Када уђете у православни храм, прво пролазите кроз припрату, а затим улазите у велики средишњи простор где стоји народ. Тај део храма грчки се зове наос, а наш народ му каже — лађа. Зашто би се део храма звао као брод? Ако подигнете поглед ка своду, у многим храмовима учиниће вам се да гледате у преврнут труп брода. Одговор на ово питање води нас у једну од најстаријих повести Светог Писма — повест о Ноју и потопу (Пост 6–9).
Шта је праслика?
Пре него што отворимо текст, треба нам један кључ. Црква Стари Завет не чита као збирку старих прича, него у светлости Христа. Сам Христос каже да Писма сведоче о Њему (Јн 5, 39). Зато Оци у Старом Завету проналазе праслике (грч. типос — отисак, обрис).
Праслика је стварна личност, догађај или установа Старог Завета која, по Божјем промислу, унапред оцртава Христа и Цркву — као сенка која пада пре него што се појави онај ко је баца. Већ смо то видели код Авеља (Каин и Авељ). У повести о Ноју откривамо три праслике одједном.
Свет пре потопа
После Каина зло се умножава. Писмо описује стање света једном од најтужнијих реченица Библије:
„И Господ видећи да је неваљалство људско велико на земљи, и да су све мисли срца њихова свагда само зле, покаја се Господ што је створио човјека на земљи, и би му жао у срцу.“
Пост 6, 5–6
Шта значи да се Бог „покајао“? Бог се не мења и не греши, па се не каје као човек. Свето Писмо овде говори људским језиком о Божјој тузи због греха — као што родитељ тугује када види да му се дете уништава. Бог није равнодушан према злу, јер зло разара Његову творевину.
А онда, као светло у тами: „Али Ноје нађе милост пред Господом“ (Пост 6, 8). Име Ноје Писмо повезује са одмором и утехом:
„И надједе му име Ноје говорећи: Овај ће нас одморити од посала наших и од труда руку наших на земљи, коју прокле Господ.“
Пост 5, 29
Ноје није био праведан зато што је живео у добром окружењу — живео је у свету у коме се „напуни земља безакоња“ (Пост 6, 11). Био је праведан упркос свом времену. Апостол Петар га зато назива „проповедником правде“:
„И не поштеде стари свет, него сачува проповедника правде Ноја, и седморо с њим, и наведе Потоп на свет безбожнички …“
2 Пт 2, 5
Потоп и ковчег
Бог је заповедио Ноју да од дрвета сагради ковчег (у нашем говору: барку, брод) и да у њега уведе своју породицу — жену, синове Сима, Хама и Јафета и њихове жене — и од свих живих бића по пар. Писмо кратко и одлучно бележи Нојеву послушност:
„И Ноје учини како му заповједи Бог, све онако учини.“
Пост 6, 22
Дошао је потоп; све изван ковчега је страдало, а „само Ноје оста и што с њим бјеше у ковчегу“ (Пост 7, 23). Када су воде почеле да опадају, Ноје је пустио гаврана, а затим голубицу. Други пут голубица се вратила са маслиновим листом у кљуну — знаком да се живот враћа на земљу (Пост 8, 6–11). Изашавши из ковчега, Ноје је прво подигао жртвеник и принео Богу жртву захвалности (Пост 8, 20).
