Погледај три фотографије: на једној ђакон у стихару са орарем, на другој свештеник у фелону, на трећој епископ у митри, са омофором и жезлом. По одеждама их лако разликујеш — то знаш још из основне школе. Али ево тежег питања: да ли је свештеник „верски службеник“, нешто као службеник у општини који за грађане обавља одређене послове? И још теже: ако Писмо каже да је Христос једини Свештеник, зашто Црква уопште има свештенике?
Једини Првосвештеник
Посланица Јеврејима говори о Христу као о Првосвештенику — али сасвим другачијем од старозаветних:
„Имајући, дакле, Првосвештеника Великога, који је прошао небеса, Исуса Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вере коју исповедамо. Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми, али без греха.“
Јевр 4, 14–15
Старозаветни свештеници смењивали су се, јер су умирали; Христос, напротив, „пошто остаје вавек, има непролазно свештенство“ (Јевр 7, 24). И још важније:
„Јер такав нам Првосвештеник требаше: свет, незлобив, чист, одвојен од грешника и виши од небеса; који нема потребе, као они првосвештеници, да сваки дан приноси жртве, најпре за своје грехе, а потом и за народне, јер Он ово учини једном заувек приневши самога себе.“
Јевр 7, 26–27
Христос је, дакле, једини Првосвештеник, и Његова жртва је једна, принета „једном заувек“. Ниједан свештеник не може томе ништа да дода. Зато у молитви коју свештеник тихо чита док се пева Херувимска песма он исповеда да је Христос Онај Који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје (препричано). На Литургији не служи неко „уместо“ Христа: служи Сам Христос, а свештеник је Његова икона и служитељ.
Одговор на кључно питање, према томе, гласи: Црква има свештенике не зато што Христу треба замена, него зато што Он Своје једно свештенство пројављује у Цркви, кроз људе које је за то призвао — да би Његов народ био сабран око Њега.
Од апостола до данас
Пре свега, Христос шаље апостоле: „Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас“, и дува на њих говорећи: „Примите Духа Светога!“ (Јн 20, 21–22). Апостоли затим, молитвом и полагањем руку, постављају друге на службу. Тако су постављени седморица ђакона:
„Ове поставише пред апостоле и они помоливши се Богу, положише руке на њих.“
Дап 6, 6
Тако Павле и Варнава у новооснованим заједницама постављају презвитере:
„И рукоположише им презвитере за сваку Цркву, па помоливши се Богу с постом, предадоше их Господу у кога вероваше.“
Дап 14, 23
Тако Павле налаже свом ученику Титу, кога је оставио на Криту:
„Зато те оставих на Криту да уредиш што је недовршено, и да поставиш по свима градовима старешине, као што ти ја заповедих:“
Тит 1, 5
(„Старешине“ је превод грчке речи презвитери.) А Тимотеја подсећа да је свој дар примио полагањем руку — и да тај дар није „власништво“, него жива благодат коју треба чувати и распиривати:
„Не занемаруј благодатни дар у теби који ти је дат кроз пророчанство полагањем руку старешина на тебе.“
1 Тим 4, 14
„Из тога разлога ти напомињем да разгореваш благодатни дар Божији који је у теби кроз полагање руку мојих.“
2 Тим 1, 6
Из ових корена расте апостолско прејемство — непрекинути низ рукоположења од апостола до данашњих епископа. Али пази: прејемство није само „ланац руку“, као породично стабло. Оно подразумева исту веру и исту Евхаристију. Епископ је наследник апостола зато што, у заједници са осталим православним епископима, чува веру апостола и око себе сабира Евхаристију коју су они служили. Рукоположење без праве вере и без евхаристијске заједнице са Црквом није верност апостолима.
Три степена свештенства
У Цркви постоје три степена свештенства. Њихова грчка имена већ говоре шта је која служба:
| Степен | Значење имена | Служба | Напомене |
|---|---|---|---|
| Епископ | грч. „надзорник“ | предстојатељ евхаристијског сабрања, икона Христова; чува веру, рукополаже, управља епархијом | бира се из монаштва; рукополажу га најмање два или три епископа |
| Презвитер (свештеник, јереј) | грч. „старешина“ | служи Литургију и друге Свете Тајне по благослову епископа; пастир парохије | на Часној трпези је антиминс који потписује епископ — знак јединства са њим |
| Ђакон | грч. „служитељ“ | служи на Литургији (јектеније, читање Јеванђеља), помаже епископу и свештенику | сам не служи Свете Тајне |
Епископ је средиште помесне Цркве. Још почетком II века Свети Игњатије Богоносац, епископ антиохијски и ученик апостола, пише Смирњанима да где се јави епископ, тамо нека буде и народ, као што је где је Христос Исус, тамо Саборна Црква; и да је права само она Евхаристија која се служи под епископом или под оним коме он то повери (Посланица Смирњанима 8, препричано). Зато свештеник у парохији служи по благослову епископа и помиње га на свакој Литургији, а на Часној трпези лежи антиминс са епископовим потписом: свака парохијска Литургија је Литургија епископа, коју он поверава свом презвитеру.
