, не оправда ли се делима кад принесе Исака сина својега на жртвеник? Видиш ли како је вера садејствовала делима његовим, и кроз дела усавршила се вера? И испуни се Писмо које говори: Авраам поверова Богу, и прими му се у правду, и пријатељ Божији назва се. Видите ли, дакле, да се делима оправдава човек, а не само вером?“
Јак 2, 21–24
Пази на реч „садејствовала“: Авраамова вера и његова дела нису две одвојене ствари, него једно — вера је деловала кроз дела, а дела су веру усавршила. Јаков завршава поређењем које се памти:
„Јер као што је тело без духа мртво, тако је и вера без дела мртва.“
Јак 2, 26
Павле и Јаков — свађа или слога?
Ко чита Нови Завет пажљиво, наићи ће на реченицу која као да говори супротно од Јакова:
„Мислимо, дакле, да ће се човек оправдати вером без дела закона.“
Рим 3, 28
Да ли се, дакле, два апостола свађају? Не. Они одговарају на два различита питања и бране веру од две различите опасности. Све зависи од тога шта ко подразумева под речју „дела“:
| Апостол Павле (Рим 3, 28) | Апостол Јаков (Јак 2) | |
|---|---|---|
| Која „дела“? | „дела закона“ — обрезање и обредни прописи Мојсијевог закона | дела љубави — помоћ гладноме, нагоме, сиромаху |
| Против чега пише? | против мисли да се човек спасава испуњавањем прописа, без Христа; да хришћани из незнабожаца морају прво да се обрежу и постану Јудејци | против вере која остаје само у речима и никоме не помаже |
| Шта брани? | дар Христов — спасење се не може „зарадити“ прописима | живу веру — дар се мора живети |
А шта Павле каже о делима љубави? Исто што и Јаков:
„Јер у Христу Исусу нити што вреди обрезање ни необрезање, него вера која кроз љубав дела.“
Гал 5, 6
То је мост између двојице апостола: жива вера је вера која кроз љубав делује. Обојица говоре о истој вери — Павле о њеном корену, Јаков о њеним плодовима.
Дар, а не плата
Сада смо на најдубљем питању: како се, онда, човек спасава — вером или делима? Православна Црква одбацује два погрешна одговора:
- „Само вером“ — као да је довољно једном поверовати у себи, а живот може остати какав јесте. То је управо „мртва вера“ против које пише Јаков.
- „Заслугама“ — као да добрим делима „скупљамо поене“, „откупљујемо“ казну или стичемо право да од Бога захтевамо награду. То је погрешно и опасно, јер чини човека гордим или очајним.
Апостол Павле каже где је почетак:
„Јер сте благодаћу спасени кроз веру; и то није од вас, дар је Божији; не од дела, да се не би ко хвалисао. Јер смо његова творевина, саздани у Христу Исусу за дела добра, која Бог унапред припреми да у њима ходимо.“
Еф 2, 8–10
Погледај редослед у овом одломку. Најпре благодат — дар Божји, који нисмо заслужили. Затим вера, којом тај дар примамо. А онда — „за дела добра“: створени смо и обновљени у Христу да бисмо ходили у добрим делима. Дела не купују дар — дар рађа дела.
Али дар се не прима на силу. Бог поштује нашу слободу и тражи наш одговор. Тај сусрет Божјег дара и човекове слободе Свети Оци зову синергија (грч. „садејство“): Бог и човек делују заједно — али не као два равна партнера који деле посао „пола-пола“. Благодат увек иде прва, она нас позива, носи и оснажује; човек јој се слободно отвара и сарађује с њом. Павле то каже овако:
„Тако, љубљени моји, као што сте свагда били послушни, не само у мојем присуству, него много више сада у одсуству мојем, градите спасење своје са страхом и трепетом; јер Бог је онај који чини у вама и да хоћете и да творите по његовом благовољењу.“
Фил 2, 12–13
„Градите спасење своје“ — то је наш део. „Бог је онај који чини у вама“ — то је Његов. Обоје је истина у исто време.
По чему ће нас Христос питати?
Христос нам је унапред рекао шта ће бити мерило на Страшном суду. Није питање колико смо знали, нити колико смо пута рекли да верујемо:
„Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света. Јер огладнех, и дадосте ми да једем; ожеднех, и напојисте ме; странац бејах, и примисте ме; наг бејах, и оденусте ме; болестан бејах, и посетисте ме; у тамници бејах, и дођосте ми. Тада ће му одговорити праведници говорећи: Господе, када те видесмо гладна, и нахранисмо? Или жедна, и напојисмо? Кад ли те видесмо странца, и примисмо? Или нага, и оденусмо? Кад ли те видесмо болесна или у тамници, и дођосмо ти? И одговарајући Цар рећи ће им: Заиста вам кажем: кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте.“
Мт 25, 34–40
Отуда шест дела милосрђа: нахранити гладног, напојити жедног, примити странца, оденути нагог, посетити болесног, обићи затвореног.
