Може ли се породични ручак одржати преко видео-позива? Сви су код куће, свако у својој соби, свако једе нешто своје, а лица се виде на екрану. Технички — сви су „заједно“. А ипак нешто суштински недостаје: исти сто, исти хлеб, исто време, додавање тањира, неко ко примети да ти није добро. Заједничка трпеза подразумева стварно присуство. Ова лекција је о трпези на коју нас Христос позива на свакој Литургији — и о томе зашто она не може бити „виртуелна“: ни са Њим, ни са људима поред нас.
Од „Светиње светима“ до „Видесмо Светлост“
После молитве „Оче наш“ (Литургијски контекст молитве Оче наш) и приклањања глава, свештеник узноси освећени Агнец:
Пред Причешће
Ђакон: Пазимо! Свештеник: Светиње светима. Народ: Један је свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Амин.
Затим свештеник ломи Агнец на четири дела и слаже их на дискос у облику крста, исповедајући да се Јагње Божје ломи, а не раздељује — увек се једе, а никада не троши (препричано). Једну честицу ставља у путир, говорећи: „Пуноћа Духа Светога.“ Свештенослужитељи се причешћују у олтару, а народ за то време пева причастен. Онда се отварају царске двери, ђакон износи Чашу и позива:
Позив на Причешће
Ђакон: Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите. Народ: Благословен који долази у име Господње. Бог је Господ и јави се нама.
Верни прилазе један по један, сви из исте Чаше, кашичицом; свештеник изговара име свакога. Док траје Причешће, пева се:
Док траје Причешће
Тело Христово примите, извора бесмртнога окусите.
На крају свештеник благосиља народ:
После Причешћа
Свештеник: Спаси, Боже, народ твој и благослови наслеђе твоје. Народ: Видесмо Светлост истинску; примисмо Духа Небескога; нађосмо веру истиниту, клањајући се нераздељивој Тројици, јер нас је Она спасла. Свештеник: Свагда, сада и увек и у векове векова. Народ: Амин. Нека се испуне уста наша хвале твоје, Господе, да певамо славу твоју, јер си нас удостојио да се причестимо светим твојим, божанским, бесмртним и животворним Тајнама; сачувај нас у твојој светињи, да се сав дан поучавамо правди твојој. Алилуја, Алилуја, Алилуја.
| Тренутак | Шта се догађа |
|---|---|
| Уздизање Агнеца | „Пазимо! Светиње светима.“ — „Један је свет…“ |
| Ломљење Агнеца | један Хлеб се ломи да би сви примили од једног; честица у путир — „Пуноћа Духа Светога“ |
| Причешће свештенослужитеља | у олтару, док се пева причастен |
| Позив народу | „Са страхом Божјим, вером и љубављу приступите.“ |
| Причешће верних | из исте Чаше, кашичицом, свако по имену |
| Благодарење | „Видесмо Светлост истинску…“; „Нека се испуне уста наша…“ |
Један је свет
„Светиње светима“ — свете Дарове добијају свети. Ко смо онда ми да бисмо приступили? Одговор народа је смео и смеран у исти мах: „Један је свет“ — само Христос. Нико од нас није свет сам по себи. Свети смо само по учешћу у Јединоме Светоме. Зато Причешће није награда за оне који су се показали достојним, него дар — и лек — за оне који знају да нису.
Пред Чашом и свештеник и народ изговарају исту молитву, у којој сваки каже за грешнике: „од којих сам први ја“. Ту молитву смо детаљно читали у првом разреду (Вера која се моли). Пред Чашом нема „бољих“ и „горих“: сви приступају са истим признањем.
