Сваки пут кад испод писменог задатка напишеш датум, рачунаш од једног догађаја — било ти то стало до срца или не. Година у коју смо ушли броји се од Христовог рођења. Друге цивилизације рачунале су године од оснивања града, од почетка владавине неког цара, или их уопште нису низале, него су веровале да се све поново враћа. Зато ово питање није само за часове историје: да ли историја некуд иде, или се врти у круг? А ако иде — куда, и ко је води? Од одговора зависи и како гледаш на свој живот.
Круг и стрела
Замисли две слике: круг и стрелу. Која боље описује историју?
За круг говори много тога: смењују се дан и ноћ, годишња доба, нараштаји; ратови и кризе као да се понављају. Многи стари мислиоци историју су видели управо тако. Неки грчки филозофи (на пример стоици) учили су да свет после одређеног времена изгори и настане поново, исти, у вечном понављању. У религијама Индије живот је „точак“ поновних рађања, из кога човек тражи избављење. Овакве погледе треба излагати са поштовањем: иза њих стоје дубоко посматрање природе и искрена потрага за смислом. Али њихова је последица да у кругу ништа није заиста ново и ништа није непоновљиво.
У Светом Писму постоји књига која описује свет управо онако како изгледа „под сунцем“, кад га човек гледа само из њега самог:
„Што је било то ће бити, што се чинило то ће се чинити, и нема ништа ново под сунцем.“
Проп 1, 9
А на последњим страницама Писма, у Откривењу, чујемо нешто сасвим друго:
„И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините.“
Отк 21, 5
Шта се догодило између та два стиха? Христос.
| Циклично схватање | Библијско-хришћанско схватање | |
|---|---|---|
| Где се јавља | античка грчка мисао (вечно враћање), религије Индије (точак рађања) | Свето Писмо, Црква |
| Почетак | нема правог почетка — свет је вечан | стварање „из ничега“ — свет има почетак |
| Ток | вечно понављање истог | јединствени, непоновљиви догађаји — историја спасења |
| Циљ | нема циља — повратак на почетак | есхатон — Царство Божје, „ново небо и нова земља“ |
| Човек | заробљен у кругу, тражи бекство из времена | слободна личност; време је дар и прилика за заједницу са Богом |
Хришћанство не пориче понављање у природи — дан и година се заиста понављају. Али не сматра га последњом истином. Чак ни црквена година, која се сваке године понавља, није затворен круг, него пре спирала: сваког Васкрса смо ближе Царству. Блажени Августин у делу О граду Божјем (V век) опширно је изложио историју као пут — од стварања, кроз пад и спасење, до коначног испуњења.
Христос — средиште историје
Ако историја има почетак у стварању и циљ у Царству, шта је њено средиште? Апостол Павле одговара:
„А кад дође пуноћа времена, посла Бог Сина својега, који се роди од жене, који би под законом, Да искупи оне који су под законом, да примимо усиновљење.“
Гал 4, 4–5
„Пуноћа времена“ не значи да је време „истекло“, него да је сазрело: све што је Бог чинио кроз Аврама, Мојсија и пророке водило је ка овом тренутку. Оваплоћење није један догађај међу многима — оно је тачка у односу на коју добија смисао све што је било пре и све што ће бити после.
„Исус Христос је исти јуче и данас и у векове.“
Јевр 13, 8
„Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак.“
Отк 22, 13
Алфа и омега су прво и последње слово грчког алфабета. Христос није само „у“ историји — Он је њен Творац (кроз Њега је све постало) и њен циљ. Зато Црква на иконама Христа Сведржитеља (Пантократора) приказује са књигом у руци: Он држи смисао свега.
