Сети се рођендана када си добио (или добила) поклон много скупљи од онога који си ти том човеку дао прошле године. Како си се осећао? Обрадовано — али можда и мало неугодно, као да си сада дужан. Или обрнуто: дао си некоме поклон, а он ти није ни рекао „хвала“ — и у теби је нешто прорачунало да „више неће добити ништа“. Сви добро знамо ту тиху рачуницу дарова. Зато је ово тешко питање: постоји ли дар без рачуна? И може ли човек ишта да да Богу, Коме ништа не треба? Најважнија Света Тајна Цркве носи име које одговара управо на то питање — зове се „Благодарење“.
Име Литургије
Грчка реч εὐχαριστία (евхаристија) значи благодарење. У њој је корен харис — благодат, дар, милост. Благодарити, дакле, не значи само „рећи хвала“, него препознати дар као дар — и Даваоца у њему.
Христос је на Тајној вечери узео хлеб и заблагодарио (Лк 22, 19). Зато Црква, чинећи „то у Његов спомен“, чини исто: приноси хлеб и вино и благодари Оцу. Целу Литургију могли бисмо назвати једном великом „хвала“. А њено срце, анафора (грч. „узношење“), почиње возгласом „Заблагодаримо Господу“.
Пут до „Заблагодаримо Господу“
Анафора не почиње изненада. Црква до ње долази кроз неколико корака — и њихов редослед није случајан.
1. Велики вход. Док се пева Херувимска песма, Дарови се преносе са жртвеника на Часну трпезу. Сабрање се позива да одложи сваку житејску бригу.
2. Целив мира. Пре него што исповеди веру, Црква мора да буде у миру:
Целив мира
Свештеник: Мир свима. Народ: И духу твоме. Ђакон: Љубимо једни друге, да бисмо једнодушно исповедали. Народ: Оца и Сина и Светога Духа, Тројицу једносуштну и нераздељиву.
3. Символ вере. Тек сада сабрање заједно исповеда „Верујем у једнога Бога…“ — веру Цркве, а не „моје мишљење“.
4. Анафорски дијалог. Сада почиње разговор који је стар колико и сама Литургија:
Анафорски дијалог
Ђакон: Стојмо смерно, стојмо са страхом, пазимо да свети Принос у миру узнесемо. Народ: Милост мира, жртву хвале. Свештеник: Благодат Господа нашега Исуса Христа, и љубав Бога и Оца, и заједница Светога Духа, да буде са свима вама. Народ: И са духом твојим. Свештеник: Горе имајмо срца! Народ: Имамо их ка Господу. Свештеник: Заблагодаримо Господу. Народ: Достојно је и праведно клањати се Оцу и Сину и Светоме Духу, Тројици једносуштној и нераздељивој.
Погледај редослед: најпре љубав, па вера, па благодарење. Зашто пре благодарења морамо имати мир једни са другима? Христос је то рекао јасно: ако се, приносећи дар, сетиш да брат твој има нешто против тебе, остави дар и иди се најпре помири (Мт 5, 23–24). Евхаристија је дар — а дар се не може принети стиснуте песнице.
Застани и код одговора народа: „Милост мира, жртву хвале.“ Шта приносимо? Не крвне жртве, не „откупнину“, него мир и хвалу. Посланица Јеврејима објашњава шта је то „жртва хвале“ — и одмах додаје нешто што ћемо касније видети у крсној слави:
„Кроз Њега, дакле, непрестано да приносимо Богу жртву хвале, то јест, плод усана које исповедају Име његово. А доброчинство и заједништво не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу.“
Јевр 13, 15–16
„Благодат… љубав… заједница“ — свештеник благосиља народ речима апостола Павла (уп. 2 Кор 13, 13), у којима је цела Света Тројица: благодат Сина, љубав Оца, заједница Духа. „Горе имајмо срца“ — не „изнад облака“, него пред лице Божје; срце које је „доле“ — у рачуницама, страху, завидности — не може да благодари. Тек онда: „Заблагодаримо Господу.“ А народ даје пристанак: достојно је и праведно.
