Снимак траје петнаест секунди. Неко је гурнут, неко пада, неко се смеје, неко снима. За сат времена снимак је обишао три одељенска групна разговора, скупио десетине „смајлија“ — и нико није питао како је онај ко је пао. Можда си видео (или видела) нешто слично. Можда си био у групи која се смејала. Можда си, не дај Боже, био онај ко је пао. Данас о томе говоримо озбиљно и мирно — не да бисмо неког прозивали, него да бисмо знали шта је насиље, одакле долази, шта ја могу да учиним и где се тражи помоћ.
Прво питање после првог убиства
Прва књига Библије, одмах после изгнања из раја, прича о прва два брата. Каин је завидео Авељу, завист је прешла у гнев, а гнев у убиство. После тога, Бог поставља питање — и добија одговор који ће одзвањати кроз историју:
„Тада рече Господ Каину: Гдје ти је брат Авељ? А он одговори: Не знам; зар сам ја чувар брата својега?“
Пост 4, 9
„Не знам, није мој проблем“ — тај одговор чујемо и данас, у школском дворишту, у групи на мрежи, на улици. Писмо нам каже да је то питање кључно: јесмо ли одговорни за брата?
Две речи треба разјаснити. Деликвенција је понашање младих којим се крше закони и друштвене норме: крађе, туче, вандализам, продаја или употреба дрога. Вршњачко насиље је намерно и најчешће поновљено наношење физичке или душевне повреде вршњаку, уз неравнотежу моћи — један против групе, старији против млађег, јачи против слабијег, популарни против „новог“.
Облици насиља
Насиље није само ударац. Препознајемо неколико облика:
| Облик | Примери |
|---|---|
| физичко | ударање, гурање, отимање и уништавање ствари, понижавајуће „иницијације“ |
| вербално | вређање, ругање, увредљиви надимци, претње |
| социјално | искључивање из друштва, ширење гласина, изолација („нико не седа са њим“) |
| дигитално | увредљиве поруке и коментари, лажни профили, објављивање туђих фотографија и снимака без пристанка, уцене, снимање и ширење туче |
| сексуално | непримерени коментари и додиривање, слање или тражење интимних садржаја, притисак и уцене |
Често се чује: „Па то је била само шала.“ Али насиље се мери повредом другога, а не намером да буде смешно. Ако се онај на чији рачун се смејемо не смеје — то више није шала.
Деликвенција, опет, често почиње у групи: „сви су то радили“, „нисам хтео да испаднем кукавица“. Група даје осећај да одговорност нестаје. Јеванђеље, напротив, сваког човека позива по имену и тражи храброст да се каже „не“.
Одакле насиље? — светлост Јеванђеља
Христос не остаје на поступцима, него иде до њиховог корена:
„Чули сте како је казано старима: Не убиј; јер ко убије, биће крив суду. А ја вам кажем да ће сваки који се гневи на брата свога ни за што, бити крив суду; …“
Мт 5, 21–22
Убиство почиње у срцу — гневом, завишћу, презиром. Апостол Јован то каже још оштрије:
„Сваки који мрзи брата својега јесте човекоубица; а знате да ниједан човекоубица нема вечни живот који остаје у њему.“
1 Јн 3, 15
Свети Оци ове болести душе зову страстима: гнев, гордост, завист, властољубље. Насиље је њихов спољашњи израз. Зато борба против насиља почиње и у мени — у мом гневу, мом презиру, мојој потреби да будем „изнад“ другог.
Важно је видети и ово: онај ко чини насиље често и сам носи рану — насиље у породици, одбаченост, зависност, потребу да се докаже пред групом. То објашњава, али не оправдава насиље. И насилник је икона Божја која се изобличила — и њему је потребна помоћ, а не само казна.
Посматрач или Самарјанин?