У Откривењу постоји потресна слика. У десници Онога Који седи на престолу налази се књига запечаћена са седам печата — књига историје, коју нико не може да отвори:
„И ја плаках много што се не нађе нико достојан да отвори књигу, нити да загледа у њу. И један од старешина рече ми: Не плачи, ево, победио је Лав који је из племена Јудина, Изданак Давидов, и отвориће књигу и разломити седам печата њених.“
Отк 5, 4–5
Али када Јован погледа, не види лава, него Јагње које стоји као заклано. Небо му пева:
„И певаху песму нову говорећи: Достојан си да узмеш књигу, и да отвориш печате њене; јер си био заклан и крвљу својом искупио си Богу нас из свакога рода и језика и народа и племена.“
Отк 5, 9
Смисао историје не открива се кроз силу победника, него кроз Крст и Васкрсење. Историју не тумачи онај ко је најјачи, него Јагње заклано.
Промисао и слобода
Ако Бог води историју, да ли смо ми само фигуре на табли? И ако Бог води историју, зашто је у њој толико зла? Хришћанство одбацује три честа погрешна одговора.
„Све је унапред записано — судбина је неумитна.“ Не. То је фатализам, и он је хришћанству туђ. Бог све зна, али Његово знање не присиљава. Свети Јован Дамаскин, у Тачном изложењу православне вере (књ. II, гл. 29), учи да је промисао Божја брига о свему што постоји, и разликује оно што Бог жели од онога што допушта, поштујући слободу створења (препричано). Човек је одговоран за своје изборе — иначе не би било ни греха ни покајања ни светости.
„Историја аутоматски напредује — сваки век бољи од претходног.“ Не. Ова вера је била врло јака у XIX веку (код филозофа као што су Хегел и Маркс, на различите начине). Али технички напредак не значи морални: XX век, век највеће технике, донео је два светска рата, логоре смрти и гулаге. Спасење није производ историје, него дар Божји који долази у историју.
„Ако је Бог Господар историје, зло долази од Њега.“ Не. Зло потиче од злоупотребе слободе — анђеоске и људске. Бог га не жели, али га не уклања тако што би укинуо слободу; Он га побеђује изнутра, на Крсту, и чак га обраћа на добро:
„А знамо да онима који љубе Бога све помаже на добро, њима који су позвани по намери;“
Рим 8, 28
Зло је стварно и не сме се умањивати — али није последња реч. О томе ћемо опширније говорити на часу Проблем теодицеје.
Већ и још не
Где смо ми данас на тој стрели? Царство Божје је већ присутно — у Христу, у Цркви, на Литургији, која почиње возгласом „Благословено Царство…“. У анафори се Црква сећа не само Христове смрти и Васкрсења, него и Његовог Другог доласка, као да се већ збио. Али Царство још није дошло у пуноћи: још има смрти, суза и неправде. Последњу реч Откривење даје будућности:
„И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.“
Отк 21, 4
Зато Црква у историји живи као путник: учествује у историји, страда и сведочи, али не поистовећује ниједну државу, народ, епоху ни идеологију са Царством Божјим. Свака таква замена — било да је верска или политичка — завршава се разочарањем или насиљем. Из истог разлога Црква одбацује хилијазам, учење о „хиљадугодишњем“ земаљском царству праведника пре краја света, као и свако читање Откривења као распореда будућих политичких догађаја. У Символу вере исповедамо:
Символ вере (седми члан)
И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја.
Знак овог „већ и још не“ имамо сваке седмице: недеља, дан Васкрсења, први је дан нове седмице, а Свети Оци (на пример Свети Василије Велики, О Светом Духу, 27) зову је и осмим даном — сликом будућег века који неће имати краја. У недељи време се не врти у круг, него се отвара ка вечности.
Ни мој живот није круг
Вратимо се кругу и стрели. На стрели историје Црква обележава три тачке: Стварање — Христос — Царство. Исто важи и за живот сваког човека. Ни мој живот није круг у коме се све враћа на исто, нити низ случајности којима управља „судбина“. Он има почетак (Бог ме је позвао у постојање), средиште (сусрет са Христом, који почиње Крштењем) и циљ (живот будућег века). Зато хришћанин може да има наду без наивности и одговорност без очаја: оно што чиним није узалудно, а оно што не могу да поправим није последња реч.