„Зашто да говорим своје грехе свештенику, кад могу директно Богу?“ Ово питање поставио је скоро свако ко је озбиљно размишљао о исповести — можда и ти. Иза њега често стоји нешто друго: стид, страх да ће нас неко осудити, сумња да ће то нешто променити. Добро је што се поставља. Да бисмо на њега одговорили, вратимо се на две претходне лекције. У лекцији о покајању и праштању упознали смо метаноју, промену ума, и оца који трчи у сусрет блудном сину. У лекцији о Крштењу видели смо да се рађамо за Царство једном заувек. Али шта ако крштени човек поново падне? Црква на то има одговор — Тајну у којој се отац и син поново грле.
Христос установљује Тајну
Исповест није људски изум ни каснији „црквени пропис“. Њен корен је у вечери самог дана Васкрсења, када се Христос јавља ученицима иза закључаних врата:
„А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас. И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Духа Светога! Којима опростите грехе, опраштају им се; и којима задржите, задржани су.“
Јн 20, 21–23
Христос дува на апостоле — као што је Бог при стварању удахнуо живот у Адама. Власт праштања није дата људској вештини, него је везана за Духа Светога. И раније је Господ говорио апостолима:
„Заиста вам кажем: Што год свежете на земљи биће свезано на небу, и што год раздрешите на земљи биће раздрешено на небу.“
Мт 18, 18
Апостолска Црква је исповедање греха схватала као нешто што се чини у заједници, а не у самоћи:
„Исповедајте пак једни другима сагрешења, и молите се Богу једни за друге, да оздравите. Много је моћна усрдна молитва праведника.“
Јак 5, 16
Обрати пажњу на реч „да оздравите“. А апостол Јован, обраћајући се крштеним хришћанима, без улепшавања каже да нико није без греха — и да за то постоји лек:
„Ако речемо да греха немамо, себе варамо, и истине нема у нама. Ако исповедамо грехе своје, веран је и праведан да нам опрости грехе, и очисти нас од сваке неправде.“
1 Јн 1, 8–9
Отуда закључак: исповест је дар Васкрслог Христа. Свештеник не прашта „својом“ влашћу — он је човек и грешник као и ми — него благодаћу Духа Светога коју је Христос дао Цркви. Та благодат се преноси кроз апостоле и њихове наследнике, епископе, а преко њих и свештенике (о томе у лекцији Свештенство).
Зашто пред свештеником?
Сада можемо одговорити на питање с почетка. Исповедамо се Богу — али у Цркви, пред свештеником као сведоком. Зашто?
- Грех није само „приватна ствар“. Као што болест једног органа погађа цело тело, тако и мој грех рањава заједницу Цркве, Тело Христово. Зато се и мирење дешава у Цркви, пред њеним служитељем. Исповест човека враћа у заједницу и за Чашу.
- Изговорити грех наглас значи изнети га на светлост. Док грех остаје у мислима, лако га умањујемо, правдамо или, напротив, увеличавамо до очаја. Изговорен пред другим, он добија своју праву величину — и губи моћ над нама.
- Потребно нам је да чујемо опроштај. Није исто када ја сам себи кажем „опроштено ти је“ и када ми то, Христовом влашћу, каже Црква.
У првим вековима Цркве тешки греси (одрицање од вере у гоњењу, убиство, прељуба) исповедали су се често јавно, а покајници су неко време стајали у припрати и нису се причешћивали, док их епископ не би поново примио. Временом је исповест постала тајна, лична, пред свештеником — али је смисао остао исти: повратак у заједницу.
Како изгледа исповест
Припрема. Пре исповести човек се моли и испитује савест — најбоље пролазећи кроз Десет заповести и Блаженства, и питајући се: где сам повредио Бога, ближње, себе? Шта сам учинио, а шта сам пропустио да учиним? Уз то иде и најважније: жеља за променом. Исповест није „пријава штете“, него почетак лечења.
