Ко сам ја? То питање у осамнаестој години звучи озбиљније него икада: шта ћу уписати, где ћу живети, ко ће ми бити пријатељи, шта ћу постати. А постоји један одговор који ти је дат пре него што си могао (или могла) да изговориш своје име — на дан твог крштења. Многи о том дану мисле погрешно: „крштење је да дете добије име“, „да има кума“, „да буде Србин“. Све то, међутим, може да постоји и без крштења. Шта је онда Крштење заиста? И шта се тог дана десило са тобом, иако га се не сећаш?
Шта Писмо каже о Крштењу?
Васкрсли Христос, шаљући апостоле у свет, заповеда им:
„Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа.“
Мт 28, 19
Никодиму је још раније рекао да без новог рођења нема уласка у Царство:
„Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“
Јн 3, 5
Најдубље тумачење Крштења налазимо код апостола Павла. Он не говори о „умивању“, него о смрти и васкрсењу:
„Или зар не знате да сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт његову се крстисмо? Тако се с њим погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем,“
Рим 6, 3–5
Ту је кључ: у Крштењу не понављамо Христову смрт и васкрсење, него се сједињујемо са њима. Погружење у воду јесте погребење — „стари човек“, живот затворен у себе и подложан смрти, умире. Излазак из воде јесте васкрсење — почетак живота који смрт више не може да прекине. Павле наставља:
„Знајући ово, да се стари наш човек разапе са Њиме, да би се уништило тело греховно, да више не робујемо греху. Јер ко умре ослободи се од греха. Ако ли умресмо са Христом, верујемо да ћемо и живети са њиме, знајући да Христос уставши из мртвих, више не умире; смрт више не влада њиме. Јер што је умро, греху је умро једном за свагда; а што живи, Богу живи. Тако и ви сматрајте себе да сте мртви греху, а живи Богу у Христу Исусу, Господу нашем.“
Рим 6, 6–11
Ово је одговор на питање „ко сам ја?“: ја сам онај који је са Христом умро и са Њим живи. Мој идентитет није пре свега у имену, народу, школи или успеху, него у томе што припадам Христу.
На дан Педесетнице апостол Петар повезује три ствари које ће остати заједно у животу Цркве — покајање, крштење и дар Духа:
„А Петар им рече: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење грехова; и примићете дар Светога Духа.“
Дап 2, 38
Да дар Духа није „аутоматски додатак“, показује догађај у Самарији: тамошњи верни били су крштени, али апостоли Петар и Јован долазе да се помоле за њих, „тада полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога“ (Дап 8, 17). Из тог апостолског полагања руку израста Миропомазање. Апостол Павле о њему говори језиком печата:
„А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша.“
2 Кор 1, 21–22
„У којему и ви, чувши реч истине, Јеванђеље спасења вашега, и поверовавши у Њега, бисте запечаћени обећаним Духом Светим, који је залог наследства нашега, за искупљење тековине, на похвалу славе његове.“
Еф 1, 13–14
Чин Крштења и Миропомазања
Чин је сачуван у богослужбеној књизи која се зове Требник. У основној школи упознао си његове кораке (лекција Света тајна Крштења и Миропомазања); сада погледајмо њихово значење дубље.
| Део чина | Шта се дешава | Значење |
|---|---|---|
| Оглашење | молитве запрећивања злу; окренут ка западу, крштеник (или кум у његово име) одриче се сатане; окренут ка истоку, сједињује се са Христом; изговара се Символ вере | запад је страна где сунце залази, слика таме; исток — страна Христа, „Сунца правде“. Човек слободно бира Христа; кум исповеда веру у име детета |
| Крштење | освећење воде и јелеја; помазање јелејем; троструко погружење, при чему свештеник изговара да се крштава слуга Божји (име) у име Оца, и Сина, и Светога Духа | смрт старог човека и рођење новог; улазак у Цркву; троструко — у име Свете Тројице и у спомен на Христово тридневно погребење |
| Миропомазање | помазање Светим миром чела, очију, ноздрва, уста, ушију, груди, руку и ногу, уз речи да је то печат дара Духа Светога | лична Педесетница; цело биће — сва чула, срце, рад, ход — посвећује се Богу |
| Довршетак | бела хаљина и свећа; обход око купеље уз песму; читање Рим 6, 3–11 и Мт 28, 16–20; постриг | радосна литија новопросвећеног; први дар Богу (прамен косе) — знак да цео живот припада Њему; припрема за Причешће |
Док новокрштени, са кумом и свештеником, три пута обилази око купеље, Црква пева речи апостола Павла:
Песма при обходу око купеље
Ви који се у Христа крстисте, у Христа се обукосте.
