Дете хоће да оцу купи поклон. Свог новца нема — па узме оно што му је отац дао за џепарац, купи шољу са натписом „Најбољи тата“ и, поносно, преда је оцу. Да ли је то прави поклон? Новац је очев, шоља је јефтина, натпис помало смешан. А ипак, отац ту шољу чува годинама. Шта он у њој види? Не вредност новца, него љубав — и то да му је дете вратило његово, али сада прожето пажњом. Управо то Црква изговара у најсветијем тренутку Литургије: „Твоје од твојих Теби приносећи…“ Бог не чека од нас нешто што немамо. Чека нас, са оним што нам је дао.
Средиште анафоре
У прошлој лекцији („Заблагодаримо Господу…“ — узајамно даривање) ушли смо у анафору. После анђелске песме „Свет, Свет, Свет“ свештеник тихо наставља благодарну молитву, у којој се помиње Христов долазак у свет и Тајна вечера. Онда гласно изговара Христове речи:
Речи установљења
Свештеник: Примите, једите, ово је Тело моје, које се за вас ломи на отпуштење грехова. Народ: Амин. Свештеник: Пијте из ње сви, ово је Крв моја Новога Завета, која се за вас и за многе пролива на отпуштење грехова. Народ: Амин.
Затим, у тихој молитви, долази анамнеза — спомен. Препричано, свештеник каже: сећајући се ове спасоносне заповести и свега што се ради нас збило — Крста, гроба, тридневног Васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране и другог и славног поновног доласка… И тада, укрстивши руке, уздиже дискос и путир и гласно изговара:
Приношење
Свештеник: Твоје од твојих Теби приносећи због свега и за све. Народ: Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.
Док народ пева, свештеник тихо призива Духа Светога (епиклеза), а затим следи спомен Богородице и свих светих, живих и упокојених.
| Корак | Шта се догађа | Смисао |
|---|---|---|
| 1. Речи установљења | Христове речи са Тајне вечере; народ: „Амин“ | Христос Сам установљује ову Трпезу |
| 2. Анамнеза (тихо) | спомен Крста, гроба, Васкрсења, Вазнесења, седења с десне стране, Другог доласка | спомен целог дела спасења |
| 3. Возглас | „Твоје од твојих…“; уздизање Дарова | принос Дарова Оцу |
| 4. Епиклеза (тихо) | призив Духа Светога на нас и на предложене Дарове | освећење Дарова и сабраних |
| 5. Спомињања | „Достојно јест“; свети, упокојени, живи | молитва „за све“ |
Народ на овом месту не „чека“ да свештеник заврши. Песма „Тебе певамо…“ јесте одговор целог сабрања на принос — народ саучествује у њему.
Твоје од твојих
Ове речи немају корен у некој „литургијској поезији“, него у Светом Писму. Цар Давид је при крају живота прикупљао злато, сребро и драго камење за храм који ће подићи његов син Соломон. Народ је давао драговољно и обилно. А Давид, уместо да се похвали, моли се:
„Јер ко сам ја и шта је мој народ да бисмо могли оволико принијети теби драговољно? Јер је од тебе све, и из твојих руку примивши дасмо ти.“
1 Дн 29, 14
Цар — дакле онај који има највише — признаје да ништа није његово. Псалам то каже још краће:
„Господња је земља и пуноћа њена, Васељена и сви који живе у њој.“
Пс 23, 1
Хлеб и вино, свет из ког потичу, време које смо уложили да дођемо, и ми сами — све је Божје. На Литургији зато не дајемо Богу ништа „своје“; враћамо Му Његово, благодарно. Али као и у причи о детету и оцу, у том враћању има нечег новог: наша слобода и наша љубав. Бог не тражи наше ствари — тражи да Му их слободно вратимо, и у њима себе.
Спомен који чини присутним
На Тајној вечери Христос је рекао:
„И узевши хлеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен.“
Лк 22, 19
Шта значи „спомен“ (грч. анамнеза)? Није исто што и на часу историје, где „се сећамо“ битке од пре шест векова. У библијском смислу, спомен чини присутним оно чега се сећамо. Јеврејско предање учи да на пасхалној вечери свака генерација треба да се види као да је сама изашла из Египта. Христов спомен чини Њега присутним — Распетог и Васкрслог.
