Стави на длан једно зрно горушице. Мање је од зрна бибера — једва га видиш. Да ли се у њему може видети дрво? А колико квасца треба да ускисне тесто за велики хлеб? Само мало. У оба случаја велико је скривено у малом, а мало преображава велико. Христос је о највећој тајни — о Царству Божјем — говорио управо тако: сликама које су Његови слушаоци сваки дан држали у рукама.
Шта је парабола?
Реч парабола долази од грчког глагола који значи „ставити једно поред другог“ — поређење. То је кратка прича из свакодневног живота којом се открива духовна истина. Христос узима слике које су људи Галилеје добро познавали: њиву, семе, квасац, мрежу, бисер, свадбу, виноград.
Парабола није алегорија у којој сваки детаљ нешто „значи“. Обично има једну средишњу поруку. Значење појединости тражимо само тамо где их је дао Сам Христос (као у параболи о сејачу) или Свети Оци. Нису ни басне са моралном поуком: у средишту парабола увек је Царство — а у средишту Царства Сам Христос.
О параболама смо учили и раније — у Христовим причама и у лекцији Царство Божје. Сада ћемо их читати пажљивије: као целину која открива какво је Царство.
Сејач и четири тла
Тринаесто поглавље Јеванђеља по Матеју садржи седам парабола о Царству. Прва је парабола о сејачу (Мт 13, 3–9): сејач изиђе да сеје, а семе пада на четири врсте тла. Ученици питају шта то значи, и Христос Сам тумачи (Мт 13, 18–23):
| Тло | Шта се догоди семену | Христово тумачење |
|---|---|---|
| покрај пута | птице га позобаше | слуша реч о Царству и не разуме — нечастиви краде посејано у срцу |
| каменито место | никне брзо, па се осуши | прима реч с радошћу, али нема корена — у невољи се саблазни |
| трње | трње га угуши | брига овога света и превара богатства загуше реч |
| добра земља | доноси род — сто, шездесет, тридесет | слуша реч и разуме, и доноси род |
„А посејано на доброј земљи, то је који слуша реч и разуме, који, дакле, и род рађа, и доноси један по сто, а један по шездесет, а један по тридесет.“
Мт 13, 23
Сејач је Христос, семе је реч Божја, а тло — срце човека. Свети Јован Златоусти запажа да Сејач сеје издашно, на сва тла, не бирајући: за земљорадника би то било расипање, али Бог никоме не ускраћује Своју реч. Разлика у плоду није ни у семену ни у Сејачу, него у тлу.
Шта у животу младог човека може бити „трње“? Бриге због оцена и будућности, жеља за новцем, екран који гута сваки слободан тренутак. Али нада постоји: тло се може обрађивати. Камен се вади, трње сече, пут преорава. Покајање је управо то — орање срца, да би постало добра земља.
Зашто у параболама?
Ученици су питали и оно што би питао свако од нас:
„И приступивши ученици рекоше му: Зашто им говориш у причама? А он одговарајући рече им: Зато што је вама дано да знате тајне Царства небескога, а њима није дано.“
Мт 13, 10–11
„Зато им говорим у причама, јер гледајући не виде, и слушајући не чују, нити разумеју.“
Мт 13, 13
Значи ли то да Бог некима унапред ускраћује разумевање? Не. Неколико стихова касније Христос наводи пророка Исаију и каже зашто не разумеју:
„Јер је отврднуло срце овога народа, и ушима тешко чују, и очима својим зажмурише да како очима не виде, и ушима не чују, и срцем не разумеју, и не обрате се да их исцелим.“
Мт 13, 15
Они су сами зажмурили. Парабола и открива и скрива: онима који траже, она отвара тајну Царства; онима који неће да чују, остаје само занимљива прича. Парабола никога не принуђава — она позива на размишљање и одлуку, као загонетка чији смисао добија онај ко за њим трага. Одлучује отвореност или затвореност срца.