За шта Црква благодари
После возгласа свештеник тихо наставља молитву анафоре. Препричана, без наводника, она гласи отприлике овако: достојно је и праведно Тебе певати, благосиљати, хвалити и Теби благодарити, јер си нас из небића у биће привео, а кад смо отпали, поново си нас подигао, и ниси престао све да чиниш док нас ниси узнео на небо и даровао нам Царство Своје будуће. Благодаримо Ти за сва Твоја доброчинства која знамо и која не знамо, јавна и скривена, и за ову службу коју си удостојио да примиш из наших руку, иако пред Тобом стоје хиљаде арханђела и миријаде анђела.
| Благодаримо за … | Богословски појам |
|---|---|
| што нас је из небића у биће привео | стварање из ничега — постојање само је дар |
| што нас је, кад смо отпали, подигао | спасење у Христу |
| што нам је даровао Царство будуће | Царство — циљ свега |
| за доброчинства позната и непозната | Божји промисао у свакодневици |
| што прима ову службу из наших руку | сама Литургија — и то што нам је дато да благодаримо |
Задржи се на два израза. Из небића у биће — прва ствар за коју благодаримо јесте то што постојимо. Ништа у нашем животу није „подразумевано“. И доброчинства која не знамо — Црква благодари и за оно што никада нећемо сазнати: за несреће које су нас мимоишле, за људе који су се за нас молили, за путеве који су се затворили да бисмо нашли бољи. Благодарност није само одговор на оно што нам се свиђа; она је поверење да је Божја љубав већа од онога што видимо.
Молитва се завршава позивом на анђелску песму, и народ пева „Свет, Свет, Свет, Господ Саваот…“ — Црква на земљи придружује се небеском славословљу (о томе си учио у лекцији Света Литургија — пројава Царства небеског).
Узајамно даривање
Шта је, заправо, хлеб? Жито — Божји дар — али и рад сељака, млинара, пекара, рад који кошта зноја. У хлебу и вину је сав свет и сав људски живот. Свети Николај Кавасила (XIV век) у Тумачењу Божанствене Литургије објашњава да Богу приносимо управо хлеб и вино зато што су то храна која одржава наш живот — тиме Му, на неки начин, приносимо сам свој живот (препричано). А Бог нам те Дарове, освећене Духом Светим, враћа као Тело и Крв Свога Сина — даје нам Самога Себе.
| Човек приноси | Бог даје |
|---|---|
| хлеб и вино — плод земље и људског рада | Тело и Крв Христову |
| благодарност и хвалу („жртву хвале“) | благодат Светога Духа |
| себе и једни друге | заједницу са Собом и међусобно јединство |
| свет у коме живимо | освећење и преображење света |
Литургија то не каже само у тумачењима. Ђакон више пута позива:
Предање себе
Ђакон: Измоливши јединство вере и заједницу Светога Духа, сами себе и једни друге, и сав живот свој Христу Богу предајмо. Народ: Теби, Господе.
Али пази на три ствари, да „узајамно даривање“ не схватимо погрешно.
Није трговина. Апостол поставља питање које руши сваку рачуницу:
„Јер ко те истиче? Шта ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио?“
1 Кор 4, 7
Богу не дајемо ништа своје. Враћамо Му Његово, благодарно. Зато се на Литургији не каже „дајемо Богу да бисмо добили“. Бог ништа не потребује; Он из љубави даје Себе.
Узајамност не значи једнакост. Бог и човек нису равноправни „партнери у размени“. Иницијатива увек припада Богу: Он први даје — постојање, свет, Сина, Духа. Наше давање је одговор, а и сама могућност да одговоримо — Његов је дар.
Освећење не долази „Заблагодаримо“. Дарови се не освећују у тренутку овог возгласа, ни само неким „кључним“ речима. Освећење је дело Духа Светога на молитву Цркве у целој анафори и довршава се призивом Духа (епиклезом) — о томе у следећој лекцији: „Твоје од Твојих…“ — због свега и за све.
Неблагодарност — корен пада
Ако је благодарност срце Литургије, шта је њена супротност? Апостол Павле, описујући како су људи изгубили Бога, ставља на почетак нешто што звучи скоро неважно:
„Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише, него залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово;“
Рим 1, 21
„Нити му захвалише.“ Пад не почиње великим злочином, него тиме што човек престаје да свет прима као дар и почиње да га узима као плен. Свети Оци зато човека виде као онога ко је позван да свет прима из Божје руке и да га благодарно враћа Богу — о томе више у следећој лекцији. Евхаристија, дакле, није „додатак“ хришћанском животу. Она враћа човека у његово првобитно назначење: да буде биће које благодари.
Где су деветорица?
Јеванђелист Лука прича о десет губавих људи које је Христос исцелио на путу ка Јерусалиму. Сви су се, по Његовој речи, очистили док су ишли да се покажу свештеницима. А онда:
„А један од њих, видевши да је излечен, врати се славећи Бога из свега гласа. И паде ничице пред ноге његове и заблагодари му. И тај беше Самарјанин. А Исус одговарајући рече: Зар се не очистише десеторица? А где су деветорица? Како се не нађе ниједан други да се врати и даде славу Богу, него само овај иноплеменик? И рече му: Устани и иди; вера твоја спасла те је.“
Лк 17, 15–19
Шта је тај један добио што деветорица нису? Тело су исцелили сви. Али деветорица су примила дар, а један је, благодарећи, стекао однос са Дароватељем. Само њему Христос каже: „вера твоја спасла те је.“ Благодарност, дакле, није само лепо понашање. Она је враћање — од дара ка Ономе Који даје.
