„Где је био Бог?“ Можда си то питање чуо на вестима, после неке несреће или рата. Можда си га чуо у сопственој кући, у болници, на сахрани. А можда си га и сам изговорио — гласно или у себи. Ако јеси, знај одмах на почетку: то питање није неверовање. Постављали су га пророци, праведни Јов, псалмопојци, светитељи. Данас нећемо покушати да га „решимо“ брзим одговором, јер брзи одговори пред туђом сузом најчешће повређују. Покушаћемо да видимо шта о злу и патњи каже вера Цркве — и где је Бог када боли.
Три тврдње
Проблем се обично поставља кроз три тврдње:
- Бог је добар.
- Бог је свемогућ.
- Зло постоји.
Многи мисле да не могу бити тачне све три истовремено: ако је Бог добар, хтео би да спречи зло; ако је свемогућ, могао би; а зло ипак постоји. Покушај да се одговори на ово питање зове се теодицеја (грч. Теос — Бог, дике — правда), то јест „оправдање Бога“ пред проблемом зла. Израз је увео немачки филозоф Лајбниц почетком XVIII века, у књизи коју је тако и назвао.
Хришћанство ће, видећемо, одговорити необично: не тако што ће „оправдати“ Бога једним аргументом, него тако што ће показати где је Бог у патњи.
Иванова побуна
Нико није ово питање поставио оштрије од Ивана Карамазова, у роману Ф. М. Достојевског Браћа Карамазови. У поглављу „Побуна“ Иван брату Аљоши, искушенику у манастиру, набраја стварне, страшне примере страдања невине деце. И закључује: ако би коначна хармонија света морала бити плаћена сузама једног измученог детета, он такву хармонију не прихвата — и Богу, како каже, „враћа улазницу“ (препричано).
У чему је Иван у праву? У томе што одбија да зло назове добрим, и у томе што не дозвољава да се дечја суза прогласи „ценом“ за нешто. И хришћанство одбија да патњу невиних прогласи добром. У чему греши? Он говори као да Бог стоји по страни, као неко ко посматра светску позорницу и наплаћује улазнице. Видећемо да хришћанска вера говори о Богу Који је сишао на позорницу — у сам бол.
Да ли је Бог створио зло?
Прва страница Библије каже јасно:
„Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро бјеше веома. И би вече и би јутро, дан шести.“
Пост 1, 31
Свети Василије Велики је одржао беседу коју је назвао Да Бог није узрочник зала. У њој учи (препричано) да зло није нека самостална суштина коју је Бог створио, нити нека друга сила равна Богу. Зло је одсуство и изопачење добра — као што је болест губитак здравља, а тама одсуство светлости. Бог не ствара таму; тама настаје тамо где се светлост одбаци.
Откуд онда зло? Бог је анђеле и људе створио слободне, јер љубав не може бити принудна. Слобода носи могућност да се створење окрене од Бога. Зло у свету највећим делом долази од злоупотребе слободе — палих анђела и људи. Рат, насиље, неправда, равнодушност: то су дела људи, не Бога.
Запитај се: да ли би Бог могао да створи свет у коме зло није могуће? Могао би — али то би био свет у коме нико никога не воли, јер нико нема избора. Свет робота, не свет личности. О томе смо говорили у лекцији Слобода и љубав.
А болести, земљотреси, поплаве? Свето Писмо и њих повезује са палошћу творевине: са падом човека, кроз кога је требало да се цео свет сједини са Богом, пропадљивост и смрт ушле су у сву творевину:
„Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“
Рим 8, 19–22
Из тога, међутим, не следи да је болест или несрећа неког човека казна за његов лични грех. Када су ученици видели човека слепог од рођења, питали су Христа баш то:
„И запиташе га ученици његови говорећи: Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови, те се роди слеп? Исус одговори: Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему.“
Јн 9, 2–3
Чак и ово учење о слободи и палој творевини није „решење“ које све објашњава. Оно нам показује да зло није од Бога. Али пред конкретном патњом — болешћу детета, смрћу мајке — свако објашњење звучи хладно. Зато Писмо не стаје на објашњењу.
