Замисли две особе из свог одељења. Прва пред сваким храмом поред кога прође застане и прекрсти се, пали свеће, пости уочи празника — а на одмору вређа и понижава оне који су слабији. Друга каже: „Ја верујем у срцу. Не треба ми ни црква, ни пост, ни свеће — то су форме.“ Шта недостаје првој, а шта другој? Да ли је проблем у облику — или у нечему другом? Другим речима: да ли је облик непријатељ вере?
Шта Христос осуђује?
Једном су Христу из Јерусалима дошли књижевници и фарисеји са замерком: Његови ученици не перу руке пре јела, како налаже „предање старих“. Христос им одговара да они, држећи се свог предања, заобилазе саму заповест Божју — и наводи пророка Исаију:
„Лицемери, добро је за вас пророковао Исаија говорећи: Приближава ми се народ овај устима својим и уснама ме поштује, а срце им је далеко од мене. Но узалуд ме поштују учећи наукама и заповестима људским.“
Мт 15, 7–9
Те речи Христос није измислио да би „ударио“ на свој народ. Он цитира пророка Израиљевог, који је много векова раније говорио исто:
„Зато рече Господ: Што се овај народ приближује устима својима и уснама својим поштује ме, а срце им далеко стоји од мене, и страх којим ме се боје заповијест је људска којој су научени, …“
Ис 29, 13
Критика празне побожности стара је колико и сама побожност. Пророци су је изговарали изнутра, из љубави према свом народу — и Христос стоји у том пророчком низу.
Најоштрије речи Христос изговара у Мт 23:
„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што дајете десетак од метвице и од копра и од кима, а остависте што је претежније у Закону: правду и милост и веру; а ово је требало чинити и оно не остављати.“
Мт 23, 23
Погледај пажљиво последњу реченицу. Христос не каже: „Оставите десетак, то су форме.“ Каже: „ово је требало чинити и оно не остављати“ — и једно и друго. Проблем није у десетку, него у томе што је мали облик заклонио оно „претежније“: правду, милост и веру. Затим следи слика која се не заборавља:
„Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што чистите споља чашу и зделу, а изнутра су пуне грабежи и неправде. Фарисеју слепи, очисти најпре изнутра чашу и зделу да буду и споља чисте. Тешко вама књижевници и фарисеји, лицемери, што сте као окречени гробови, који споља изгледају лепи, а унутра су пуни костију мртвачких и сваке нечистоте. Тако и ви: споља се показујете људима праведни, а изнутра сте пуни лицемерја и безакоња.“
Мт 23, 25–28
И опет: „очисти најпре изнутра … да буду и споља чисте“. Спољашње није небитно — оно треба да буде израз унутрашњег, а не његова замена.
Трећи пример тиче се суботе. Када су фарисеји замерили ученицима што у суботу, идући кроз њиве, чупају класје, Христос је рекао:
„И говораше им: Субота постаде човека ради, а не човек суботе ради. Зато је Син Човечији господар и од суботе.“
Мк 2, 27–28
Божје заповести и установе дате су ради човека — да би живео, да би се одморио у Богу, да би волео. Када их неко претвори у терет и у оружје против човека, изврнуо их је.
| Одломак | Шта Христос осуђује | Шта Он не осуђује |
|---|---|---|
| Мт 15, 1–9 | људски пропис којим се заобилази заповест Божја; усне без срца | поштовање Бога и заповест о родитељима |
| Мт 23, 23–28 | облик који заклања правду, милост и веру; спољашњу чистоту без унутрашње | десетак — „и оно не остављати“ |
| Мк 2, 23–28 | установу окренуту против човека | суботу, која је „човека ради“ |
Закључак је јасан. Христос не одбацује Закон — Сам каже: „Не мислите да сам дошао да укинем Закон или Пророке; нисам дошао да укинем него да испуним“ (Мт 5, 17). Он одбацује формализам: облик који је постао замена за љубав и веру, и средство да се други осуђују. Зато је народу рекао и ово:
„Говорећи: На Мојсејеву столицу седоше књижевници и фарисеји. Све, дакле, што вам кажу да држите, држите и творите; али по делима њиховим не поступајте, јер говоре а не творе, …“
Мт 23, 2–3
Фарисејство — искушење за свакога
Овде треба застати, јер се ове странице Јеванђеља често погрешно читају. Фарисеји нису били „лоши људи“ ни карикатура верника. Били су озбиљан, побожан покрет у Израиљу, који је желео да цео свакидашњи живот освети држањем Закона. Међу њима су били и искрени тражиоци Бога: Никодим, који је ноћу дошао Христу (Јн 3), учитељ Гамалило, који је бранио апостоле пред синедрионом (Дап 5), а апостол Павле је за себе говорио да је по Закону био фарисеј. Христос је и јео у кућама фарисеја.
Зато реч „фарисеј“ у Јеванђељу не означава један народ или једну групу из прошлости, него болест душе која прети свакоме ко се озбиљно бави вером: да верује у своју праведност уместо у Бога. Та болест најлакше напада управо „побожне“ — оне који посте, иду у цркву и знају правила. Христове речи о лицемерју никада нису смеле да постану разлог за презир према Јеврејима; то би било изопачење Јеванђеља. Свети Оци их читају као огледало за хришћане. А Црква их сваке године поставља пред нас, а не пред друге.