Шест слика Царства
Осталих шест парабола из Мт 13 можемо поредати у три групе:
| Парабола | Слика | Особина Царства | Порука |
|---|---|---|---|
| горушично зрно (13, 31–32) | најмање семе постаје дрво | РАСТ | почиње скромно — Христос и дванаесторица — а расте и обухвата свет |
| квасац (13, 33) | мало квасца у три копање брашна | РАСТ | изнутра, неприметно преображава свет и човека |
| благо у пољу (13, 44) | човек продаје све и купује њиву | ВРЕДНОСТ | вреди више од свега; налази се с радошћу |
| скупоцени бисер (13, 45–46) | трговац продаје све за један бисер | ВРЕДНОСТ | тражи се, и за њега се све оставља; Оци у бисеру виде Самог Христа |
| кукољ у пшеници (13, 24–30) | непријатељ сеје кукољ; раздвајање о жетви | СУД | добро и зло расту заједно до краја; суд припада Богу на крају века |
| мрежа (13, 47–50) | мрежа скупља рибе свакојаке | СУД | Црква позива све; раздвајање ће бити на свршетку века |
„Другу причу каза им говорећи: Царство небеско је као зрно горушично које узме човек и посеје на њиви својој. Оно је, истина, најмање од свију семена, али кад узрасте, веће је од свега поврћа, и буде дрво да птице небеске долазе и настањују се на гранама његовим. Другу причу каза им: Царство небеско је као квасац који узме жена и метне у три копање брашна док све не ускисне.“
Мт 13, 31–33
„Још је Царство небеско као благо сакривено у пољу, које нашавши, човек сакри и од радости своје отиде и све што има продаде и купи поље оно.“
Мт 13, 44
Обрати пажњу на речи „од радости своје“. Човек не продаје све стиснутих зуба, као жртву, него радосно — јер је нашао нешто веће. Одрицање ради Царства није губитак, него размена мањег за веће.
Посебну пажњу заслужује кукољ. Слуге хоће одмах да га почупају, а домаћин каже:
„А он рече: Не; да не би чупајући кукољ почупали заједно с њиме и пшеницу. Оставите нека расте обоје заједно до жетве; и у време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ и свежите га у снопље да се сажеже, а пшеницу одвезите у житницу моју.“
Мт 13, 29–30
Христос је, по Марку, говорио и о семену које расте само од себе, док сејач спава и устаје, „да он и не зна“ (Мк 4, 26–29). Царство расте тајанствено — силом Божјом, а не нашим планирањем.
Четири параболе о позиву и будности
Христос је о Царству говорио и другим параболама. Четири од њих продубљују оно што смо видели у Мт 13.
Свадба царевог сина (Мт 22, 1–14). Цар спрема свадбу, а позвани се изговарају: један иде у поље, други у трговину. Тада цар шаље слуге на раскршћа да позову све — и зле и добре. Али један гост нема свадбеног руха:
„А ушавши цар да види госте, угледа онде човека необучена у свадбено рухо. И рече му: Пријатељу, како си ушао амо без свадбеног руха? А он оћута.“
Мт 22, 11–12
Позив је дат свима, бесплатно. Али позив треба и прихватити — ући обучен у нови живот. Апостол Павле каже:
„Јер који се год у Христа крстисте, у Христа се обукосте.“
Гал 3, 27
Те речи Црква пева при Крштењу, док новокрштени са кумом и свештеником обилази купељ:
Песма при Крштењу
Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.
