Крајем X века кијевски кнез Владимир тражио је веру за себе и свој народ. Стари руски летопис бележи да су његови изасланици, после обиласка разних народа, у Цариграду присуствовали Литургији у великој цркви Свете Софије — и да су по повратку кнезу рекли како нису знали да ли су били на небу или на земљи. Шта их је толико задивило? Лепота појања, злато, тамјан? Можда. Али ако је Литургија само лепа представа, онда су они били у заблуди. А ако је она заиста место где се небо спушта на земљу — онда су видели оно што је суштина. О томе је ова лекција.
Литургија је сабрање
Грчка реч литургија значи „заједничко дело“, „служба народа“. Од самог почетка хришћани нису говорили да „иду на Литургију“ као што се иде у позориште, него да се сабирају. Апостол Павле пише Коринћанима:
„Јер пре свега, кад се сакупљате у Цркву, чујем да постоје поделе међу вама, и нешто од тога верујем. Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама. Кад се, дакле, сакупљате на једно место, не једе се вечера Господња;“
1 Кор 11, 18–20
Обрати пажњу на израз „кад се сакупљате у Цркву“. Црква овде није зграда, него сабрање — а на сабрању Црква постаје оно што јесте: Тело Христово. Литургија зато није приватна молитва многих људи који се случајно налазе на истом месту.
По чему се сабрање на Литургији разликује од публике на концерту? Публика гледа оне који изводе; на Литургији сви учествују. Свештеник изговара молитву у име свих, а народ је потврђује својим „Амин“ — „заиста, нека буде“. Сви приносимо, и сви смо позвани да се причестимо. Предстојатељ без народа не може да служи Литургију, као што ни народ не може да је служи без предстојатеља.
Пут у Царство
Литургија почиње речима које су средиште целе ове лекције:
Почетни возглас
Свештеник: Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин.
Већ смо видели да је Царство Божје циљ Христове проповеди (Царство Божје — циљ Христове проповеди). Литургија не почиње од нас, од наших потреба и проблема, него од циља — од Царства Свете Тројице. А онда, корак по корак, Црква се ка том Царству креће. Протопрезвитер Александар Шмеман, православни богослов XX века, у књизи Евхаристија — Тајна Царства описује Литургију управо као пут, као узлажење Цркве у Царство. Пратимо тај пут.
| Део Литургије | Шта се дешава | Како се пројављује Царство |
|---|---|---|
| Проскомидија | на дискосу се полажу Агнец, честица за Богородицу, честице за чинове светих, за живе и упокојене | цела Црква — небеска и земаљска — сабрана око Христа |
| Мали вход | Јеванђеље се свечано уноси у олтар; следе читања Апостола и Јеванђеља | Христос долази и говори Својим речима; Црква улази у Царство |
| Велики вход | пева се Херувимска песма; Дарови се преносе на Часну трпезу | тајанствено изображавамо херувиме и одлажемо сваку житејску бригу |
| Анафора | „Горе имајмо срца“; благодарење; призив Духа Светога | Црква узлази пред престо Божји; Дарови постају Тело и Крв Христова |
| Причешће и отпуст | „Видесмо Светлост истинску…“; „У миру изиђимо“ | окусили смо Царство; враћамо се у свет као његови сведоци |
Мали вход. Свештеник или ђакон износи Јеванђеље из олтара кроз северне двери и поново га уноси кроз царске двери. То није „шетња са књигом“: Јеванђеље је икона Христа Који говори. Црква на то одговара:
При Малом входу
Народ: Ходите, поклонимо се и припаднимо Христу. Сине Божји, Васкрсли из мртвих, спаси нас, који Ти певамо, Алилуја.
(Тако се пева недељом; других дана, уместо „Васкрсли из мртвих“, пева се „дивни у Светима“.) Сабрање сада слуша Христа — Апостол и Јеванђеље нису предавање о Њему, него Његова реч упућена нама.
Велики вход. Пре него што се Дарови пренесу на Часну трпезу, пева се Херувимска песма, која почиње речима „Ми који Херувиме тајанствено изображавамо…“. Сабрање у њој исповеда да на земљи представља херувиме и пева са њима, и позива себе да одложи сваку житејску бригу, јер ће примити Цара свих. Ово није песничка слика: оно што долази после захтева цело срце.
Анафора. Средишња молитва почиње дијалогом који је стар колико и сама Литургија:
Почетак анафоре
Свештеник: Горе имајмо срца! Народ: Имамо их ка Господу. Свештеник: Заблагодаримо Господу. Народ: Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој.
„Горе“ не значи „негде изнад облака“, него пред престо Божји. Анафора је тренутак када Црква, сабрана око Христа, узлази Оцу и благодари Му. У њој Црква моли Оца да пошаље Духа Светога, и Дарови постају Тело и Крв Христова.
Причешће и отпуст. Када се причестимо, Црква пева:
После Причешћа
Народ: Видесмо Светлост истинску; примисмо Духа Небескога; нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла.
Видели смо, примили смо, нашли смо — све у прошлом времену. Оно што чекамо на крају историје, на Литургији смо већ окусили. А онда:
Отпуст
Свештеник: У миру изиђимо. Народ: У име Господње.
Пут у Царство не завршава се бекством из света, него повратком у свет — са светлошћу коју смо видели. Литургија нас шаље као сведоке онога што долази.
