Морепловци знају једно неумољиво правило: ако брод на почетку дугог путовања скрене са курса за само један степен, у првом сату то се не примећује. Али после неколико дана пловидбе брод ће бити далеко од луке у коју је кренуо — можда на сасвим другој обали. Промашај циља ретко почиње великим скретањем. Почиње малим отклоном правца, који се временом шири. Зашто је то важно за веронауку? Зато што реч којом Нови Завет означава грех говори управо о томе.
Хамартија — промашај циља
Грчка реч за грех у Новом Завету је хамартија (ἁμαρτία). Глагол од кога потиче у старогрчком језику означава промашити циљ, не погодити мету — употребљавао се, на пример, за стрелца чија стрела није погодила. Стрелац који промаши није тиме постао „злочинац“; проблем је у томе што није стигао тамо где је требало.
Ова реч мења начин на који гледамо на грех. Ако је грех пре свега „кршење правила“, онда је Бог надзорник који бележи прекршаје. Али ако је грех промашај циља, онда је прво питање: који је циљ? Тек кад знамо куда је човек требало да стигне, разумемо шта је изгубио.
Који је циљ?
На претходним часовима учили смо да је човек створен по икони и подобију Божјем: икона нам је дата, а подобије је задатак — да, живећи у заједници са Богом, постајемо Њему слични. Свети Оци тај циљ зову обожење: човек по благодати постаје оно што је Бог по природи. А са човеком, као његовим свештеником, и цео свет је позван да постане Црква — простор заједнице Бога и творевине.
Циљ, дакле, није „бити добар“ у моралном смислу, ни „не правити грешке“. Циљ је заједница — живот са Богом. Све заповести су путокази ка том циљу.
Шта је Адам промашио
Сетимо се обмане у рају: змија обећава да ће људи постати „као богови“ (Пост 3, 5). Ту лежи нешто изненађујуће. Адам није погрешио што је желео да постане сличан Богу — то је био и Божји циљ за њега! Промашио је пут.
| Божји пут ка циљу | Пут који је изабрао Адам |
|---|---|
| заједница са Богом | самосталност без Бога |
| поверење и послушност из љубави | сумња и непослушност |
| творевина као дар који се приноси Богу | творевина као предмет уживања за себе |
| обожење по благодати — као дар | „обожење“ сопственом снагом — немогуће |
Адам је хтео да постане „бог“ сам од себе, кроз ствар — кроз плод — а не кроз однос љубави. Али живот Божји не може се узети, може се само примити. Зато Адамов грех није био прекршај једног правила о храни, него раскид заједнице.
Апостол Павле, говорећи о Христу, као да намерно описује супротан пут:
„Који будући у обличју Божијем, није сматрао за отимање то што је једнак са Богом, него је себе понизио узевши обличје слуге, постао истоветан људима, и изгледом се нађе као човек; унизио је себе и био послушан до смрти, и то до смрти на крсту …“
Фил 2, 6–8
Адам, који је био човек, посегао је да отме божанство. Христос, Који је Бог, понизио је Себе и постао послушан. Тамо где је први Адам промашио, Нови Адам погађа циљ — и отвара пут свима нама.
Грех и смрт
Ако је грех раскид заједнице са Богом, шта је његова последица? Апостол одговара:
„Јер је плата за грех смрт, а дар Божији је живот вечни у Христу Исусу, Господу нашем.“
Рим 6, 23
Пажљиво погледај супротност: грех даје плату, а Бог даје дар. Смрт није оно што Бог „одреди“ као казну, него оно што грех сам исплаћује ономе ко му служи. Књига Премудрости Соломонове каже да Бог није створио смрт и да се не радује пропасти живих (Прем 1, 13).
Замисли астронаута у свемирском ходу, везаног црево за свемирску станицу из које добија ваздух. Ако се то црево прекине, станица га не „кажњава“ — он просто остаје без онога што га држи у животу. Тако и човек: Бог је једини Извор живота, и када се од Њега одвоји, постаје смртан и трулежан. А са човеком страда и творевина којој је он требало да буде свештеник:
„Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије.“
Рим 8, 20–21
Ако је смрт последица одвојености од Бога, шта би онда могао бити једини лек против смрти? Ово питање остављамо отвореним — одговор тражимо на часу о јединству са Богом као победи над смрћу.
Корен греха — самољубље
Зашто човек уопште скреће са курса? Свети Максим Исповедник (VII век), један од највећих православних богослова, у својим Главама о љубави учи да је корен греха самољубље — грчки филаутија. То није свака љубав према себи, него неразумна љубав према себи, одвојена од Бога и од ближњег. Самољубље је, по његовим речима, мајка страсти: из њега се рађају гордост, похота, среброљубље, гнев…
Можеш то замислити кроз два цртежа:
- Први круг: Бог — ја — ближњи, повезани стрелицама љубави које иду у свим правцима. Примам од Бога, дајем ближњем, заједно приносимо Богу.
- Други круг: у средини стоји ја, а све стрелице окренуте су ка њему. Бог, људи и ствари постају средства за моје задовољство.
Где у свакодневном животу видимо тај други круг? У зависностима, које обећавају слободу, а доносе ропство. У похлепи, којој ништа није довољно. У насиљу, где други постаје препрека. У равнодушности, где ме се ништа не тиче ако ме не дотиче.
Блудни син — икона греха и покајања
Христос је оставио причу која садржи целу ову лекцију (Лк 15, 11–32). Млађи син тражи свој део имања и одлази:
„И после неколико дана покупи млађи син све своје, и отиде у земљу далеку, и онамо просу имање своје живећи развратно.“
Лк 15, 13
Шта је тражио? Живот и слободу без оца. Шта је добио? Глад и ропство — чува туђе свиње и жели да се наједе њихове хране. Ту се види промашај циља у чистом облику: грех обећава живот, а доноси смрт. Онда се дешава преокрет: „кад дође себи“ (Лк 15, 17). Грех га је био удаљио не само од оца, него и од самог себе. Када се вратио себи, кренуо је и оцу:
„Уставши отићи ћу оцу својему, па ћу му рећи: Оче, сагреших небу и теби.“
Лк 15, 18
А отац? Трчи му у сусрет, грли га и не допушта му ни да заврши припремљени говор о томе како није достојан да буде син:
„А отац рече слугама својим: Изнесите најлепшу хаљину и обуците га, и подајте му прстен на руку и обућу на ноге.“
Лк 15, 22
Хаљина, прстен и обућа значе једно: враћено достојанство сина. Отац не тражи „одштету“, не одмерава казну, не захтева да син прво заслужи опроштај. Тражи само повратак.
У причи има и старији брат, који никад није отишао од куће — а ипак се љути и не жели да уђе на гозбу (Лк 15, 25–32). И он је „промашио“ однос са оцем, иако је све време био поред њега. Грех није само у далекој земљи; може живети и у кући, у срцу које рачуна и упоређује.
Повратак
Ако је грех одлазак из Очевог дома, онда спасење није „измирење дуга“, него повратак у заједницу. Тај повратак Свети Оци зову покајање — грчки метаноја, што значи промена ума, преокрет целог бића и правца живота. Покајање није очајање ни самокажњавање, него поновно окретање ка циљу.
Компасна игла може да скрене — ако је протресеш, заљуља се на све стране. Али када се умири, поново показује север. Човек може да скрене, па и да далеко залута. Али онај ко се покаје поново се окреће ка Богу. Пут натраг за цело човечанство отворио је Христос, Нови Адам — и данас га пролазимо у Цркви, кроз Исповест и Причешће, кроз молитву и пост.
Молитва
Господе, помилуј!