Стани у музеју пред леп портрет из доба ренесансе. Светлост пада кроз прозор са стране, на лицу су сенке, а иза човека се пружа пејзаж који бежи у даљину. Ти гледаш — посматрач си, споља. Сада стани у храму пред икону Христа. Нема прозора са стране, нема сенки, позадина је од злата. И одједном се све окреће: не гледаш више само ти — Христос гледа тебе. Ко кога гледа? Од ове разлике почиње цела тајна иконе.
Зашто сликамо Невидљивог?
У Старом завету Бог је заповедио:
„Не гради себи лика резана нити какве слике од онога што је горе на небу, или доље на земљи, или у води испод земље.“
Изл 20, 4
Бога нико није могао да наслика, јер Га нико није видео. Јеванђелист Јован то потврђује — али одмах додаје нешто ново:
„Бога нико није видео никад: Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави.“
Јн 1, 18
Шта се то догодило? Оваплоћење:
„И Логос постаде тело и настани се међу нама, и видесмо славу његову, славу као Јединороднога од Оца, пун благодати и истине.“
Јн 1, 14
Невидљиви Бог постао је видљив човек. Апостоли су Га гледали, слушали и додиривали. А оно што је постало видљиво — може се насликати. Зато апостол Павле Христа назива иконом:
„Који је икона Бога невидљивога, Прворођени пре сваке твари“
Кол 1, 15
Свети Јован Дамаскин, велики бранилац икона, учио је да се не клањамо материји, него Творцу материје, Који је ради нас постао материја — узео тело; а материју кроз коју нам је дошло спасење поштујемо. Зато свака икона Христова исповеда веру у оваплоћење. Ко би рекао да се Христос не сме сликати, порицао би да је заиста постао човек.
Отуда и једно важно правило: Бог Отац се на православним иконама не слика као старац, јер се Отац није оваплотио. Света Тројица се приказује кроз јављање Авраму — као три анђела (о томе ниже).
Иконоборство и Седми васељенски сабор
У VIII веку појавили су се цареви који су иконе сматрали идолима. Почело је иконоборство — иконе су забрањиване и уништаване, а многи исповедници страдали су бранећи их.
| Шта | Када | Порука |
|---|---|---|
| Иконоборство | VIII–IX век | цареви иконоборци забрањују и уништавају иконе; многи исповедници страдају |
| Седми васељенски сабор | Никеја, 787. | иконама се указује поштовање (целивање, кађење, свеће), а поклоњење које припада природи Божјој — само Богу |
| Недеља православља | 843.; прва недеља Великог поста | коначна победа поштовања икона; литија са иконама |
Сабор је пажљиво разликовао две речи. Једно је поштовање које указујемо иконама, а друго богопоклоњење (грч. латрија) — служење које припада само Богу. Иконе поштујемо, а Богу се клањамо — само Њему.
Сабор се позвао и на мисао Светог Василија Великог: част која се указује икони прелази на праобраз — на онога ко је на њој насликан. Зато целивамо икону, али се молимо Христу, Богородици или светитељу. Икона није идол (њој се не служи као богу), али није ни обична илустрација (она је место сусрета).
Ову победу Црква сваке године слави у Недељи православља, прве недеље Великог поста, литијом са иконама око храма.