Пред Јеванђељем и Крстом. Исповест се врши пред налоњем на коме стоје Јеванђеље и Крст. Свештеник у поуци пред исповест подсећа покајника да Христос невидљиво стоји и прима његову исповест, а да је он, свештеник, само сведок; и опомиње га да ништа не скрива, да не би, дошавши у лечилницу, отишао неисцељен (препричано из Требника).
Исповедање. Покајник искрено исповеда своје грехе — без правдања („сви то раде“), без препричавања туђих грехова и без дугих прича о околностима. Довољно је рећи шта је било, јасно и смирено.
Савет и епитимија. Духовник даје савет и, ако је потребно, епитимију — нпр. одређену молитву, пост, дело милосрђа, понекад и привремено уздржање од Причешћа.
Молитва разрешења. На крају свештеник полаже епитрахиљ на главу покајника и чита молитву у којој, призивајући Господа Исуса Христа, објављује да Он, по Свом човекољубљу, прашта покајнику све грехе, а да га свештеник, влашћу која му је дата, разрешује (препричано). Покајник затим целива Крст и Јеванђеље.
У пракси Српске Православне Цркве исповест је редовна припрема за Свето Причешће. Колико често ићи на исповест, најбоље је договорити са својим духовником.
Суд или болница?
О исповести постоје два сасвим различита схватања. Упореди их:
| Судница (јуридички модел) | Болница (православно схватање) | |
|---|---|---|
| грех | прекршај закона, увреда која тражи казну | болест, промашај циља, рана која раздваја од Бога и ближњих |
| свештеник | судија | лекар-сведок; лечи Христос |
| епитимија | казна, „одслужење“ кривице | лек прилагођен особи и њеној болести |
| циљ | задовољење правде | исцељење и повратак у заједницу (Причешће) |
Православна Црква исповест разуме као болницу. Свети Оци често пореде Цркву са лечилницом, а духовника са лекарем, који не прописује свима исти лек, него сваком онај који му је потребан. Зато две особе које су учиниле наизглед исти грех могу добити различите савете: лекар не лечи „болест уопште“, него конкретног човека.
Из тог разлога Православљу су страни сви појмови по којима би се грех „отплаћивао“: учење о заслугама које покривају грехе, о индулгенцијама (опроштајницама), о чистилишту у коме се „одслужује“ казна. Опроштај се не купује ни радом ни новцем — он је дар. Епитимија не плаћа дуг, него лечи рану, као што вежбе после прелома не „кажњавају“ ногу, него јој враћају снагу.
Питања која често постављамо
„Срамота ме је.“ То је природно. Али свештеник је и сам покајник — и он се исповеда свом духовнику. Он није ту да се згражава, него да сведочи Христову милост. Искуство многих је једноставно: стид пре исповести увек је мањи од ослобођења после ње.
„Да ли је то као код психолога?“ Не, иако обоје подразумевају разговор. Психолог или психотерапеут помаже човеку да разуме свој проблем и пронађе начине да се са њим носи. У исповести се дешава нешто друго: Бог прашта и исцељује, а човек се враћа у заједницу са Богом и Црквом. Једно не искључује друго — некоме је потребно обоје, и добар духовник ће то препознати.
„Шта ако поново учиним исти грех?“ И то је део лечења. Лекар не одбија пацијента који се враћа са истом болешћу. Важно је не одустати. У Изрекама пустињских Отаца забележено је да је један старац, упитан шта да чини брат који је пао, одговорио једноставно: нека устане — и тако увек изнова (препричано). Духовни живот није живот без пада, него устајање после сваког пада.
„Колико често?“ Нема јединственог правила за свакога; договор са духовником. Редовно, а нарочито пред Причешће.
Повратак у загрљај
Вратимо се на питање са почетка. Исповедамо се Богу — пред свештеником као сведоком, у Цркви коју је грех ранио и у коју се враћамо. Исповест није суд, него загрљај Оца из приче о блудном сину. А крај тог загрљаја је гозба — Литургија и Причешће.
Молитва митара, коју смо упознали у лекцији Вера и формализам, најбоља је молитва и пред исповест:
Исусова молитва
Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.