Две групе ученика добију исти задатак: за два минута да од пластичних чаша саграде што вишу кулу. Прва група сме да разговара. Друга мора да ради без иједне речи, без иједног знака. Лако је погодити ко ће победити. Без споразумевања нема заједничког дела — свако гради „своју“ кулу, чаше падају, настаје нервоза. Да ли је, онда, довољно да људи говоре истим језиком да би били једно? Једанаеста глава Књиге Постања одговара — изненађујуће — не.
Сви су имали један језик
После потопа Нојеви потомци се умножавају и селе. Писмо прича:
„А бијаше на цијелој земљи један језик и једнаке ријечи. А кад отидоше од истока, нађоше равницу у земљи Сенарској, и населише се ондје. Па рекоше међу собом: Хајде да правимо плоче и да их у ватри печемо. И бјеху им опеке умјесто камена и смола земљана умјесто креча. Послије рекоше: Хајде да сазидамо град и кулу, којој ће врх бити до неба, да стечемо себи име, да се не бисмо расијали по земљи.“
Пост 11, 1–4
Равница Сенар налази се у Месопотамији, између река Тигра и Еуфрата. Тамо су стари народи заиста градили високе степенасте храмове — зигурате — од печене опеке. Али Писмо нас не води у час историје архитектуре. Оно пита: зашто граде?
„Да стечемо себи име“
Шта је ту лоше? Зар није добро градити заједно, имати град, технику, план? Јесте. Проблем није у грађењу, него у разлогу. Градитељи желе три ствари:
- „име“ — славу, моћ, сигурност која долази од њих самих;
- кулу „до неба“ — да сопственим снагама досегну место које припада Богу;
- да се „не бисмо расијали“ — јединство које чува страх и контрола, а не љубав.
То је, у ствари, понављање прародитељског греха: бити „као Бог“ — без Бога. Обратите пажњу на контраст са следећом главом. Градитељи хоће сами да стекну себи име („да стечемо себи име“); одмах затим Бог позива Аврама и каже му: „и име твоје прославићу“ (Пост 12, 2). Име које човек отима — распада се; име које Бог даје — траје.
„Господ сиђе да види“
„А Господ сиђе да види град и кулу, што зидаху синови човјечији. И рече Господ: Гле, народ један, и један језик у свијех, и то почеше радити, и неће им сметати ништа да не ураде што су наумили. Хајде да сиђемо и да им пометемо језик да не разумију један другога што говоре. Тако их Господ расу оданде по свој земљи, те не сазидаше града. Зато се прозва Вавилон, јер ондје помете Господ језик цијеле земље, и оданде их расу Господ по свој земљи.“
Пост 11, 5–9
У овом тексту има фине ироније: кула која треба да досегне небо толико је мала да Бог мора да „сиђе“ да би је уопште видео. Све људско величање, посматрано са неба, мало је.
Последица гордости је пометња: људи се више не разумеју, престају да граде и расејавају се. Град добија име Вавилон, које Писмо објашњава речју „помете“. Јединство без Бога завршило се поделом.
Али пометња језика није само казна. Црква у њој види и заштиту: да зло, удружено и неограничено, не би постало свеопште. Када би гордост имала на располагању цео свет без икаквих граница, зло би могло да прогута све. Бог човечанство „дели“ да би га сачувао — и, као што ћемо видети, да би га једног дана поново сабрао на прави начин.