Небо на земљи
Откуд хришћанима смелост да кажу да се на Литургији сусрећу небо и земља? Из Светог Писма. Апостол Јован у Откривењу описује небеско богослужење око Божјег престола:
„И свако од четири жива бића имађаше по шест крила, наоколо и изнутра пуна очију, и дан и ноћ не мирују говорећи: Свет, Свет, Свет Господ Бог Сведржитељ, Који беше и Који јесте и Који долази. И када жива бића дадоше славу и част и хвалу Ономе који седи на престолу, Који живи у векове векова, падоше двадесет и четири старешине пред Оним што седи на престолу, и поклонише се Ономе што живи у векове векова, и положише венце своје пред престолом говорећи: Достојан си, Господе и Боже наш, да примиш славу и част и силу, јер си Ти створио све, и вољом твојом све настаде и сазда се.“
Отк 4, 8–11
У петој глави средиште тог богослужења постаје Јагње „као заклано“ — распети и васкрсли Христос:
„И видех и чух глас многих анђела око престола и живих бића и старешина, и беше број њихов миријаде миријада и хиљаде хиљада, говорећи гласом громким: Достојно је Јагње које је заклано, да прими силу и богатство и премудрост и част и славу и благослов. И чух где свако створење што је на небу и на земљи и под земљом и што је на мору, и све што је у њима, говори: Ономе што седи на престолу, и Јагњету, благослов и част и слава и моћ у векове векова! И четири жива бића рекоше: Амин. И старешине падоше и поклонише се.“
Отк 5, 11–14
Упореди то са Литургијом: престо (Часна трпеза), старешине (свештенство), кађење (Јован помиње „златне чаше пуне тамјана, а то су молитве светих“, Отк 5, 8), Јагње (Агнец на дискосу), песма „Свет, Свет, Свет“ и „Амин“ целе твари. Откривење не описује „неку другу“ службу, коју ћемо видети тек после смрти; оно открива шта се заиста дешава када се Црква сабере на Литургији.
Посланица Јеврејима то каже још непосредније — у прошлом времену:
„Него сте приступили Гори Сионској и Граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела, свечаном сабору и Цркви првородних, записаних на небесима, и Богу Судији свију, и духовима савршених праведника, и Исусу, Посреднику Новог Завета, и крви очишћења, која боље говори неголи Авељева.“
Јевр 12, 22–24
Зато, када на анафори певамо победничку песму, певамо заједно са анђелима — исту песму коју је пророк Исаија чуо од серафима (Ис 6, 3: „Свет, свет, свет је Господ над војскама; пуна је сва земља славе његове.“):
Победничка песма
Народ: Свет, Свет, Свет, Господ Саваот! Пуно је небо и земља славе твоје; Осана на висинама, благословен који долази у име Господње; Осана на висинама.
И иконостас нас, у том светлу, не одваја од олтара. Он нам показује оне са којима се молимо: Христа, Богородицу, Претечу, апостоле, светитеље. Храм није сала са публиком и позорницом, него слика неба и земље сабраних око Христа.
Проскомидија — цела Црква око Агнеца
Пре него што Литургија уопште почне, свештеник на проскомидији припрема Дарове. Из прве просфоре вади Агнец и полаже га на средину дискоса. Из друге вади честицу у част Пресвете Богородице и ставља је десно од Агнеца. Из треће вади девет честица у спомен на чинове светих — пророке, апостоле, свете оце, мученике, преподобне, бесребренике и друге — и ставља их лево, у три реда. Из четврте и пете вади честице за живе и за упокојене и ставља их испод Агнеца.
Погледај тај дискос као икону: у средини Христос; око Њега Богородица, сви светитељи, и ми — живи и упокојени, са својим именима. То је цела Црква, небеска и земаљска, сабрана око Христа. Када на крају Литургије свештеник честице спусти у путир, он моли да Господ Својом Крвљу очисти грехе оних који су поменути. На дискосу нема граница између неба и земље, ни између живих и упокојених — јер у Христу и упокојени живе пред Богом. Отуда смисао наших имена која дајемо на проскомидију: ми нисмо посматрачи, ми смо на дискосу.
Сећање на будућност
Сети се лекције о Вазнесењу и Другом доласку. У анафори, после речи установљења, свештеник у тихој молитви наставља мислима које бисмо могли препричати овако: сећајући се заповести Спаситељеве и свега што се ради нас збило — Крста, гроба, тридневног Васкрсења, Вазнесења на небеса, седења са десне стране Оца, и Другог и славног поновног доласка — приносимо Ти Твоје од Твојих.
Застани на тренутак. Црква се „сећа“ и Другог доласка — догађаја који се још није збио. Како се можемо сећати будућности? Само ако нам је та будућност већ дата да је окусимо. Литургија није само сећање на прошлост, него предокус будућег века. У њој време не тече само „унапред“; у њој се будуће Царство пројављује већ сада.
Зато је средишњи дан Литургије недеља. Свети Оци је називају осмим даном: седмица има седам дана, а недеља, дан Васкрсења, истовремено је и први дан нове седмице и „осми“ — дан који излази из круга пролазног времена и показује век коме неће бити краја. Хришћани се сабирају недељом не зато што је то „слободан дан“, него зато што је то дан Царства.
Свети Оци о Литургији
Обојица говоре исто што и Откривење: на Литургији нисмо у сећању на далеке догађаје, него у присуству Онога Који је био, Који јесте и Који долази.
Литургија и мој живот
Царство Божје није само оно што ће бити „после смрти“. Оно је будуће, али се већ сада пројављује у Цркви — нарочито у Евхаристији. Изасланици кнеза Владимира нису се преварили: на Литургији заиста стојимо „на небу“. Само што не стојимо као посматрачи, него као сабрани народ Божји, позван да се причести.
У наредним лекцијама видећемо како у ову Тајну Царства улазимо — кроз Крштење и Миропомазање — како јој се враћамо кроз покајање и исповест, и ко јој служи у свештенству.