Јов — плач који је молитва
Књига о Јову говори о праведнику који је у једном дану изгубио имање, децу, а затим и здравље. Његове прве речи су речи вере:
„И рече: Го сам изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Господње.“
Јов 1, 21
Али књига не остаје ту. Јов ће ускоро плакати, викати, проклињати дан свог рођења и тражити од Бога одговор. Долазе тројица пријатеља да га теше и почињу да му објашњавају: сигурно си згрешио, зато патиш. Јов то одбија. Ево како се књига развија:
| Ко | Шта каже | Порука |
|---|---|---|
| пријатељи | „патиш јер си сигурно згрешио“ | Бог их на крају прекорева — не судити ономе ко пати |
| Јов | виче, пита, буни се — али се не одриче Бога | искрено питање пред Богом није неверовање; и плач је молитва |
| Бог | не даје „теорију“, него Се јавља лично | одговор је сусрет |
Бог Јову одговара „из вихора“ — али не објашњењем, него питањима која показују колико је свет већи од нашег разумевања:
„Гдје си ти био кад ја оснивах земљу? Кажи ако си разуман.“
Јов 38, 4
А Јов на крају не каже „сад разумем“, него нешто много дубље:
„Ушима слушах о теби, а сада те око моје види.“
Јов 42, 5
И још нешто изненађујуће: Бог не похваљује пријатеље који су Га „бранили“ готовим одговорима, него Јова, који се са Њим рвао:
„А кад Господ изговори оне ријечи Јову, рече Господ Елифасу Теманцу: Распалио се гњев мој на тебе и на два пријатеља твоја што не говористе о мени право као слуга мој Јов.“
Јов 42, 7
Пред Богом је дозвољено питати, плакати, па и бунити се. Опасна је само једна ствар — окренути Му леђа. И још једна поука: када неко пати, не будимо Јовљеви пријатељи. Боље је ћутати и бити ту, него „објашњавати“.
Бог на Крсту
Где је Бог у патњи? Хришћанство одговара: на Крсту.
Бог није посматрач зла издалека. У Христу је Сам ушао у људску патњу — у глад, умор, издају, бол, неправедну осуду, самоћу и смрт. Пред гробом свог пријатеља Лазара, иако је знао да ће га васкрснути, Христос је плакао:
„Исусу ударише сузе.“
Јн 11, 35
Бог плаче са нама. Христос није објаснио зло — Он га је победио изнутра: Крстом и Васкрсењем. Крст не значи да је Богу била потребна нечија патња да би био „задовољен“; Крст значи да је Бог из љубави ушао у нашу смрт, да би је уништио. На икони Васкрсења видимо Христа како разбија врата ада и за руке извлачи Адама и Еву из гробова. Тамо где је човек био најдубље, Бог је сишао још дубље.
Зато апостол Павле, који је и сам много пострадао, може да пише:
„Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач? … Али у свему овоме побеђујемо кроз Онога који нас је заволео. Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем.“
Рим 8, 35, 37–39
Свети Јован Златоуст је написао посебан спис о томе да онога ко сам себи не науди грехом нико не може заиста повредити. Он учи (препричано) да ни патња, ни губитак, ни смрт не могу да нас одвоје од Бога ако их примамо у вери — најдубља штета коју човек може да претрпи је да сам изгуби Бога.
Коначни одговор, ипак, није у овом веку. Он је есхатолошки — припада Царству које долази:
„И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; и Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође.“
Отк 21, 3–4
Бог неће прогласити сузе неважним. Он ће их отрти — Сам, сваку посебно.
Повратак Ивану
Занимљиво је да Достојевски Ивану не одговара аргументом. Одмах после „Побуне“ и Ивановог мрачног спева о Великом инквизитору, Аљоша не започиње расправу — он ћутке приђе и пољуби брата. А кроз цео роман старац Зосима сведочи живот у љубави, смирењу и праштању, у коме је сваки човек одговоран за све и за свакога. Одговор Достојевског није теорија, него лик — живот који зло побеђује љубављу.
Зашто је живот љубави јачи одговор од расправе? Можда зато што човеку који пати није прво потребно објашњење, него неко ко остаје са њим.
Шта сада?
Не можемо увек одговорити на питање „зашто?“. Али увек можемо одговорити на питање „шта сада?“ — љубављу. Хришћанин на зло у свету одговара:
- молитвом — и оном која је тужба и плач, као Јовљева;
- саосећањем — ћутањем и присуством поред онога ко пати, без „паметних“ објашњења;
- помоћи — конкретним делом за болесне, гладне, усамљене, прогнане;
- борбом против зла у себи — јер много зла у свету почиње у људском срцу;
- ненасиљем и праштањем — да зло не би добило још једно оружје.
Бог нам није послао теорију о злу. Послао је Сина, Који је постао један од нас, пострадао и васкрсао. Није нам дао објашњење — дао нам је Себе.