Три праслике у једној повести
| Праслика | Испуњење | Зашто |
|---|---|---|
| Ноје | Христос | праведник у поквареном свету; кроз њега човечанство добија нови почетак |
| ковчег | Црква | само у ковчегу је било спасење; дрво ковчега — дрво Крста; храм — „лађа“ |
| воде потопа | Крштење | вода уништава старо и рађа ново; голубица — Дух Свети |
Ноје — Христос
Ноје је човек кроз кога, после потопа, почиње ново човечанство — сви људи после њега његови су потомци. Христос је Нови Адам, у коме почиње ново, обновљено човечанство: ко је у Христу, „нова је твар“ (2 Кор 5, 17). Ноје доноси одмор „од труда руку наших“, а Христос позива: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“ (Мт 11, 28). Сам Христос пореди Свој други долазак са Нојевим данима:
„Јер како је било у дане Ноја, тако ће бити и долазак Сина Човечијега. Јер као што у дане пред Потопом јеђаху и пијаху, жењаху се и удаваху до онога дана кад Ноје уђе у ковчег, и не схватише док не дође Потоп и однесе све; тако ће бити и долазак Сина Човечијега.“
Мт 24, 37–39
Људи из Нојевог времена нису били осуђени зато што су јели и женили се — то је нормалан живот — него зато што „не схватише“: живели су као да Бога нема и нису препознали време.
Ковчег — Црква
Само у ковчегу било је спасење од потопа. Свети Оци зато пореде Цркву са Нојевим ковчегом. Свети Кипријан Картагински (III век), у спису О јединству Цркве, пише да, као што нико није могао да се спасе изван Нојевог ковчега, тако је Црква заједница спасења, у коју нас Бог сабира.
Ковчег је био од дрвета — а Оци у томе виде дрво Крста, по коме се спасава свет. Још први хришћани су Цркву приказивали као лађу чији је јарбол Крст, а Христа као њеног Кормилара. Зато се и средишњи део храма зове лађа: када стојимо у њему, стојимо у ковчегу који Христос води кроз немирне воде света ка Царству.
Потоп — Крштење
Најјаснију праслику открива сам апостол Петар:
„Ови некада беху непослушни кад их очекиваше Божије дуготрпљење у дане Нојеве, када се грађаше ковчег, у коме се мало, то јест, осам душа спасоше водом, која и нас сада спасава крштењем као испуњењем праобраза, не као прање телесне нечистоће, него обећање Богу добре савести васкрсењем Исуса Христа …“
1 Пт 3, 20–21
Вода потопа има два лица: она уништава зло и носи ковчег ка новом почетку. Тако је и у Крштењу: у води „умире“ стари човек греха и рађа се нови човек, за живот са Христом. Ко је крштен, прошао је кроз свој „потоп“ и изашао из њега у нови свет.
Голубица са маслиновим листом, која доноси вест да је живот поново могућ, наговештава Духа Светога. На Јордану, када се крстио Христос:
„И крстивши се Исус изиђе одмах из воде; и гле, отворише му се небеса, и виде Духа Божијега где силази као голуб и долази на њега.“
Мт 3, 16
Дуга — завет са свом творевином
После потопа Бог проговара Ноју и његовим синовима:
„А ја, ево, постављам завјет свој с вама и с вашим сјеменом након вас, и са свијем животињама што су с вама од птица, од стоке и од свега звијерја земаљскога што је с вама, са свачим што је изашло из ковчега, и са свијем звијерјем земаљским.“
Пост 9, 9–10
С ким Бог склапа завет — само са Нојем? Не: са Нојем, са његовим потомством и са сваким живим бићем. То је први завет у Библији, и он обухвата цео свет. Његов знак је дуга у облацима: кад год се појави, Бог ће се опоменути „вјечнога завјета између Бога и сваке душе живе“ (Пост 9, 16). Бог остаје веран Својој творевини.
Ово је почетак једне дуге линије: завет са Нојем припрема завет са Аврамом (Аврамов завет са Богом), затим завет са Израиљем на Синају и, коначно, Нови Завет у Крви Христовој. Од ковчега до лађе храма — Бог стално сабира спасене у једну заједницу.
Повратак у „лађу“
Сада знамо зашто се део храма зове лађа. Следећи пут када уђете у храм, застаните на тренутак у лађи и сетите се: ово је ковчег у коме нас Бог спасава. Ноје је остао праведан када је цео свет око њега живео другачије. И данас је то могуће — не сопственом снагом, него у Цркви, са Христом као Кормиларом.