Да ли је важно да се нешто каже тачно? У свакодневном говору често није: „отприлике“ је довољно. Али замисли лекара који „отприлике“ зна дозу лека, или пилота који „отприлике“ зна курс. Када је реч о животу, тачност је облик љубави. Црква је од почетка исто тако мислила о вери: у IV веку цео хришћански свет је годинама расправљао због разлике од једног слова у грчкој речи — да ли је Син Оцу једносуштан или само подобносуштан. То није била цепидлачка расправа, него питање: да ли је Христос заиста Бог, и да ли нас је, дакле, заиста Бог спасао. Данас упознајемо човека који је тачност вере учинио својим животним делом.
Монах из Дамаска
Свети Јован Дамаскин рођен је у Дамаску крајем VII века, у угледној хришћанској породици. Дамаск је тада био престоница арабљанског калифата, а Јован је, као и његови преци, служио као високи службеник на двору калифа. Био је, дакле, хришћанин који је веру сведочио у муслиманском окружењу и на високом положају.
Око почетка VIII века напушта двор и постаје монах у Лаври Светог Саве Освећеног, у пустињи код Јерусалима, где је рукоположен и за свештеника. Ту је провео остатак живота у молитви, писању и појању. Упокојио се средином VIII века (тачне године рођења и упокојења нису сигурне). Црква га прославља 4/17. децембра.
Бранилац икона. Када је у Византији почело иконоборство — цареви су забрањивали и уништавали свете иконе — Јован је, живећи изван домашаја византијског цара, написао три слова (беседе) у одбрану светих икона. Његов кључни аргумент: невидљиви Бог не може се насликати, али Бог је постао човек — а Онога Ко је постао видљив можемо и сликати. Поштовање које указујемо икони прелази на Онога Ко је на њој насликан. Његово учење потврдио је VII васељенски сабор (Никеја, 787). О томе смо говорили у лекцији Теологија иконе.
Химнограф. Предање Дамаскину приписује уређење Октоиха (Осмогласника), књиге песама по осам гласова, а он је написао и Пасхални канон, који Црква пева у васкршњој ноћи.
Тројеручица. По црквеном предању, Јовану је, по клевети, одсечена рука; он се молио пред иконом Богородице и рука му је исцељена, а он је у знак захвалности на икону ставио сребрну руку. Предање везује ову икону за Хиландар, где се и данас чува (подсети се: Српска црквена баштина).
Извор знања
Најважније Дамаскиново дело зове се Извор знања. Има три дела:
| Део Извора знања | Садржај |
|---|---|
| 1. Философска поглавља (Дијалектика) | философски појмови потребни за богословље: суштина, природа, ипостас, лице… |
| 2. О јересима | преглед заблуда од старине до његовог времена |
| 3. Тачно изложење православне вере | сажето и целовито излагање вере Цркве у сто поглавља (касније подељено у четири књиге) |
Редослед није случајан: прво алат (тачни појмови), затим упозорење (где се залутало), и на крају оно главно — вера Цркве. Тачно изложење је веома рано преведено на словенски (делимичан превод Јована Егзарха у X веку), а у XII веку и на латински, и вековима је на Истоку и Западу служило као уџбеник вере.
Ништа своје
Најупечатљивије у Дамаскиновом делу није нека нова мисао, него управо обрнуто — одрицање од „нових мисли“:
Дамаскин не жели да буде оригиналан. Он верно сабира оно што су учили Свети Оци — Атанасије, Василије, Григорије Богослов, Григорије Ниски, Кирило Александријски, Максим Исповедник и други. Зато је његово дело сведочанство саборне вере, а не лична теорија. То је дубоко православни став: вера није моје приватно мишљење, него вера „једанпут предана светима“:
„Љубљени, старајући се на сваки начин да вам пишем о општем спасењу, имадох потребу да вам пишем молећи да се борите за веру једанпут предану светима.“
Јуд 1, 3
Шта учи Тачно изложење?
Сто поглавља можемо, поједностављено, груписати у пет великих тема — и свака одговара члановима Символа вере:
| Тема | Главне мисли (укратко) | Символ вере |
|---|---|---|
| Бог Тројица | Бог је по суштини несазнатљив; познајемо Га колико Се Сам открива. Један Бог у три Ипостаси; Дух Свети исходи од Оца | чл. 1, 2, 8 |
| Творевина и човек | Бог ствара из ничега, из доброте; анђели; човек створен по икони и подобију, слободан, позван на обожење | чл. 1 |
| Христос | једна Ипостас Сина у две природе, без мешања и без раздељења; две воље и две енергије (против монотелитства) | чл. 2–7 |
| Богородица | с правом је зовемо Богородицом, јер је родила Бога оваплоћеног, а не „обичног човека“ | чл. 3 |
| Тајне, иконе, последње ствари | Крштење; Евхаристија — хлеб и вино постају само Тело и Крв Христова; поштовање икона и светих моштију; васкрсење мртвих и Суд | чл. 9–12 |
Ево неколико кратких места из самог дела:
Пажљиво са Духом Светим: Дамаскин јасно учи да Дух исходи од Оца, као што је Христос рекао:
„А када дође Утешитељ, кога ћу вам ја послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за мене.“
Јн 15, 26
Када Дамаскин каже да Дух „почива у Сину“ или да је „Дух Сина“, то не значи да Дух исходи и од Сина (како учи западни додатак Филиокве), него описује вечну заједницу Лица Свете Тројице.