Тврда беседа
Да ли Христос говори о символу? У синагоги у Капернауму рекао је:
„Ја сам хлеб живи који сиђе с неба; ако ко једе од овога хлеба живеће вавек; и хлеб који ћу ја дати тело је моје, које ћу ја дати за живот света.“
Јн 6, 51
И још оштрије: „Јер тело моје истинско је јело, а крв је моја истинско пиће“ (Јн 6, 55). Људи су Га разумели дословно — и саблазнили се:
„Тада многи од ученика његових, чувши то, рекоше: Ово је тврда беседа. Ко је може слушати? … Од тада многи од ученика његових отидоше натраг, и више не иђаху с њим. А Исус рече Дванаесторици: Да нећете и ви да одете? Тада му одговори Симон Петар: Господе, коме ћемо отићи? Ти имаш речи живота вечнога.“
Јн 6, 60. 66–68
Обрати пажњу: Христос не ублажава реч да би задржао слушаоце. Да је мислио „символично“, лако је могао то да објасни онима који одлазе. Он то не чини. Зато Црква исповеда да је Причешће стварно Тело и Крв Христова — не „успомена“ ни знак у протестантском смислу. Како се то збива, остаје Тајна; не описујемо је грубо, „натуралистички“. Али да је тако — то је вера Цркве од почетка.
Ово има последицу која се лако превиди. Бог нас не спасава „у мислима“, као идеју, него у телу, кроз материју — хлеб, вино, воду, уље, руке, глас — и у конкретној заједници људи. Хришћанство које би остало „само духовно“, без тела и без других људи, не би више било Христово.
Познаше Га при ломљењу хлеба
Прва Црква у Јерусалиму живела је од ове Трпезе:
„И беху постојани у науци апостолској, и у заједници, у ломљењу хлеба и у молитвама. … И сваки дан беху истрајно и једнодушно у храму, и ломећи хлеб по домовима, примаху храну с радошћу и у простоти срца, хвалећи Бога, и беху омиљени код целог народа. А Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху.“
Дап 2, 42. 46–47
„А у народа који поверова беше једно срце и једна душа; и ниједан не говораше за имање своје да је његово, него им све беше заједничко.“
Дап 4, 32
Шта је био извор таквог јединства? Не програм, не правилник, него „ломљење хлеба“ — најстарији назив за Евхаристију. Исти израз јеванђелист Лука користи у причи о двојици ученика на путу у Емаус. Тужни, иду из Јерусалима; Васкрсли им се придружује, тумачи им Писма, а они Га не препознају. Онда:
„И док он сеђаше с њима за трпезом, узевши хлеб благослови и преломивши га даваше им. А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих. И рекоше они један другоме: Не гораше ли срце наше у нама док нам говораше путем и док нам објашњаваше Писма?“
Лк 24, 30–32
Исти час се враћају у Јерусалим и причају „како га познаше при ломљењу хлеба“ (Лк 24, 35). У овом догађају крије се цела Литургија:
| Део Литургије | Догађај у Емаусу |
|---|---|
| Сабрање | Христос им се придружује на путу |
| Литургија речи | тумачење Писма — „гораше срце наше“ |
| Евхаристија | ломљење хлеба — „познаше га“ |
| Послање | повратак у Јерусалим и сведочење |
Кад вечера није Господња
О Коринту си већ учио (Света Литургија — пуноћа заједнице са Богом): уз Евхаристију хришћани су имали заједничку вечеру (агапе), али су богати јели своје унапред, а сиромашни остајали гладни. Апостол каже — то више није вечера Господња (1 Кор 11, 20–22). Сада прочитај шта следи:
„Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије. Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега.“
1 Кор 11, 27–29
Шта значи „не разликујући тела Господњега“? Први смисао је јасан: не схватајући да је то Тело Христово, а не обичан хлеб. Али у контексту Коринта има и други: не видећи да је Црква, са својим гладним и понижаним члановима, такође Тело Христово. Онај ко се причешћује, а брата оставља гладног, „не разликује“ Тело Господње ни у Чаши ни у брату.
Златоусти на другом месту (Беседе на Другу посланицу Коринћанима, 20) сиромаха назива олтаром који је стално пред нама — на улици и на тргу. Отуда сажетак: Литургија се наставља као служење ближњем. Причешће без љубави према ближњем постаје противречност; а љубав без Причешћа губи свој извор.
Колико често?
У првој Цркви сви присутни на Литургији су се и причешћивали — Свети Јустин Философ (II век) пише да се причешћују сви над чиме је благодарено, а ђакони носе Причешће и онима који нису могли да дођу. Свети Василије Велики у једном писму (Писмо 93) сведочи да се у његовој Цркви верни причешћују четири пута недељно — недељом, средом, петком и суботом — и другим данима кад је спомен неког мученика (препричано).