А сада погледај још једном списак у анамнези: Крст, гроб, Васкрсење, Вазнесење, седење с десне стране — и други и славни поновни долазак. Црква се „сећа“ догађаја који се још није збио. О томе си већ учио (Света Литургија — пројава Царства небеског), али сада видиш где тачно то стоји: непосредно пред принос. Црква приноси Дарове као неко ко већ стоји на крају историје. У Литургији се прошлост (Крст, Васкрсење) и будућност (Други долазак, Царство) сусрећу у једном „сада“ — оном истом „сада и увек“ из првог возгласа („Благословено Царство…“).
Покушај ово: сети се некога кога волиш, а ко није ту. Понекад то сећање буде толико живо да ти је тај човек готово присутан. Где је разлика између таквог сећања и литургијске анамнезе? Наше сећање, ма колико живо, остаје у нама. Литургијски спомен није наш психолошки напор — Христос је заиста присутан, јер Дух Свети чини оно што Црква моли.
Теби приносећи — Ко приноси?
Принос се упућује Оцу. Али ко заиста приноси — свештеник? Док се пева Херувимска песма, свештеник у тихој молитви исповеда да је Христос Онај Који приноси и Који се приноси, Који прима и Који се раздаје (препричано). Свештеник само служи Христовом приносу. Посланица Јеврејима то каже овако:
„А од овога што говорисмо главно је: Ми имамо таквога Првосвештеника, који седе с десне стране престола Величанства на небесима, свештенослужитељ Светиње и истинске Скиније, коју постави Господ, а не човек.“
Јевр 8, 1–2
Иконописци су ту истину насликали. У олтарској апсиди многих византијских и српских храмова, испод представе Богородице, налази се фреска Причешће апостола. На њој је Христос као Архијереј насликан двапут — с једне стране даје апостолима Хлеб, с друге Чашу. Апостоли прилазе у реду, приклоњени. А фреска се налази изнад Часне трпезе: свештеник служи „испод“ Христа. Порука је јасна — Литургија није дело свештеника као појединца; прави Првосвештеник је Христос, а ми, сабрани, учествујемо у Његовом приносу. Принос се узноси Оцу, кроз Сина, у Духу Светоме.
Због свега и за све
Израз „због свега и за све“ (грч. κατὰ πάντα καὶ διὰ πάντα) тумачи су разумели у више нијанси. Два основна смисла су ова:
- Због свега — приносимо због свега што је Бог учинио: због свега што је управо поменуто у анамнези, од стварања до Другог доласка.
- За све — приносимо у име и ради целог света и свих људи. Литургија није приватна побожност сабраних: Црква у њој приноси сву творевину.
Колико је широко то „за све“, види се одмах после епиклезе, у спомињањима. Свештеник гласно помиње Богородицу:
Спомен Богородице
Свештеник: Особито за пресвету, пречисту, преблагословену, славну владичицу нашу Богородицу и приснодјеву Марију. Народ: Достојно је ваистину блаженом звати тебе, Богородицу, увек блажену и пренепорочну, и Матер Бога нашега. Часнију од Херувима и славнију неупоредиво од Серафима, Тебе што Бога Реч непорочно роди, ваистину Богородицу величамо.
У тихим молитвама свештеник тада помиње (препричано): праоце, патријархе, пророке, апостоле, мученике, исповеднике, подвижнике и све праведне, Светог Јована Крститеља и светитеља чији је дан; све упокојене у нади васкрсења; целу васељену и свету саборну и апостолску Цркву; оне који живе у чистоти и благочестивости; власти и народ; град у коме се служи и сваки град и земљу; оне који путују, болују, пате и оне који су у ропству. Ђакон помиње упокојене и живе које хоће. А свештеник гласно:
Спомен живих
Свештеник: Најпре помени, Господе, најсветијег Патријарха (или високопреосвештенога Митрополита или преосвештеног Епископа) нашег (име), и даруј га светим твојим Црквама у миру, здрава и читава, часна, дуговечна и да правилно управља речју Истине твоје. Народ: И све и сва.
„И све и сва“ — и све људе и све ствари. Тај кратки одговор народа сажима целу лекцију. Апостол Павле то тражи од Цркве од самог почетка:
„Молим, дакле, пре свега да се чине мољења, молитве, прозбе, благодарења за све људе, за цареве и за све који су у власти, да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости. Јер је ово добро и угодно пред Спаситељем нашим Богом, који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.“
1 Тим 2, 1–4
На Литургији нико није изван молитве Цркве — ни живи, ни упокојени, ни они које не познајемо, ни они које не волимо. Колико је широк наш списак, толико је широко наше срце.