На Литургији смо ми тај један који се вратио. Свако од нас је примио више него што зна — и недељом се враћамо да кажемо „хвала“. Није случајно што Христос ставља у први план странца: благодарност није повластица оних који су „унутра“, него отвореност срца.
Дар или трговина?
Антрополог Марсел Мос (Marcel Mauss) у познатом Огледу о дару (1925) описао је како у многим културама дар ствара обавезу узвраћања — и тако дарови постају мрежа дугова. Тржиште иде још даље: „дам да бих добио“. Јеванђеље уводи нешто сасвим ново — дар који не рачуна. Провери то на четири примера:
| Случај | Дар или трговина? |
|---|---|
| Ана купује другарици поклон само зато што је она њој прошле године дала скуп поклон. | обавеза и „рачун“ — логика размене; дар је слободан и не броји |
| Марко волонтира у народној кухињи, али све објављује на друштвеним мрежама ради лајкова. | дар који тражи награду; Христос каже да левица не зна шта чини десница (Мт 6, 3) |
| Породица на славу позове само оне који ће јој „бити од користи“. | трпеза која искључује (в. Лк 14, 13–14 испод) |
| Деда сваког јутра каже „Хвала Ти, Боже, за нови дан“, иако је болестан. | благодарност и у невољи |
Христос даје мерило за сваку трпезу:
„Него кад чиниш гозбу, зови сиромахе, богаље, хроме, слепе; и блажен ћеш бити што ти они немају чиме вратити; него ће ти се вратити о васкрсењу праведних.“
Лк 14, 13–14
Закључак: дар је слободан, не рачуна, не искључује и благодари. Такав је Божји дар нама на Литургији — и такви су позвани да буду наши дарови.
А деда из четвртог примера има славног претходника. Свети Јован Златоусти, чију Литургију најчешће служимо, умро је 407. године у изгнанству, исцрпљен прогоном и путем. По предању, његове последње речи биле су: „Слава Богу за све.“ Пази: то није равнодушност према патњи, ни „одобравање“ зла. То је поверење да ни у најтежем тренутку човек није изван Божје љубави. Ако неко од нас пролази кроз болест, губитак или велику тугу, нико од њега не тражи да се „насмеје“ и „захвали“ на силу. Благодарност у невољи расте полако — и често јој помажу други који нас воле.
Крсна слава — благодарење у дому
Наш народ има празник који је, по свом смислу, благодарење — крсну славу. Упореди:
| Литургија | Крсна слава | |
|---|---|---|
| Принос | хлеб и вино | славски колач и вино; жито (кољиво) у спомен светитеља |
| Благодарење | Богу за стварање и спасење | Богу, и прослава светитеља заштитника дома |
| Помен | светих, живих и упокојених | живих и упокојених чланова породице |
| Трпеза | Трпеза Господња — заједница | славска трпеза — гостопримство, позвани и сиромашни |
| Сабрање | свештеник и сабрани народ | свештеник сече колач са домаћином; сабрана породица |
Колач се меси са молитвом, а његово ломљење и преливање вином подсећа на евхаристијску трпезу. Али пази на три ствари:
- Славски колач није Свето Причешће. Он је освећени хлеб благодарности, а не Тело Христово.
- Слава није замена за Литургију, нити „породична журка“. Њено пуно значење је у вези са Литургијом: најбоље је да домаћин на дан славе учествује на Литургији и, по могућству, да се причести.
- Слава није повод за поређење ко је имао богатију трпезу. Ако неко у твом одељењу нема славу, или је његова породица другачија, слава није мера вредности човека. Свако може да научи да благодари.
Благодарност као начин живота
Апостол Павле пише Солуњанима:
„Радујте се свагда, молите се без престанка, на свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу.“
1 Сол 5, 16–18
„На свему“, а не „за све што ми се свиђа“. Живимо у друштву које нас стално учи да нам нешто недостаје — тако ради свака реклама. Благодарност је тихи отпор томе: она гледа шта јесте дато, а не шта још није купљено. Кад човек свет почне да гледа као дар, а не као робу, мења се све — однос према храни, времену, телу, људима.
Ко научи да благодари на Литургији, научиће да благодари и за славском трпезом, и у школи, и у болести. Сваке недеље Црква нас позива: „Заблагодаримо Господу.“ А ми, као онај један Самарјанин, долазимо назад да одговоримо: „Достојно је и праведно.“