Касније, у многим крајевима, верни су се причешћивали ретко — понекад једном или неколико пута годишње — уз дугу припрему. Разлози су били различити: страхопоштовање, али и немар, и осећај да је Причешће „за свештенике и светитеље“. У последњих сто година многе помесне Цркве, па и наша, позивају на чешће Причешће. Пракса се данас разликује од парохије до парохије.
Шта из тога следи за тебе? Не нека „норма“ коју ћеш сам себи прописати, него ово:
- Литургија је позив свима: ђакон не каже „гледајте“, него „Приступите!“ Литургија на којој се нико не причешћује личи на трпезу за коју нико не седа.
- Учесталост Причешћа, обим поста и време исповести договарају се са духовником — свештеником коме се редовно исповедаш. Није добро ни правити „лично правило“ па га представљати као учење Цркве, ни слушати све савете са интернета.
- Ако се никада ниси причестио (или причестила), или је прошло много година — не стиди се. Разговарај са својим парохијским свештеником; он је ту управо због тога.
Питања која се обично не постављају наглас
Ево питања која многи имају, а ретко их изговоре. Одговори су смер, а не замена за разговор са духовником.
| Питање | Смер одговора |
|---|---|
| Зашто постимо пред Причешће? | Пост је припрема тела и душе, уздржање и чекање, а не „цена“ Причешћа. Тог јутра не доручкујемо — први хлеб тог дана је Хлеб живота. Обим поста пре тога одређује се са духовником; болесни, труднице, мала деца и они у посебним приликама имају благослов за олакшање. Пост није дијета. |
| Зашто исповест пре Причешћа? | Ради помирења са Богом и Црквом (Мт 5, 23–24) и испитивања себе (1 Кор 11, 28). Колико често се исповедамо пред Причешће, договара се са духовником (Покајање и исповест). |
| Зашто мала деца могу без поста и исповести? | Крштени су чланови Тела Христовог; Причешће им се даје по вери Цркве и родитеља. |
| Шта ако се осећам недостојним? | Нико није достојан сам по себи — зато се молимо „од којих сам први ја“. Осећај недостојности треба да води покајању, а не удаљавању. Опасније је мислити да смо „достојни“. |
| Зашто сви из исте Чаше? | Један Хлеб и једна Чаша чине од многих једно Тело (уп. 1 Кор 10, 17). Причешће није приватна, него заједничка трпеза. |
| Може ли се причестити неко ко није православан? | Причешће је израз јединства у истој вери. Зато Црква не практикује „заједничко причешћивање“ хришћана различитих конфесија. То није презир према другима, него поштовање истине о томе шта Чаша јесте. |
| Шта ако сам се посвађао са неким пред Литургију? | Христос каже: остави дар, иди, помири се — „па онда дођи и принеси дар свој“ (Мт 5, 24). Ако помирење није у твојој моћи, бар учини свој део и опрости у срцу. |
Ово није списак услова који треба „испунити“ да би се Причешће зарадило. Припрема постоји да бисмо га примили онако како Црква позива: са страхом Божјим, вером и љубављу. Псалам који Црква пева на Литургији пређеосвећених Дарова, у тренутку Причешћа, каже то једноставно:
„Окусите и видите да је добар Господ. Благо човеку који се нада у Њега.“
Пс 33, 8
Антидор — уместо дара
На крају Литургије свештеник дели антидор (нафору). Реч значи „уместо дара“ — то је благословени хлеб од просфоре са проскомидије. Антидор није Причешће; прима га свако, и онај ко се тог дана није причестио. Он је знак заједнице и благослова: нико не одлази са Литургије празних руку. Ипак, његово име подсећа и на нешто што треба да нас мало узнемири — он је уместо Дара. Права храна Литургије је Чаша.
Литургија се наставља
Ученици у Емаусу Христа су препознали у ломљењу хлеба — а онда одмах устали и кренули другима. Пут Литургије можемо нацртати као линију:
Где си ти на тој линији у понедељак ујутру? Заједница са Христом не престаје изласком из храма. Христа Кога смо примили на Трпези срећемо и у гладноме, болесноме, усамљеноме: „кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт 25, 40; о томе: „Ако једном од ових малих учинисте…“).
Христос нас не позива на виртуелну, него на стварну трпезу — и са ње нас шаље за трпезе других.