Два човека у храму
Христос је ову опасност показао у једној краткој причи, коју је упутио онима што су били уверени у своју праведност, а остале ниподаштавали:
„Два човека уђоше у храм да се моле Богу, један фарисеј а други цариник. Фарисеј стаде и мољаше се у себи овако: Боже, хвала ти што нисам као остали људи: грабљивци, неправедници, прељубници или као овај цариник. Постим двапут у седмици; дајем десетак од свега што стекнем. А цариник издалека стајаше, и не хтеде ни очију уздигнути небу, него се бијаше у прса своја говорећи: Боже, милостив буди мени грешноме! Кажем вам, овај отиде оправдан дому своме, а не онај. Јер сваки који себе узвисује понизиће се, а који себе понизује узвисиће се.“
Лк 18, 10–14
Цариник (у црквеном језику митар) био је сакупљач пореза за римску власт, кога је народ с разлогом сматрао грешником. Упореди их:
| Фарисеј | Митар | |
|---|---|---|
| место | у храму | у истом храму |
| облик | моли се, пости, даје десетак | моли се |
| поглед | на себе и на друге: „нисам као…“ | на Бога: „милостив буди мени…“ |
| срце | самоправедно, пореди се и осуђује | скрушено, смирено |
| исход | одлази какав је дошао | одлази оправдан |
Обојица су у истом храму и обојица се моле. Фарисеј чак чини више од онога што Закон тражи. Разлика није у месту ни у облику, него у срцу — у смирењу. Фарисејев пост и десетак нису грех; грех је што их је учинио својом заслугом и мерилом за осуђивање другога.
Црква овом причом отвара припремне недеље пред Велики пост: прва од њих је Недеља о митару и фарисеју. Пре него што почнемо да постимо, Црква нас упозорава да пост без смирења може да нас учини фарисејима. А митарева молитва постала је срце најкраће и најчешће молитве хришћана:
Исусова молитва
Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.
Облик испуњен животом
Да ли је онда решење да оставимо све „спољашње“ и задржимо само „веру у срцу“, као друга особа са почетка? Не. Човек није само душа, него душа и тело. Зато се вера, ако је жива, изражава и телесно: крстом, метанијом, постом, свећом, празником, певањем, целивањем иконе. Ни љубав међу људима не живи само „у срцу“ — она се показује загрљајем, поклоном, временом проведеним заједно. Облик чува веру као што корито чува реку: без корита вода се разлива и губи у мочвари. Али корито без воде — то је сува јаруга.
Зато постоје две изопачености, а не једна:
- формализам — облик без живота (прва особа са почетка): облик је постао замена за љубав;
- вера без тела — „живот“ без облика (друга особа): вера која одбацује заједницу, Свете Тајне и Цркву, па се на крају распрши у неодређено осећање.
Хришћанин не бира између њих. Он чува облик и испуњава га животом. Како то изгледа у пракси?
| Облик | Формализам | Облик испуњен животом |
|---|---|---|
| пост | пазим само шта једем, а свађам се и осуђујем | уздржање праћено молитвом, милостињом и миром |
| крсна слава | колач и гозба, без молитве и без одласка у храм | Литургија и, по могућности, Причешће; освећење жита и колача; молитва за живе и упокојене; гостопримство |
| свећа | „да ми се испуни жеља“, као амајлија | знак молитве и мале жртве; светлост Христова |
| Крштење | „да има кума“, обичај без вере | рођење за Царство и почетак живота у Цркви |
О посту је још пророк Исаија говорио нешто што и данас звучи оштро. Народ се жалио да пости, а Бог га не чује; Бог одговара да они на дан поста чине своју вољу, свађају се и угњетавају друге. А онда каже какав пост Он жели:
„А није ли ово пост што изабрах: да развежеш свезе безбожности, да раздријешиш ремење од бремена, да отпустиш потлачене, и да изломите сваки јарам? Није ли да преламаш хљеб свој гладноме, и сиромахе прогнане да уведеш у кућу? Кад видиш гола, да га одјенеш, и да се не кријеш од свога тијела?“
Ис 58, 6–7
Исаија не укида пост — он му враћа душу. Уздржање од хране треба да нас учини слободнијим за Бога и осетљивијим за ближњег.
Предање, обичај, сујеверје
Да не бисмо Христове речи о „заповестима људским“ окренули против саме Цркве, морамо да разликујемо три ствари (о томе смо опширније учили у првом разреду, у лекцији Црквено Предање и народна предања):
- Свето Предање — живот Цркве у Духу Светом: вера, Свете Тајне, богослужење, учење Отаца, канони. То није „људски пропис“ који Христос осуђује. Пост, Литургија, иконе, знак крста — то није додатак Јеванђељу, него начин на који Црква Јеванђеље живи.
- Народни обичај — бадњак, чесница, славски колач, васкршња јаја. Добар је када изражава веру и води у Цркву; губи смисао када постане замена за Литургију.
- Сујеверје — веровање у магијску моћ предмета и радњи: амајлије, „црвени конац“, гатање, „скидање урока“. Оно је противно вери, јер на место живога Бога ставља магију — покушај да се невидљиве силе „укроте“ без љубави и без покајања.
Формализам и сујеверје су блиски рођаци: у оба случаја облик се одваја од односа са Богом. Формализам каже „урадио сам што треба, остало ме се не тиче“; сујеверје каже „ако урадим ово, мора да ми се деси оно“. У оба случаја нема срца — а Бог тражи срце.
Шта ћу ја учинити?
Врати се на две особе са почетка. Првој облик је постао замена за љубав — то је формализам. Другој недостаје тело вере: заједница, Свете Тајне, Црква. Обема је потребно исто: да облик и живот поново буду једно.
Изабери један облик који већ чиниш — знак крста пред јело, свећу у храму, пост у среду и петак — и ове недеље покушај да га испуниш: прекрсти се полако и свесно, запали свећу уз име човека за кога се молиш, а пост повежи са једним добрим делом. Не мењај облик — мењај срце у њему.
Следећа лекција показује где облик и живот постају савршено једно: Света Литургија — пројава Царства небеског.