Сваког дана, у молитви Оче наш, одмах после „да се свети име Твоје“, изговарамо три речи: да дође царство Твоје. Изговарамо их толико често да више и не застанемо. А шта заправо тражимо? Да дође — шта? Где треба да дође — на небо, у срце, у свет? И када — сутра, на крају света, после наше смрти? Ако бисмо питали десет људи, добили бисмо десет одговора. Покушајмо да одговор потражимо тамо где је питање и постављено — у Христовој проповеди.
Главна тема Христова
Када је Христос почео да проповеда, Његова прва реч била је реч о Царству:
„И говорећи: Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у јеванђеље.“
Мк 1, 15
Он Сам каже зашто је послан:
„А он им рече: И другим градовима треба ми благовестити о Царству Божијем; јер сам на то послан.“
Лк 4, 43
И Јеванђеље које ће апостоли носити свету јесте „јеванђеље о Царству“:
„И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И тада ће доћи крај.“
Мт 24, 14
Сетимо се свега што смо ове године читали: Блаженства почињу и завршавају се Царством; Беседа на гори позива „иштите најпре Царство Божије“; параболе почињу речима „Царство небеско је као …“. Царство Божје није једна од тема Христових — оно је средиште и циљ свега што Он говори и чини.
Четири заблуде о Царству
Баш зато што је тако важно, о Царству постоје и многа погрешна схватања. Свако од њих има у себи и мало истине — зато су и опасна.
| Заблуда | Шта каже Писмо | Исправно схватање |
|---|---|---|
| „Царство Божје је политичка држава која треба да победи непријатеље.“ | Јн 18, 36; Јн 6, 15 | Христос одбија да буде земаљски цар. Његово Царство „није од овога света“ — није по мерилима овога света, али се открива у свету. |
| „Царство Божје је само рај после смрти.“ | Мт 12, 28; Лк 17, 20–21 | Царство је већ дошло у Христу — у Његовој Личности и Његовим делима; присутно је „унутра у вама“ и међу нама. |
| „Царство је само унутрашње осећање мира.“ | Мт 26, 29; Мт 25, 31–34 | Царство има и будућу пуноћу — Други долазак, васкрсење мртвих, „нови свет“; није само психолошко стање. |
| „Христос ће хиљаду година земаљски владати пре краја света.“ | Символ вере; Отк 21, 1–5 | Црква је одбацила хилијазам. У Символу вере исповедамо: „Његовом Царству неће бити краја“. |
Погледајмо стихове.
Није политичка држава. Када је народ после умножења хлебова хтео да Га „учини царем“, Христос се повукао на гору сам (Јн 6, 15). А пред Пилатом је рекао:
„Исус одговори: Царство моје није од овога света; кад би било од овога света царство моје, слуге моје би се бориле да не будем предан Јудејцима; али царство моје није одавде.“
Јн 18, 36
„Није од овога света“ не значи „није у овом свету“, него — не потиче одавде и не влада као земаљска царства: силом, страхом, оружјем.
Није само после смрти. Фарисеји питају када ће доћи Царство, као да је реч о будућем догађају који ће се видети:
„А упитан од фарисеја, када ће доћи Царство Божије, он им одговори и рече: Царство Божије не долази на видљив начин. Нити ће се рећи: Ево га овде, или: ено га онде; јер гле, Царство Божије унутра је у вама.“
Лк 17, 20–21
Грчки израз који је преведен са „унутра у вама“ може значити и „међу вама“. Оба значења су тачна, и треба их држати заједно. Царство је у срцу — али не индивидуалистички, као да је довољно „имати Бога у себи“, а Црква није потребна. Царство је и међу вама — у заједници окупљеној око Христа, Који стоји пред фарисејима.
Није само осећање. На Тајној вечери Христос говори о гозби која тек долази:
„Кажем вам пак да од сада нећу пити овога рода виноградскога до оног дана када ћу пити с вама новога у Царству Оца мојега.“
Мт 26, 29
А о Свом Другом доласку каже да ће Цар позвати праведне:
„Тада ће рећи Цар онима што му стоје са десне стране: Ходите благословени Оца мојега; примите Царство које вам је припремљено од постања света.“
Мт 25, 34
Царство има будућност — стварну, телесну, космичку: васкрсење мртвих и нови свет.
Није хиљадугодишње земаљско царство. Неки су, читајући Откривење (Отк 20), очекивали да ће Христос пре краја света хиљаду година владати као земаљски цар. То учење се зове хилијазам (грч. хилијас — „хиљада“), и Црква га не прихвата. Отк 20 тумачи се духовно — као време Цркве између Првог и Другог доласка. Пуноћа Царства није још једно, мало боље земаљско царство, него нова творевина:
„И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. …“
Отк 21, 4–5
Зато у Символу вере, који певамо на свакој Литургији, исповедамо:
Из Символа вере
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.
Шта Царство јесте
Ако није ништа од овога — шта је онда Царство Божје?
Заједница са Светом Тројицом. Царство је, пре свега, вечни живот — учешће у Божјој љубави и слави:
„А ово је вечни живот да познају тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа.“
Јн 17, 3
„Познати“ у Писму не значи имати информацију, него живети у заједници. Царство није место, него однос — живот у заједници Оца, Сина и Духа Светога, у коју смо позвани.
Дошло је у Личности Христовој. Где је Цар, ту је Царство. Христос не доноси Царство као нешто одвојено од Себе — Он Сам јесте Царство међу нама.
Даје се у Духу Светом. Апостол Павле каже:
„Јер Царство Божије није јело ни пиће, него праведност и мир и радост у Духу Светоме.“
Рим 14, 17
Свети Григорије Ниски (IV век), у беседама о молитви Господњој, помиње древно читање ове молитве у коме се, уместо „да дође царство Твоје“, моли да дође Дух Свети и очисти нас. Колико год то било необично, мисао је дубока: Царство долази тамо где долази Дух Свети. Зато Литургија, Свете Тајне и свака молитва почињу призивањем Духа.