Педесетница — исцељење Вавилона
Божји одговор на Вавилон долази много векова касније, у Јерусалиму, педесетог дана по Васкрсењу:
„И кад се наврши педесет дана, беху сви апостоли једнодушно на окупу. И уједанпут настаде шум са неба као хујање силнога ветра, и напуни сав дом где они сеђаху; и показаше им се раздељени језици као огњени, и сиђе по један на свакога од њих. И испунише се сви Духа Светога и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да казују. А у Јерусалиму борављаху Јудејци, људи побожни из свакога народа који је под небом. Па кад настаде ова хука, скупи се народ, и смете се; јер сваки од њих слушаше где они говоре његовим језиком.“
Дап 2, 1–6
Упоредите ова два текста ред по ред:
| Вавилон (Пост 11) | Педесетница (Дап 2) | |
|---|---|---|
| ко гради? | људи, сопственим снагама | Бог — Дух Свети силази |
| правац | одоздо нагоре — кула „до неба“ | одозго надоле — „шум са неба“ |
| језици | пометња, неразумевање | свако чује апостоле на свом језику |
| резултат | расејање, подела | сабирање народа у једну заједницу — Цркву |
| чије име? | „да стечемо себи име“ | крштавају се „у име Исуса Христа“ (Дап 2, 38) |
На Вавилону Бог „силази“ да помеша језике; на Педесетницу Бог силази да их исцели. Црква то пева у кондаку Педесетнице: када је Вишњи сишао и помешао језике, раздвојио је народе, а када је раздао огњене језике, све је позвао у јединство — зато сложно славимо Пресветога Духа. Педесетница, дакле, „исцељује“ Вавилон. О томе смо учили и у основној школи (Човек изван рајског врта); сада гледамо дубље — шта то значи за Цркву.
Црква — јединство у различитости
Обратите пажњу на један детаљ: на Педесетницу Бог није вратио један језик за све. Апостоли говоре многим језицима, и свако их разуме на свом. Шта то значи?
- Јединство није једнообразност. Црква не тражи да сви буду исти. Она је заједница различитих у љубави. Њен први узор је сам Бог: Отац, Син и Свети Дух — три Личности једне природе — живе од вечности у савршеној заједници љубави, а ниједна Личност не губи Своју посебност.
- Црква не брише народе, него их освећује. Зато Свети Кирило и Методије преводе Јеванђеље и богослужење на словенски језик, а Свети Сава српском народу даје самосталну помесну Цркву, у којој и Срби, на свој начин и у свом народу, славе једнога Бога. Јеванђеље се „оваплоћује“ у сваком језику и култури, а не укида их.
- Оно што сабира није моћ ни идеологија, него Дух Свети и Евхаристија.
„Јер један је хлеб, једно смо тело многи, пошто се сви од једнога хлеба причешћујемо.“
1 Кор 10, 17
Ово јединство Цркве зове се саборност (отуда и у Символу вере: „у једну, свету, саборну и апостолску Цркву“). Црква није „светска организација“ која брише народе, али ни пуки збир националних цркава без јединства. Она је једна — у заједници помесних Цркава, у истој вери и истој Евхаристији.
Вавилони нашег времена
Фламански сликар Питер Бројгел у XVI веку насликао је Вавилонску кулу као огромну, недовршену грађевину, која расте у облаке, а никако да буде довршена. Где данас видимо „куле до неба“ — покушаје да се јединство и срећа изграде без Бога? Неколико примера, уопштено:
- тоталитарне идеологије XX века, које су хтеле да створе „новог човека“ без Бога — а оставиле су за собом милионе жртава;
- уверење да ће технологија сама решити сваки људски проблем, па и смрт;
- трка за „именом“ — славом, пратиоцима и лајковима на друштвеним мрежама, где човек гради кулу од слика о себи, а остаје усамљен.
Ниједан од ових примера не значи да су држава, наука или технологија саме по себи зле. Вавилон почиње тамо где човек хоће да буде бог и где се јединство гради на гордости, страху или моћи, а не на истини и љубави.
После Вавилона — један човек
Повест о Вавилону завршава се расејањем. Али Бог не одустаје. У следећој глави Он позива једног човека, Аврама, да би кроз њега благословио „сва племена на земљи“ (Пост 12, 3) — и тако почиње пут који води до Педесетнице, када ће расејани народи бити сабрани у Цркву. О томе више у лекцији Аврамов завет са Богом и наговештај Цркве.
Духа Светога, Који сабира расејане, Црква призива на почетку сваке молитве:
Царе небески
Царе небески, Утешитељу, Душе истине, који си свуда и све испуњаваш, ризницо добара и даваоче живота, дођи и усели се у нас, и очисти нас од сваке нечистоте и спаси, Благи, душе наше.