Тачно или јерес?
Покушај сам: шта је од овога православна вера, а шта заблуда која се у историји Цркве појавила и била исправљена?
| Тврдња | Т / Ј | Образложење |
|---|---|---|
| Бог је један по суштини и троличан по Ипостасима. | Т | Отац, Син и Дух Свети — један Бог. |
| Отац, Син и Дух су три „улоге“ или маске једног Бога. | Ј | модализам; три Лица су стварна и вечна. |
| Дух Свети исходи од Оца и Сина. | Ј | Филиокве; Дух исходи од Оца (Јн 15, 26). |
| Марију треба звати само „Христородица“. | Ј | Несторије; она је Богородица — родила је Бога оваплоћеног. |
| Христос има две воље — божанску и људску. | Т | против монотелитства (VI васељенски сабор). |
| Иконама се клањамо као Богу. | Ј | иконе поштујемо и целивамо (поклоњење части); част прелази на Лице на икони. Богопоклоњење (грч. латреја) припада само Богу (VII васељенски сабор). |
| Хлеб и вино у Евхаристији су само символи. | Ј | постају само Тело и Крв Христова. |
| Бог је по суштини недоступан, а стварно Се даје кроз нестворене енергије. | Т | Свети Григорије Палама; исихазам. |
Живимо у времену у коме свако „верује на свој начин“. Шта нам онда може дати књига која тражи тачност? Тачна вера није сувопарна теорија: она чува истину да је Бог љубав у заједници Три Лица, да је Христос заиста Бог и заиста човек, да је наше тело позвано на васкрсење — а тиме чува и пут живота.
Символ вере као мапа године
Све што смо учили у четвртом разреду није низ одвојених лекција, него једна вера. Погледај како се теме године сабирају око Символа вере:
| Члан Символа вере | Теме четвртог разреда |
|---|---|
| 1–2: Отац, Син | „Благословено Царство…“; Тачно изложење |
| 3–6: оваплоћење, Крст, Васкрсење | „Заблагодаримо Господу…“; „Твоје од Твојих…“; Трпеза Господња; теодицеја — Бог на Крсту |
| 8: Дух Свети | исихазам — обожење, нестворена благодат |
| 9: једна, света, саборна и апостолска Црква | „У миру изиђимо…“; Црква у прогону; монаштво; сабори; Кирило и Методије; светосавље; светитељи нашег рода |
| 10: једно крштење | Крштење и Миропомазање; хришћански етос: егоизам, биоетика, болест, морал, потрошња, насиље |
| 7, 11–12: Други долазак, васкрсење, живот будућег века | есхатон; Косовски завет; хришћанско схватање историје |
Вера се живи — у Литургији, у историји народа и у личном животу. А овако је исповедамо, заједно, на свакој Литургији:
Символ вере
Верујем у једнога Бога Оца, Сведржитеља, Творца неба и земље и свега видљивог и невидљивог. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијега, Јединороднога, рођеног од Оца пре свих векова, Светлост од Светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног, не створеног, једносуштног Оцу, кроз Кога је све постало; Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао с небеса, и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек; И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен; И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму; И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца; И Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима, Његовом Царству неће бити краја. И у Духа Светога, Господа, Животворнога, Који од Оца исходи, Који се са Оцем и Сином заједно поштује и заједно слави, Који је говорио кроз пророке. У једну, свету, саборну и апостолску Цркву. Исповедам једно крштење за опроштење грехова. Чекам васкрсење мртвих. И живот будућега века. Амин.
Дванаест година касније
Пре дванаест година, у првом разреду, чули сте прве речи — Добро дошли на веронауку — и учили Оче наш. Слушали сте како је Растко постао Сава. Касније сте упознали Символ вере и Свету Литургију, чули да је човек позван на обожење, питали се о смислу живота, читали Блаженства. Сада, на крају, исти Символ вере читате очима одраслог човека.
Школска веронаука се овде завршава. Али она није била циљ, него пут. Веронаука „наставља“ тамо где је увек и била код куће: на недељној Литургији у твојој парохији, у разговору са духовником, у омладинској групи, у читању Светог Писма и Светих Отаца, у сваком добром делу које учиниш тихо.
Хвала вам на дванаест година питања, разговора и стрпљења. Школа се завршава — Црква не. Ваша вера тек сада постаје сасвим ваша. Нека вас Господ благослови на матури и у свему што вас чека — и нека вас увек води кући.