Десет девојака (Мт 25, 1–13). Пет мудрих имају уље у светиљкама, пет лудих немају. Женик касни; све задремају. А онда:
„А у поноћи стаде вика: Ево, женик долази, излазите му у сретање!“
Мт 25, 6
Луде иду да купе уље — и врата се затварају. Христос закључује:
„Стражите, дакле, јер не знате дана ни часа у који ће Син Човечији доћи.“
Мт 25, 13
Ова парабола је основа богослужења првих дана Велике седмице: на јутрењима се пева тропар о Женику Који долази у поноћи и о блаженом слузи кога ће затећи будног. Тада се у храму износи икона Женик — Христос у трновом венцу, у порфири, везаних руку. Наш Женик није земаљски младожења, него Онај Који иде на Крст из љубави према Својој Невести — Цркви. Шта је уље? Оци га тумаче као милосрђе, молитву и дела љубави, а Свети Серафим Саровски, у разговору са Мотовиловим, као благодат Духа Светога, коју стичемо молитвом, Светим Тајнама и делима љубави. Уље се не може позајмити у последњем тренутку — свако га стиче сам, из дана у дан.
Таланти (Мт 25, 14–30). Господар полази на пут и слугама поверава таланте — једном пет, другом два, трећем један. Двојица их умножавају и чују:
„А господар његов рече му: Добро, слуго добри и верни, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити; уђи у радост господара својега.“
Мт 25, 21
Трећи каже: „Па се побојах и отидох те сакрих талант твој у земљу; и ево ти твоје“ (Мт 25, 25). Он ништа није изгубио — а ипак је осуђен. Грех није само учињено зло, него и пропуштено добро: живот „закопан“ из страха и лењости. Таланти нису само „таленти“ у смислу способности, него сви дарови Божји — живот, вера, време, људи око нас. Не умножавају се само успехом, него љубављу.
Радници у винограду (Мт 20, 1–16). Домаћин излази у свануће, па око трећег, шестог, деветог и једанаестог часа, и позива раднике у виноград. На крају свима даје исто — по динар. Први негодују, а домаћин одговара:
„Узми своје па иди; а ја хоћу и овоме последњему да дам као и теби. Или зар ја нисам властан у своме чинити шта хоћу? Зар је око твоје зло што сам ја добар?“
Мт 20, 14–15
Божја великодушност надилази људску рачуницу. Црква се на ову параболу позива у најсвечанијем тренутку године: на васкршњем јутрењу чита се Пасхална беседа Светог Јована Златоустог, у којој се каже да Господ прима и онога ко је дошао у први и онога ко је дошао у једанаести час, и све позива на гозбу вере. Ипак, пази: парабола није оправдање да се покајање одложи „за последњи час“ — нико не зна када је његов једанаести час. Њена порука је радост због Божје доброте, а не завист ни рачуница.
Свих десет парабола заједно
| Царство … | Параболе | Мој одговор |
|---|---|---|
| расте | сејач, горушично зрно, квасац | отворено срце — „добра земља“ |
| вреди више од свега | благо, бисер, свадбена гозба | оставити мање вредно, прихватити позив |
| долази у пуноћи и доноси суд | кукољ, мрежа, десет девојака, таланти | будност, умножавање дарова |
| дар је Божје милости | радници у винограду | радост, а не завист |
Када је, дакле, Царство — сада или на крају? Где је — у мени или у свету? Параболе одговарају: и једно и друго. Царство је већ присутно — у Христу и у Цркви, где расте као семе и квасац. А у пуноћи ће се открити на крају историје, о Другом доласку, када ће Бог раздвојити добро од зла. Царство није само будућност, а није ни само „унутрашње осећање“. О тој равнотежи — „већ сада, а још не“ — говори следећа лекција: Царство Божје — циљ Христове проповеди.
У којој параболи си ти?
Параболе се не завршавају на папиру. Свако од нас је у некој од њих: тло на које пада семе, слуга са талантом, девојка са светиљком, радник који је стигао у први или у једанаести час. Покушај и сам да напишеш кратку савремену параболу која почиње речима „Царство Божје је као …“ — са сликом из свог света. Пази само да Царство не сведеш на успех или срећу на земљи: Царство је Бог Који царује љубављу, а ми смо позвани на Његову гозбу.