Обрати пажњу на једну необичну појединост: и праведни и неправедни се изненаде. Праведни питају: „Када смо то Тебе нахранили?“ Нису чинили добро да би „скупили поене“ код Бога, нити су рачунали на награду — чинили су га из љубави, и зато нису ни бројали. А неправедни (Мт 25, 41–46) нису препознали Христа у човеку поред себе. Жива вера је, дакле, и нови вид: она у гладном, болесном и одбаченом види Христа.
Зато хришћанско добро дело није исто што и пука филантропија. Хуманитарни рад је добар и Бог га види. Али хришћанин чини добро зато што у ближњем препознаје Христа и учествује у Божјој љубави — и дела милосрђа за њега постају пут обожења, сједињења са Богом, а не само друштвена корист.
Вера на делу у животима светих
Свети нису о живој вери само писали — они су је живели. Ево четири примера:
| Светитељ | Шта је вера „родила“ у његовом животу |
|---|---|
| Свети Василије Велики (IV век) | крај Кесарије подиже читав „град милосрђа“ — болницу, прихватилиште за сиромашне и странце, које је по њему названо Василијада |
| Свети Николај Мирликијски (IV век) | тајно дарује сиромашног оца три кћери, да их спасе беде и срамоте — тако да нико не зна ко је дародавац |
| Свети Јован Милостиви (VII век) | патријарх александријски; сиромахе назива својим „господарима“ и брине о хиљадама гладних |
| Свети Сава (XIII век) | при манастирима оснива болнице и прихватилишта; брине о болеснима и сиромасима |
Шта им је заједничко? Ниједан од њих није чинио добро „да би био виђен“. Свети Николај је даривао ноћу и тајно. Свети Јован је сиромахе звао господарима јер је у њима видео Христа. Њихова дела нису била „додатак“ вери — била су сама њихова вера на делу.
Да ли је довољно бити добар човек?
Често се чује: „Није важно да ли идеш у цркву — важно је да си добар човек.“ У тој мисли има нечег тачног, али и нечег што недостаје.
Тачно је да хришћани не тврде да само они чине добро. Свако истинско добро, ма ко да га чини, потиче од Бога и Бог га види. Хришћанин се томе радује, а не говори презриво о људима који не верују.
Недостаје нешто битно: хришћанска вера се не своди на морал, на то да будемо „фини“. Она је заједница са живим Богом — живот у Христу. Добро без тог корена лако се осуши, постане умор, понос („ја сам бољи од других“) или очај („никада нећу бити довољно добар“). А у Христу добро постаје пут — пут обожења, а не само списак правила. Литургија и молитва нису „ствар за побожне“ поред доброг живота, него извор снаге за добар живот. Вера и дела нису два одвојена „предмета“ — то је један живот.
Недеља једног ученика
Погледајмо седмицу једног средњошколца — назовимо га Никола:
- Недеља: био на Литургији и причестио се; поподне се посвађао са сестром и није јој тражио опроштај.
- Понедељак: објавио на мрежи стих о љубави; на одмору се смејао новом ученику због одеће.
- Уторак: помогао баки да однесе пазар до стана, иако му се журило.
- Среда: преписао контролни, а онда се помолио да добије добру оцену.
- Четвртак: одвојио део џепарца за другара чија је породица у невољи, а да нико није знао.
Да ли је Никола лицемер? „Добар“ или „лош“? Ни једно ни друго — Никола је као и ми. У њему се боре жива вера и слабост. Лицемерје — раскорак између онога што показујемо и онога што јесмо — Христос оштро осуђује. Али решење није да Никола престане да иде на Литургију „док не постане доследан“. Напротив: решење је да допусти да Причешће и молитва преображавају и његов понедељак и среду. За сваки раскорак између вере и дела постоји пут — покајање: повратак Богу и промена живота. То није осуђивање, него нада.
Чокот и лозе
Вратимо се двема гранама са почетка. Христос је употребио исту слику:
„Останите у мени, и ја ћу у вама. Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту, тако ни ви ако у мени не останете. Ја сам чокот, а ви лозе. Ко остаје у мени и ја у њему, тај доноси многи плод, јер без мене не можете чинити ништа.“
Јн 15, 4–5
Плод не „зарађује“ грани живот — он показује да је грана жива, јер је на чокоту. Тако и наша дела нису наш „подвиг за показивање“, ни цена коју плаћамо за небо, него плод лозе која остаје на Чокоту — Христу. Остајемо на Њему кроз молитву, покајање и Причешће; а онда плод долази сам, као што јабука не мора да се „труди“ да буде јабука.
У следећој лекцији видећемо како Црква ту живу веру изговара у молитви: Вера која се моли.