Последње речи које свештеник упућује народу на Литургији нису „крај“, нити „хвала што сте дошли“. Оне гласе: „У миру изиђимо.“ Помисли на тренутак када се после Литургије отворе врата храма и људи изађу на недељну улицу — у исти град, исту породицу, исту школу у понедељак. Да ли се тада нешто завршило, или је нешто почело? Ако је Литургија пројава Царства Божјег, онда то што се дешава после ње није споредно. О томе говори овај час — и њиме заокружујемо целу литургијску целину.
Последње речи Литургије
Пошто су се верни причестили, Литургија се не прекида нагло. Њен завршни део има свој ред, и свака реч у њему нешто значи. Пратимо га по тексту Литургије Светог Јована Златоуста:
| Тренутак | Шта значи |
|---|---|
| „Свагда, сада и увек и у векове векова.“ — Свети Дарови се преносе са Часне трпезе на Предложење | по старом тумачењу, слика Вазнесења: Христос се узноси, али остаје са нама у све дане |
| народ пева „Нека се испуне уста наша хвале твоје…“ | благодарност што смо се удостојили Светих Тајни |
| благодарна јектенија | захвалност за Причешће и молитва да цео дан проведемо свето, мирно и безгрешно |
| „У миру изиђимо.“ — „У име Господње.“ | позив на излазак: у миру и у име Господње, а не у своје име |
| заамвона молитва | свештеник излази пред амвон, међу народ, и моли за мир свету, Црквама, свештеницима и свему народу |
| „Нека је благословено име Господње од сада и довека.“ (трипут) | на крају, као и на почетку, Црква благосиља Бога |
| нафора, благослов и отпуст | верни излазе благословени и још увек заједница |
Ево најважнијих речи, онако како их пева и говори Црква:
Благодарност после Причешћа
Свештеник: Свагда, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју, јер си нас удостојио да се причестимо светим твојим, божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.
У благодарној јектенији ђакон, после захвалности за Причешће, изговара молбу која већ гледа ка животу после Литургије:
Из благодарне јектеније
Ђакон: Измоливши сав дан савршен, свет, миран и безгрешан, сами себе и једни друге и сав живот свој Христу Богу предајмо. Народ: Теби, Господе.
Обрати пажњу: не предајемо Христу само „недељно преподне“, него сав живот свој — и не само себе, него и једни друге. А онда долази позив:
Послање
Свештеник: У миру изиђимо. Народ: У име Господње.
Свештеник затим излази из олтара, стаје пред амвон, међу народ, и гласно чита заамвону молитву. У њој се Црква, пре него што се разиђе, моли за све:
Из заамвоне молитве
…даруј мир свету твоме, Црквама твојим, свештеницима и свима људима твојим. Јер сваки добри дар, и сваки савршени поклон одозго је, силази од Тебе, Оца Светлости… Народ: Амин. Нека је благословено име Господње од сада и довека. (трипут)
Последње речи народа узете су из псалма:
„Нека је Име Господње благословено од сада и до века.“
Пс 112, 2
Литургија је почела возгласом „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“, а завршава се благосиљањем имена Господњег. Све између тога је један покрет — од Бога, кроз заједницу, натраг Богу. После тога свештеник дели нафору (антидор), благосиља народ и даје отпуст, призивајући Христа, „истинитог Бога нашег“, Богородицу, апостоле, светитеља храма и дана и све свете. Редослед завршних молитава у пракси се понегде мало разликује; ми смо га пратили по тексту Литургије.
Мир који свет не може да да
Реч мир на Литургији чујемо стално: „У миру Господу се помолимо“, „Мир свима“, „У миру изиђимо“. Какав је то мир? На Тајној вечери Христос је рекао ученицима:
„Мир вам остављам, мир свој дајем вам; не дајем вам га као што свет даје. Нека се не збуњује срце ваше и нека се не боји.“
Јн 14, 27
Свет даје мир као одсуство невоље: мир је кад нема рата, свађе, стреса. То је драгоцено, али крхко — нестаје чим дође невоља. Христос даје нешто друго: мир као присуство Бога и помирење са Њим, који остаје и усред невоље. Христос ове речи говори пред Своје страдање, а ученици ће их тек касније разумети.
Васкрсли Христос први пут долази ученицима док седе закључани „због страха од Јудејаца“. Прве Његове речи су мир — и одмах затим послање:
„А Исус им рече опет: Мир вам! Као што је Отац послао мене, и ја шаљем вас.“
Јн 20, 21
Мир и послање иду заједно. Мир Христов није зато да бисмо се затворили у њега као у собу, него да бисмо са њим изашли. Зато овај мир није исто што и психолошки спокој (лепо осећање после лепе службе), нити политички мир (договор међу државама). Он је корен свега тога, али је дубљи: човек помирен са Богом постаје способан да мири и друге.
„Блажени миротворци, јер ће се синови Божији назвати;“
Мт 5, 9
Сабрани да бисмо били послани
Латинска реч мисија значи „слање“, „послање“. Иста мисао крије се и у грчкој речи апостол — „послани“. Кад у Символу вере исповедамо да је Црква апостолска, исповедамо и то да она није затворена у себе: она се сабира да би била послана.