Пази на једно често питање: ако се молимо „за све“, да ли то значи да су све вере исте, или да сви могу да приступе Чаши? Не. Црква се моли за спасење целог света и свих људи, јер Бог „хоће да се сви људи спасу“. Али Причешће је израз јединства у истој вери — о томе у следећој лекцији.
Дух Свети освећује
После возгласа, док народ пева „Тебе певамо…“, свештеник у тихој молитви приноси словесну и бескрвну службу и моли Оца да ниспошље Духа Светога на нас и на ове предложене Дарове — и да хлеб учини Телом, а вино Крвљу Христовом, претворивши их Духом Својим Светим (препричано). Ђакон на то трипут одговара „Амин“.
Две ствари треба добро разумети:
- Дарови се не освећују „магијском“ силом речи, ни „тачно у тренутку“ речи установљења (тако се учило у западном схоластичком богословљу). Освећење је дело Духа Светога на молитву Цркве у целој анафори, која се довршава епиклезом. Детаљније о томе учио си у лекцији Анафора Светог Василија Великог.
- Дух се призива и на нас, не само на Дарове. Литургија не освећује само хлеб и вино, него и сабрање — да бисмо, причешћујући се, постали једно Тело.
Исправно схватање
Евхаристија се често погрешно разуме — и међу онима који иду у цркву. Провери пет тврдњи:
| Тврдња | Правилан одговор |
|---|---|
| „На свакој Литургији Христос се поново жртвује.“ | Не. Жртва Христова је једна и непоновљива; на Литургији је та иста жртва присутна у бескрвном виду. |
| „Ако свештеник није свет, Дарови се не освећују.“ | Не. Дарове освећује Дух Свети на молитву Цркве; свештеник је служитељ, не извор благодати — иако је позван на светост. |
| „Природа је моја, могу с њом да радим шта хоћу.“ | Не. „Господња је земља“ — човек је домаћин и свештеник творевине, а не њен власник. |
| „Литургија је молитва само за оне који су у храму.“ | Не. „За све“ — Црква се моли за живе и упокојене, за цео свет. |
| „Анамнеза је као годишњица — подсећамо се прошлог догађаја.“ | Делимично. Сећамо се, али тако да је Христос и Његово дело стварно присутно — па чак и будући Други долазак. |
Прва тврдња је најважнија, па ево Писма:
„Том вољом смо освећени приношењем тела Исуса Христа једном за свагда. … А Он, приневши једну жртву за грехе, занавек седе с десне стране Бога, … Јер је Он једним приносом учинио савршенима заувек оне који се освећују.“
Јевр 10, 10. 12. 14
„Једном за свагда“, „једну жртву“, „једним приносом“. Литургија не додаје ништа Голготи — она нас уводи у њу. И не говори језиком правног „задовољења“, као да Бог тражи наплату: Христов принос је дар љубави Сина Оцу, у који смо и ми примљени.
Друга тврдња тражи и пастирску напомену. Свештеници су људи; неки нас разочарају. Црква никада није учила да је то небитно — свештеник је позван на светост више од других. Али ни цинизам („сви су они такви“) није хришћански одговор. Благодат Тајне не зависи од њега, и то је утеха: Христос нас не оставља зависне од туђе слабости.
Свештеник творевине
Ако на Литургији приносимо свет „за све“, какав треба да буде наш однос према свету изван храма? Апостол Павле пише да и творевина чека:
„Јер жарким ишчекивањем творевина очекује да се јаве синови Божији. Јер се твар покори таштини, не од своје воље, него због онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити од робовања пропадљивости на слободу славе деце Божије. Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада.“
Рим 8, 19–22
Човек је створен да буде свештеник творевине — да прима свет као дар и да га приноси Богу. Протопрезвитер Александар Шмеман (XX век), у књизи За живот света, ову мисао је нарочито развио; то је богословско тумачење, а не нова догма, али верно ономе што Литургија каже. Еколошка криза (о њој си учио у другом разреду) почиње када човек свет сматра само својим власништвом.
Евхаристијски однос према свету можемо сажети у две реченице: користити, а не трошити; благодарити, а не присвајати. Конкретно, то може значити:
- не бацати храну — хлеб који смо примили као дар;
- време и таленте не сматрати само „својим капиталом“, него даром за друге;
- не мучити животиње и не уништавати природу „јер могу“;
- према свом телу се односити као према дару, а не као према роби за излог;
- на мобилни телефон, одећу, ствари гледати мање као потрошач, а више као домаћин.
Принос се узноси Оцу, кроз Сина, у Духу Светоме. Христос је Онај Који приноси и Који се приноси — а ми, у Њему, због свега и за све, благодаримо.