Већ сада — а још не
Нацртај временску линију:
Оваплоћење → Васкрсење → Педесетница → Црква и Литургија → Други долазак
Прва четири „стајалишта“ припадају ономе што зовемо „већ сада“: Царство је дошло у Христу, отворено је Његовим Васкрсењем, дато Духом Светим на Педесетницу, и у Цркви и Светим Тајнама ми га већ стварно окушамо. Последње — Други долазак — јесте „још не“: пуноћа, када ће нестати смрти, када ће васкрснути мртви и када ће, како каже апостол, Бог бити „све у свему“ (1 Кор 15, 28).
Како нешто може бити и присутно и будуће? Помисли на праскозорје. Када небо на истоку почне да руди, светлост дана је заиста ту — то није обећање светлости, него светлост. А ипак још није подне. Тако је и Царство у Цркви — стварно, али чека пуноћу.
Литургија почиње Царством
Сваки пут када свештеник почиње Литургију, прве речи које изговара јесу:
Почетни возглас Литургије
Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова.
Чије је Царство? Свете Тројице. Када је? Сада — и увек, и у векове векова. Литургија није само сећање на прошлост, него улазак у Царство које долази. Зато се на њој окупља цела Црква, зато се причешћујемо „храном Царства“. Свети Николај Кавасила (XIV век), у свом Тумачењу Божанствене Литургије, учи да се у Литургији Црква открива као оно што јесте — Тело Христово.
Царство се у Литургији помиње стално. Пронађимо нека места:
| Место у Литургији | Шта открива о Царству |
|---|---|
| почетни возглас: „Благословено Царство …“ | Литургија је улазак у Царство Свете Тројице |
| Блаженства, уз речи покајаног разбојника | Царство се отвара покајању |
| Херувимска песма: „Као они који ће примити Цара свих …“ | Христос као Цар долази к нама; ми смо као анђели који Му служе |
| Велики вход: „… да помене Господ Бог у Царству своме …“ | молимо се да сви, живи и уснули, буду поменути у Царству |
| анафора — свештеник се тихо сећа и Другог и славног доласка | Литургија се „сећа“ и онога што тек долази — будућност је већ присутна |
| завршетак молитве Оче наш: „Јер је твоје царство и сила и слава …“ | Царство припада Богу, а ми смо удостојени да Га зовемо Оцем |
Чак и у јектенији за упокојене Црква тражи за њих управо Царство:
Из јектеније за упокојене
Милост Божју, Царство небеско, и опроштај грехова њихових молимо од Христа, бесмртнога Цара и Бога нашега.
Зато на Литургији нико не може бити „гледалац“. Ко само посматра, остаје пред вратима; ко учествује, улази. О томе ћемо више учити у лекцији Света Литургија — пројава Царства небеског.
Четири става
Покушај да заузмеш став према овим тврдњама, а онда упореди са учењем Цркве:
| Тврдња | Учење Цркве |
|---|---|
| „Хришћанин треба да мисли само на небо, а земља га се не тиче.“ | Не. Ко чека Царство, већ сада живи по његовим мерилима — у љубави, правди, бризи за творевину. Царство преображава свет, а не бежи од њега. |
| „Ако је Царство у мени, није ми потребна Црква.“ | Не. Царство је и „међу вама“ — у заједници око Христа. Лично искуство Бога расте у Цркви, у Светим Тајнама, са другима. |
| „Добар човек може да изгради савршено друштво — рај на земљи.“ | Не. Историја идеологија двадесетог века показује супротно: без Бога и покајања човек не може створити Царство. Ипак, хришћани су позвани да чине добро у друштву. |
| „Царство Божје можемо окусити већ на овој Литургији.“ | Да. Литургија је предокус Царства — Христос је ту, Дух Свети нас сабира, причешћујемо се Телом и Крвљу Христовом. |
Земаљско и небеско царство
Српски народ је питање о Царству вековима носио у једној песми. У народној песми „Пропаст царства српскога“ пред Косовску битку долеће соко од Јерусалима — а то је, каже песма, светитељ Илија — и доноси кнезу Лазару књигу од Богородице, са питањем: које царство бира — земаљско или небеско? Лазар размишља и закључује:
Песма даље каже да кнез гради цркву на Косову и причешћује војску — избор Царства потврђује се Евхаристијом.
Да ли је Лазар изабрао пораз? Гледано очима овога света — изгубио је битку и живот. Гледано очима Јеванђеља — изабрао је верност. Његов избор није бекство из света ни презир према земаљском, него поредак вредности: вечно иде испред пролазног. То је исто оно што Христос каже — „Царство моје није од овога света“ и „иштите најпре Царство Божије“. Свети кнез Лазар прославља се на Видовдан, 28. јуна.
Иштите најпре Царство
Ако је Царство циљ Христове проповеди, шта је онда циљ мог живота? Знање, каријера, пријатељства, љубав — ништа од тога није „мање важно“. Али све то добија прави смисао тек када је управљено ка Царству. То није бекство из света: ко чека Царство, већ сада живи по његовим мерилима — љубави, правде, мира.
Сваког дана бирамо између „замаленог“ и „вечног“ — не у великим биткама, него у малим одлукама: да ли ћу опростити, да ли ћу у недељу ујутру отићи на Литургију, да ли ћу рећи истину кад ме кошта. Када следећи пут кажеш „да дође царство Твоје“, знаћеш шта тражиш: да Бог царује твојим животом већ сада — и да дође дан када ће бити све у свему.