Неколико правила која се често не знају:
- Ђакон и презвитер могу бити ожењени, ако су брак склопили пре рукоположења; после рукоположења се више не жене.
- Епископ је монах. Он је „ожењен“ својом епархијом, а сав његов живот припада Цркви.
- Чтец и ипођакон су нижи чинови. Они се постављају хиротесијом (молитвом и благословом епископа), а не хиротонијом, као три степена свештенства.
Рукоположење увек на Литургији
Рукоположење (хиротонија) врши епископ, на Литургији, полагањем руку и молитвом. И то није случајно: свака свештена служба постоји ради Евхаристије — да би се Црква сабрала око Христа. Зато свако рукоположење има своје место у Литургији, које показује шта ће тај служитељ у њој чинити:
| Степен | Када на Литургији | Зашто баш тада |
|---|---|---|
| ђакон | после освећења Дарова | ђакон не учествује у освећењу, али служи, позива народ и помаже при причешћивању |
| презвитер | после Великог входа, пре анафоре | презвитер учествује у приношењу и освећењу Дарова |
| епископ | пред читање Апостола (после Трисвете песме) | епископ предстоји целој Литургији и чува и учи веру — зато прима рукоположење пре читања Речи |
Рукоположеника три пута воде око Часне трпезе, уз појање, а он целива њене углове. Затим клечи, а епископ полаже руку на његову главу и најпре наглас изговара речи којима Црква исповеда да божанска благодат немоћне лечи и оно што недостаје попуњава (препричано), и призива је на изабраног; потом тихо чита молитве рукоположења, призивајући на њега благодат Духа Светога. Свештеник, дакле, није свештеник по својим способностима, него по благодати.
Када новорукоположеног облаче у одежде његовог чина, епископ, свештенство и народ кличу:
При рукоположењу
Аксиос! (Достојан!)
Тим кликом Црква потврђује избор. Народ није посматрач: нови служитељ је изабран из Цркве и за Цркву, и Црква својим гласом сведочи да га прима. А „Достојан!“ не значи да је човек сам по себи савршен — значи да га Црква прима као онога кога је благодат Духа Светога учинила достојним службе. Свештенство је дар Духа Светога, а не лично власништво.
Царско свештенство свих верних
Апостол Петар пише свим крштенима:
„А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју;“
1 Пт 2, 9
Да ли то значи да рукоположени свештеници нису потребни? Не. Сви крштени и миропомазани јесу свештеници у смислу да свој живот, рад и свет приносе Богу (сети се лекције Крштење и Миропомазање), и на Литургији учествују својим „Амин“. Али у Телу Христовом нису сви на истој служби:
„А ви сте тело Христово, и удови понаособ. И ове постави Бог у Цркви: прво апостоле, друго пророке, треће учитеље, затим чудотворце, онда дарове исцељивања, помагања, управљања, различитих језика. Јесу ли сви апостоли? Јесу ли сви пророци? Јесу ли сви учитељи? Јесу ли сви чудотворци? Имају ли сви дарове исцељивања? Говоре ли сви језике? Да ли сви тумаче?“
1 Кор 12, 27–30
Тело у коме би сви удови били очи не би могло да хода. Без епископа нема Евхаристије, а без народа нема сабрања. Једни без других не могу.
Две опасности треба избећи:
- Свештенство као „власт над“ народом. Свештеник није господар ни „посредник“ који стоји између Бога и људи као да им заклања пут. Он је служитељ у једном Телу. Христос, Који је једини Посредник, опрао је ноге ученицима.
- Свештенство као „непотребни“ додатак. „Царско свештенство“ свих не поништава службу коју су установили апостоли. Сви су позвани — али не сви на исту службу.
А зашто жене не служе као свештеници? Ученици често постављају ово питање, и одговор је кратак и миран: Црква верно чува апостолско Предање у коме је тако од почетка. То не значи да жене у Цркви немају службу — напротив: мироносице су прве сведочиле Васкрсење, у древној Цркви постојале су ђаконисе, а мајке, учитељице у вери, монахиње и многе светитељке биле су и јесу темељ живота Цркве.
Отац и учитељ
Кад кажемо „епископ“, нама Србима прво пада на памет Свети Сава — први српски архиепископ, од 1219. године. Он није био „управник“ Цркве, него отац и учитељ свог народа: подизао је храмове, постављао епископе по крају, учио, мирио, молио се. То је слика епископа какву Црква тражи.
На свакој Литургији Црква се моли за свог епископа и за све свештенство. На Великом входу свештеник помиње патријарха (или митрополита, или епископа), „свештенички и монашки ред и сав клир Црквени“, а онда и „Све вас Православне Хришћане“ — да их „помене Господ Бог у Царству своме“. Свештенство и народ, дакле, моле се једни за друге.
Христос је једини Свештеник; рукоположени служе Његовом свештенству, да би Црква била сабрана око Њега. Следећа лекција показује то сабрање у пуноћи: Света Литургија — Светајна Цркве.