Језик иконе
Икона има свој језик, као што га има и књига. Њена „слова“ нису украс, него богословље у бојама:
| Знак | Шта видимо | Шта значи |
|---|---|---|
| Злато | златна позадина | нестворена божанска светлост; вечност, Царство — ни дан ни ноћ овог света |
| Светлост без сенке | лица и хаљине светле изнутра, нема извора светлости са стране | свети су прожети благодаћу — обожени |
| Обрнута перспектива | линије се не губе у даљини иза слике, него се отварају ка нама | не гледамо ми „у даљину“ — вечност долази к нама; тачка сусрета је онај ко се моли |
| Нимб (ореол) | светли круг око главе; код Христа са крстом и словима Ὁ ὬΝ | светост; Ὁ ὬΝ значи „Који јесте“ — то је име које је Бог открио Мојсију (Изл 3, 14): Христос је Бог |
| Натпис | ΙϹ ΧϹ, ΜΡ ΘΥ, име светитеља | икона приказује конкретну личност, а не „тип“ или маштарију |
Посебно погледај светлост. На Тавору се Христос преобразио пред тројицом апостола:
„И преобрази се пред њима, и засија се лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше беле као светлост.“
Мт 17, 2
То је та нестворена светлост коју иконописац покушава да покаже златом и лицима која светле изнутра. Икона не приказује свет онаквим какав је сада, пун сенки, него онаквим какав ће бити — преображен у Царству Божјем. Зато је икона прозор у вечност: ми гледамо икону, а вечност гледа нас.
Читамо празничне иконе
Празничне иконе су као књига о Царству — свака је једна страница историје спасења:
| Икона | Из Писма | Шта говори о Царству |
|---|---|---|
| Рођење Христово | Лк 2, 1–20 | Бог долази у свет; цела твар — пастири, мудраци, анђели, животиње — окупља се око Христа. Оваплоћење је почетак Царства. |
| Преображење | Мт 17, 1–8 | Таворска, нестворена светлост — показује обожење човека |
| Васкрсење (Силазак у ад) | 1 Кор 15, 20–22 | Христос разбија врата ада и подиже Адама и Еву — победа над смрћу, живот будућег века |
| Педесетница | Дап 2, 1–4 | Дух Свети силази на апостоле — рађа се Црква, у којој Царство већ делује |
| Старозаветна Тројица | Пост 18, 1–8 | три анђела за трпезом — Царство је заједница љубави Оца, Сина и Светога Духа; путир у средини подсећа на Евхаристију |
Православна икона Васкрсења је Силазак у ад: на њој Христос не „излази из гроба“, него силази у дубину смрти и извлачи из ње праоце за руке.
Код Старозаветне Тројице (најпознатија је икона Светог Андреја Рубљова) пази: три анђела нису „портрет“ Оца, Сина и Духа. То је начин да се Света Тројица покаже кроз јављање Авраму:
„Послије му се јави Господ у равници Мамријској кад сјеђаше на вратима пред шатором својим у подне. Подигавши очи своје, погледа и, гле, три човјека стајаху према њему. …“
Пост 18, 1–2
Тројеручица — икона и наша баштина
У седмом разреду упознали смо икону Богородице Тројеручице. По предању Цркве, пред њом је био исцељен Свети Јован Дамаскин — исти онај бранилац икона о коме смо данас учили. Свети Сава ју је, по предању, добио у Лаври Светог Саве Освећеног и донео у српске земље, а касније је доспела у Хиландар, где се и данас чува. Тако је једна икона повезала борбу за иконе са нашом баштином.
Човек — жива икона
Икона није само у храму. У сваком православном дому постоји кутак за молитву, а икона крсне славе стоји на почасном месту — пред њом се породица моли.
Али постоји и жива икона. Када ђакон или свештеник на Литургији кади, он кади иконе — али се окреће и кади народ. Зашто? Зато што је сваки човек створен по икони Божјој:
„И створи Бог човјека по обличју својему, по обличју Божијему створи га; мушко и женско створи их.“
Пост 1, 27
Тамо где Даничић има „обличје“, у грчком преводу Старог завета стоји реч икона (εἰκών). О томе смо учили на почетку године, у лекцији Човек — икона Божја и свештеник твари. У Крштењу је та икона у нама очишћена и обновљена. Зато ко целива иконе, а понижава човека поред себе, није разумео икону. Поштовати „живу икону“ значи не исмевати, не ударати, не оговарати — видети у другом човеку лик Божји.
Када идући пут станеш пред икону, не журиш. Погледај лице, злато, натпис. И помоли се:
Исусова молитва
Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешнога.