„Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа…“

Око средине II века један образовани хришћанин у Риму, философ по позиву, написао је цару одбрану своје вере. Хришћане су тада сумњичили за свашта — за тајне скупове, чак и за злочине. Он је одлучио да једноставно опише шта хришћани раде недељом: где се окупљају, шта читају, како се моле, шта једу. То је Свети Јустин Философ, који ће касније за ту веру пострадати као мученик. Кад данас прочиташ његов опис, имаш необичан осећај: као да је био прошле недеље у твојој парохији. Шта је то што се у деветнаест векова није променило? И зашто сав тај низ почиње једном реченицом коју свештеник изговара пре свега другог?

Шта се за деветнаест векова није променило

Подвуци оно што препознајеш: сабрање на једном месту, читања, поука, молитва, хлеб и вино, благодарење, „Амин“ народа, Причешће, брига за сиромашне. То није опис „верског обреда“ једног свештеника, него дела целе заједнице. Отуда и име: грчко λειτουργία значи „заједничко дело“, „служба народа“.

Овим часом почињемо да Литургију пролазимо возглас по возглас. О њеном току, деловима и смислу учио си већ више пута (последњи пут у лекцији Света Литургија — пројава Царства небеског). Сада се заустављамо дуже на сваком возгласу — као кад читамо песму стих по стих.

Пре првих речи

Литургија не почиње „из ничега“. Пре свега тога свештеник је на проскомидији припремио Дарове — хлеб (просфору) и вино — и поменуо живе и упокојене. Затим ђакон, пред самим почетком, подсећа свештеника да је дошло време да Господу служимо. Те речи потичу из псалма, који у Псалтиру гласи:

„Време је Господу чинити…“

Пс 118, 126

Дословно: време је да Господ делује.

Ми смо сабрани, али не почињемо ми — почиње Господ. Ђакон тражи благослов, а свештеник узима Свето Јеванђеље и њиме чини знак крста над антиминсом на Часној трпези. Антиминс носи потпис епископа: ниједна Литургија није „приватна“, свака се служи у заједници са епископом и целом Црквом.

Обрати пажњу на оно што не стоји на почетку. Литургија не почиње молитвом за нас, ни поуком, ни покајањем. Почиње објавом.

Реч по реч

„Благословено…“ Ко овде кога благосиља? Не тражимо од Бога благослов — ми благосиљамо Њега. „Благословити“ у библијском језику значи: признати дар и прославити Даваоца. Јевреји су над хлебом и чашом изговарали благослове Богу; и Христос је на Тајној вечери над хлебом благословио (Мт 26, 26) и заблагодарио (Лк 22, 19). Зато Литургија почиње славословљем: Царство није нешто што смо заслужили или изградили, него дар коме се радујемо.

„…Царство…“ Да ли је Царство само будућност? Оно јесте циљ историје — али се на Литургији већ сада стварно даје и окуша. Литургија не „глуми“ Царство, нити га само обећава: она је његова пројава и предокус.

„…Оца и Сина и Светога Духа…“ Зашто Царство има име Свете Тројице? Зато што Царство није место ни политичко уређење, него заједница — са Оцем, кроз Сина, у Духу Светом. Бог је у Себи вечна заједница љубави три Личности, па је и Његово Царство заједница. Пази: то не значи да свака Личност има „своје“ царство, као три надлежности. Једно је Царство, једна божанска воља и сила — од Оца, кроз Сина, у Духу Светом.

„…сада и увек и у векове векова.“ Ту се сусрећу време и вечност. „Сада“ — у овом тренутку, на овом месту, са овим људима; „у векове векова“ — вечност. На Литургији вечно улази у наше време.

„Амин.“ Зашто одговара народ, а не свештеник? Зато што Литургија није његова приватна молитва. Апостол Павле већ у првом веку подразумева да сабрани потврђују благодарење својим „Амин“:

„Јер ако благосиљаш духом, како ће онај који заузима место обичног верника рећи Амин на твоје благодарење, кад не зна шта говориш?“

1 Кор 14, 16

„Амин“ није аплауз ни формалност. То је потпис сабрања: „То је и моја молитва — нека буде!“

Сада и увек и у векове векова

Филозофи су одувек питали шта је време — и да ли је вечност само „много времена“ или нешто сасвим друго. Хришћанство одговара на свој начин: вечност није бесконачно продужено време, него живот Божји, и он може да уђе у наше време, а да га не уништи.

Две крајности су подједнако погрешне:

• „Царство је само небо после смрти.“ Онда Литургија нема везе са светом, а хришћанин чека „своју награду“ и не гледа око себе.
• „Царство је бољи свет који ћемо ми изградити.“ Онда је Литургија сувишна, а Царство постаје политички програм — а историја показује колико су скупо људе коштали „земаљски рајеви“.

Возглас каже нешто треће: Царство је Божје (не наше дело), већ сада (не само после смрти) и у векове векова (не пролазно). Зато Литургија није бекство из света, него место где свет почиње да се преображава.

Литургија и чека то Царство. Последње речи Светог Писма јесу молитва Цркве:

„И Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар. … Говори Онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!“

Отк 22, 17. 20

Прво „Амин“ Литургије и последње „Амин“ Библије исказују исто: Царство је већ ту — и зато за њим још више чезнемо.

Сабрање — Црква постаје видљива

Литургија не почиње тек возгласом. Она почиње већ када се верни сабирају у храм. Грчка реч за то је синакса — сабрање. Расејани појединци, свако са својим бригама, улазе на једно место и постају једно тело.

Свети Максим Исповедник (VII век) у Мистагогији тумачи да улазак верних у храм и почетак службе значе прелазак из расејаности овога света у заједницу Царства, а да Црква сабрана око Христа постаје икона будућег века (препричано). Храм тада није сала у којој „гледамо“ службу, него место где се, у малом, види оно што ће бити у великом: сви сабрани око Бога.

Отуда и нека питања која вреди себи искрено поставити — без осуђивања других:

• Шта значи закаснити на Литургију, ако је њен почетак улазак у Царство? (Није питање „казне“, него тога шта пропуштамо.)
• Шта значи стајати у храму као посматрач, а не као учесник?
• Може ли се Литургија „пратити“ преко екрана? (Пренос може бити утеха болесноме, али сабрање се не може пренети — оно се или догађа или не.)

Три почетка — исти возглас

Возглас „Благословено Царство…“ не чује се само на Литургији. Њиме почињу и Крштење и Венчање. Дневна богослужења, на пример вечерње, по правилу почињу другачије: „Благословен Бог наш…“ Зашто баш ове три службе почињу Царством?

„Одговори Исус: Заиста, заиста ти кажем: ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије.“

Јн 3, 5

Закључак: возглас „Благословено Царство…“ стоји на почетку оних служби које човека и његов живот уводе у евхаристијску заједницу, тј. у Царство. Пази на једну појединост: данас се Крштење и Венчање најчешће не служе у оквиру Литургије. Али њихов изворни смисао је евхаристијски — новокрштени је у древној Цркви из купеље ишао право ка Чаши, а и венчање је било повезано са Причешћем. О томе си учио у лекцији Света Литургија — Светајна Цркве.

Нови Јерусалим

Какво је то Царство које Литургија објављује? Последње главе Светог Писма описују га сликом града:

„И видех небо ново и земљу нову; јер прво небо и прва земља прођоше, и мора нема више. И видех Свети град, Јерусалим нови, где силази са неба од Бога, припремљен као невеста украшена мужу својему. И чух глас громки са неба који говори: Ево Скиније Божије међу људима, и Он ће становати с њима, и они ће бити народ његов, и сам Бог биће с њима; И Бог ће отрти сваку сузу из очију њихових, и смрти неће бити више, ни жалости ни јаука, ни бола неће бити више; јер прво прође. И рече Онај што седи на престолу: Ево, све чиним новим. И рече ми: Напиши, јер су ове речи верне и истините.“

Отк 21, 1–5

Прочитај још једном и потражи шта од тога већ препознајеш на Литургији:

Пази: Нови Јерусалим силази са неба — он није дело људских руку. И не долази да уништи земљу, него да је учини новом. Зато је одговор на питање „Да ли је Литургија бекство од стварности или њено преображење?“ јасан: преображење. Ко на Литургији окуси свет у коме „Бог отире сваку сузу“, тај се враћа у свој свет са другачијим очима — и не може више да буде равнодушан према сузама других.

„Литургија је само обред“

Можда си то већ чуо од вршњака: „Литургија је досадан обред. Бог је у срцу, не треба ми црква.“ То није глупа примедба и не треба је исмевати. Она често крије искрену жељу за живом вером, а не за празном формом. Али на њу се може разложно одговорити:

Циљ таквог разговора није да „победиш“ друга, него да му покажеш да за твојом вером стоје разлози — и да те се тиче оно што он мисли.

Литургија не почиње нама, него Богом и Његовим Царством. Царство је већ отворено: свештеник га објављује — а ми, заједно, одговарамо: Амин.