Коме Христос шаље ученике и са каквим задатком? Јеванђеље одговара на неколико места:
„Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? Она већ неће бити ни за шта, осим да се проспе напоље и да је људи погазе. Ви сте светлост свету; не може се град сакрити кад на гори стоји. Нити се ужиже светиљка и меће под суд него на свећњак, те светли свима који су у кући. Тако да се светли светлост ваша пред људима, да виде ваша добра дела и прославе Оца вашега који је на небесима.“
Мт 5, 13–16
„Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио; и, ево, ја сам са вама у све дане до свршетка века. Амин.“
Мт 28, 19–20
„Него ћете примити силу када сиђе Свети Дух на вас; и бићете ми сведоци у Јерусалиму и по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље.“
Дап 1, 8
| Одломак | Порука |
|---|---|
| Мт 5, 13–16 | со земље и светлост света — да људи виде добра дела и прославе Оца, а не нас |
| Мт 28, 19–20 | „Идите…“ — и Христос је са нама у све дане |
| Јн 20, 19–21 | Васкрсли даје мир и шаље ученике као што је Њега послао Отац |
| Дап 1, 8 | примићете силу Духа Светога и бићете Ми сведоци — до краја земље |
Приметимо две ствари. Прво: со не делује тако што виче да је со, него тако што се раствори у јелу и да му укус. Светлост се не види сама, него се помоћу ње виде друге ствари. Сведочење је, дакле, пре свега живот. Друго: људи треба да виде добра дела и да прославе — Оца, а не онога ко дела.
Литургија после Литургије
Израз „литургија после Литургије“ потиче од архиепископа албанског Анастасија (Јанулатоса), православног мисионара и богослова XX века, а међу православним богословима нарочито га је раширио румунски богослов Јон Бриа. Израз значи: Литургија се не завршава кад изађемо из храма — она се наставља у животу верних, у служењу, сведочењу и миротворству.
Овај израз лако је погрешно разумети, на два начина.
Прва замка: Литургија као „пуњење батерија“. „Идем у цркву да бих се боље осећао, да бих имао снаге за радну недељу.“ Тиме би Литургија постала средство за нешто друго. Али Литургија није средство — она је сама пројава Царства, циљ, а не пумпа. Живот после ње јесте њен наставак, а не њена сврха. Протопрезвитер Александар Шмеман, у књизи За живот света, пише да Црква на Литургији узлази у Царство да би се, испуњена њиме, вратила у свет као његов сведок — „за живот света“, а не уместо света (препричано).
Друга замка: вера као друштвени пројекат. „Литургија после Литургије“ не значи да хришћанство треба свести на акције, кампање и добротворне догађаје, нити да Црква треба да постане још једна организација која „нешто ради за друштво“. Добра дела хришћана расту из заједнице са Христом, а не обрнуто. Ако се одвоје од Литургије и молитве, лако постају или самоистицање или идеологија.
Шта онда тај израз заиста значи? Свети Јован Златоуст, у Беседама на Другу посланицу Коринћанима (20, 3), учи да поред олтара у храму постоји и други олтар, који сретамо свуда — на улицама и тргу: то су сиромашни, удови Христови, и на том олтару хришћанин такође приноси (препричано). Ко се на Литургији причестио Христом, препознаје Христа у ближњем.
Где је мој „излазак“?
„У миру изиђимо“ није упућено апстрактном „свету“, него сасвим конкретним местима у која сваки од нас излази. Неколико примера:
| Где излазим | Како да живим „у миру и у име Господње“ |
|---|---|
| породица | први пружим руку помирења брату или сестри; кажем родитељима истину; помогнем без да ме моле |
| школа и одељење | станем уз вршњака кога исмевају или искључују; будем поштен и кад нико не гледа |
| друштвене мреже | не учествујем у вређању, исмевању и ширењу неистина; не делим туђу срамоту; пишем онако како бих говорио лицем у лице |
| град, село, природа | бринем о ономе што није само моје — о старима у комшилуку, о чистоћи места, о творевини коју нам је Бог поверио |
Ништа од овога није херојски. Али ако је Литургија пројава Царства, онда се Царство наставља управо у таквим малим „возгласима“ нашег живота. „Да ли хришћанин сведочи само речима?“ — питање које сваки од нас може себи да постави. Христос каже: „да виде ваша добра дела“.
Пут Литургије од почетка до краја
Овим часом завршавамо целину о Литургији. Погледајмо цео пут, од возгласа до возгласа:
| Возглас | Кључна реч | Лекција |
|---|---|---|
| „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“ | сабрање — улазак у Царство | „Благословено Царство…“ |
| „Заблагодаримо Господу…“ | благодарење — узајамно даривање | „Заблагодаримо Господу…“ |
| „Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све.“ | принос — спомен и призив Духа Светога | „Твоје од Твојих…“ |
| „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.“ | заједница — Трпеза Господња | Трпеза Господња |
| „У миру изиђимо.“ | послање — литургија после Литургије | ова лекција |
Сабрање → благодарење → принос → заједница → послање. Литургија почиње тако што нас Бог сабира из света, а завршава тако што нас, преображене, шаље натраг у свет. Није то круг који се затвара, него дисање Цркве: удах и издах. Следећих часова пратићемо како је Црква, која излази из Литургије, живела у историји — у прогонима, у монаштву, на саборима.
Сабирамо се да бисмо били послани. Литургија се наставља где год ми, у миру и у име Господње, живимо Царство.