У сваком насиљу постоје три улоге: насилник, онај ко трпи и посматрачи. Посматрача је највише — и од њих често зависи да ли ће се насиље наставити. Смех, „лајк“, прослеђивање снимка, па и само ћутање, насилнику говоре: наставите. Христос је о посматрачима испричао причу:
„А Исус одговарајући рече: Човек неки силажаше из Јерусалима у Јерихон, и западе међу разбојнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше, а њега полумртва оставише. Случајно пак силажаше оним путем неки свештеник и видевши га, прође. А тако и левит, кад је био на оном месту, приступивши, погледа га и прође. А Самарјанин неки путујући дође до њега, па кад га виде сажали му се;“
Лк 10, 30–33
Свештеник и левит нису тукли рањеника. Али су прошли. Самарјанин се зауставио. Прича се завршава Христовим речима „Иди, па и ти чини тако“ (Лк 10, 37). Прошле године смо ову причу тумачили као позив да постанемо ближњи сваком човеку (Христов однос према потребитима); данас је примењујемо на школско двориште и на мрежу.
Замисли неколико ситуација:
- У одељенској групи на мрежи кружи понижавајућа фотографија једне другарице.
- Група старијих ученика свакодневно „позајмљује“ новац од једног првака.
- Друг из одељења почиње да продаје таблете у школском дворишту и нуди и теби.
- Новог ученика нико не прима у друштво и сви се подсмевају његовом изговору.
Шта би урадио „свештеник и левит“, а шта „Самарјанин“? Хришћанска храброст није херојство на филму, него безбедни кораци:
- Не придружи се — не смеј се, не прослеђуј, не снимај.
- Подржи онога ко трпи — приђи, позови га у друштво, реци му да није сам и да није крив.
- Пријави одраслом коме верујеш. Пријављивање насиља није „цинкарење“ — то је заштита ближњег. Не излажи себе опасности: твој задатак није да се сам бориш са насилником, него да помоћ стигне.
Праштање није ћутање
Хришћанство учи да не враћамо злом за зло:
„Никоме не узвраћајте зло за зло; настојте добро чинити пред свима људима. Ако је могуће, колико до вас стоји, имајте мир са свима људима. Не чините освету за себе, љубљени, него подајте место гневу (Божијем), јер је написано: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ. Ако је, дакле, гладан непријатељ твој, нахрани га; ако је жедан, напој га; јер то чинећи згрнућеш живо угљевље на главу његову. Не дај да те зло победи, него победи зло добрим.“
Рим 12, 17–21
Али пажљиво: праштање не значи ћутање. Хришћанин прашта у срцу — не мрзи и не свети се — али ће насиље ипак зауставити и пријавити. Праштање је унутрашње ослобођење од мржње, а не пристанак на то да ми неко и даље наноси зло. Нико нема право да ономе ко трпи насиље каже „трпи“ или „само опрости и ћути“. Праштање не укида правду ни заштиту.
А онај ко је учинио зло? Јеванђеље му не затвара врата. Али право покајање није само „извини“ — оно подразумева и надокнаду штете, колико је могуће. Када је Христос ушао у кућу цариника Закхеја, овај је сам рекао:
„А Закхеј стаде и рече Господу: Господе, ево пола имања свога даћу сиромасима, и ако кога нечим оштетих, вратићу четвороструко.“
Лк 19, 8
Где потражити помоћ
Ако ти је сада, док читаш, тешко — ако те нешто од овога лично погађа — разговарај са неким још данас. Тражити помоћ није слабост; то је први корак ка светлу.
Да, ја сам чувар брату своме
Каиново питање било је покушај да се побегне од одговорности. Хришћанин на њега одговара другачије: да, ја сам чувар брату своме — и сестри својој, и новом ученику, и првачићу у дворишту, и ономе кога нико не воли. Не зато што сам јачи од насилника, него зато што је сваки човек икона Божја и зато што ме је Христос научио да се зауставим.
„Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;“
Мт 5, 9
Миротворац није онај ко ћути да би било мира, него онај ко гради мир — храбро, мудро и са љубављу.