Иста песма пева се на Литургији уместо Трисвете песме („Свети Боже…“) у неколико великих дана: на Божић, Богојављење, Лазареву суботу, Велику суботу, Васкрс (и целе Светле седмице) и Педесетницу. То нису случајно изабрани дани: у древној Цркви то су били дани крштења, када су се оглашени, после дуге припреме, крштавали и први пут причешћивали. Црква се и данас, сваке године, тим данима радује свом крштењу.
Миропомазање у Православној Цркви није посебан обред који се врши годинама касније, у пубертету, као „потврда“. Оно се врши одмах после Крштења, а новопросвећени се затим причешћује. Ове три Тајне — купељ, миро и Чаша — у древној Цркви биле су један непрекинут пут, и Православна Црква их тако и чува. Норма Цркве је и погружење, а не поливање; поливање се допушта само у нужди.
Најчешћа питања
Зашто крштавамо децу? Апостоли су крштавали целе домове: о Лидији из Филипа пише да се „крсти она и дом њезин“ (Дап 16, 15), а о тамничару „и одмах се крсти он и сви његови“ (Дап 16, 33). Христос је Сам рекао:
„А видевши Исус узнегодова и рече им: Пустите децу нека долазе мени, и не браните им; јер је таквих Царство Божије.“
Мк 10, 14
Дете се крштава у вери Цркве, родитеља и кума. Ни одрасли се не крштава „својом“ вером, као да је она његово лично достигнуће — и он улази у веру Цркве, која га носи. Не чекамо да дете „само одлучи“ о Крштењу, као што не чекамо да само одлучи хоће ли јести, учити језик или бити вољено. Касније ће, одрастајући, слободно потврђивати или одбацивати дар који је примило.
Ко је кум? Јемац вере крштеника пред Црквом. Кум у његово име одриче се сатане, сједињује се са Христом и исповеда Символ вере — и тиме преузима обавезу да га води у вери. Кумство није „почасна“ улога ни породична традиција, него духовно сродство и озбиљна одговорност. Зато је природно да кум буде православни хришћанин који и сам живи у Цркви.
Зашто само једном? Као што се човек рађа само једном, тако се и за Царство рађа једном. На свакој Литургији Црква у Символу вере исповеда:
Из Символа вере
Исповедам једно крштење за опроштење грехова.
Онај ко после крштења падне не губи своје крштење. Он се подиже покајањем, а не новим крштењем — о томе говори следећа лекција. Ни Миропомазање се не понавља: печат се не утискује двапут.
Ко освећује миро? Свето миро припрема се од уља и многих мирисних састојака и освећује га поглавар помесне Цркве — код нас патријарх српски. Тако и у најудаљенијој парохији, када свештеник помазује новокрштено дете, у том миру присутна је цела помесна Црква. Миропомазање никада није „приватна ствар“ једне породице, него дар целе Цркве.
Од купеље до Чаше
Свети Николај Кавасила (XIV век) у делу Живот у Христу описује ове Тајне као један пут: Крштење нас рађа и даје нам ново постојање у Христу, Миропомазање нас покреће и оспособљава — даје снагу и дарове за тај нови живот — а Евхаристија нас храни и одржава у њему (препричано). Рођење, дисање и храна: без иједног од њих живот не може да траје.
Зато крштење није крај, него почетак. Новокрштени се причешћује јер је постао уд Тела Христовог. А миропомазани, сви до једнога, добијају и једно високо звање:
„А ви сте род изабрани, царско свештенство, народ свети, народ задобијен, да објавите врлине Онога који вас дозва из таме на чудесну светлост своју;“
1 Пт 2, 9
Помазање је у Старом Завету припадало царевима, свештеницима и пророцима. Сада је сваки хришћанин помазан — позван да свој живот, рад, таленте и односе приноси Богу, као свештеник; да влада собом и својим страстима, као цар; и да сведочи истину, као пророк. О томе ћемо више говорити у лекцији Свештенство.
Мој дан рођења за Царство
Крштење није обичај давања имена, него рођење за Царство. Миропомазање није посебан „додатак“, него дар Духа без кога нема живота у Христу. А сваки од нас може свој крштени дан да живи и данас: сваки пут када се одрекнемо неког зла и изаберемо Христа, понављамо оно што је кум рекао у наше име.
Ми смо се, као новопросвећени, једном „у Христа обукли“. Остатак живота служи томе да та хаљина остане бела — а кад се упрља, Црква има лек: покајање и исповест.