Сизиф, лик из старогрчког мита, осуђен је да заувек гура тежак камен уз брдо. Кад стигне до врха — камен се скотрља назад, и све почиње изнова. Француски писац и филозоф Албер Ками узео је Сизифа као слику човековог живота у свету без Бога. Можда ти та слика није сасвим страна: школа — домаћи — спавање — школа; трка за оценама, за лајковима, за успехом; дан који личи на дан. Да ли живот има неки смисао — или само гурамо камен?
Питање које не треба потискивати
Питање смисла није знак да са тобом „нешто није у реду“. То је једно од најљудскијих питања уопште — постављали су га филозофи, песници и свеци. Ками је у есеју Мит о Сизифу одговорио да човек треба да живи пуно и пркосно упркос бесмислу. Тај одговор је искрен и храбар — али оставља човека самог пред каменом.
Изненађујуће је да Свето Писмо ово питање поставља без страха, и то веома оштро.
„Таштина над таштинама“
У Старом Завету налази се Књига проповедникова. Њен писац, Проповедник, почиње овако:
„Таштина над таштинама, вели проповједник, таштина над таштинама, све је таштина.“
Проп 1, 2
Проповедник је имао све што човек може пожелети — и све је пробао:
„Велика дјела учиних: Сазидах себи куће, насадих себи винограде; … А кад погледах на сва дјела своја што урадише руке моје, и на труд којим се трудих да урадим, гле, све бјеше таштина и мука духу, и нема користи под сунцем.“
Проп 2, 4. 11
| Шта је тражио | Зашто му то није било довољно |
|---|---|
| богатство, грађевине, задовољства | све пролази; смрт све изједначава |
| мудрост и знање | „ко умножава знање, умножава муку“ (Проп 1, 18) — а на смрт нема одговора |
| рад и успех | све се оставља другима; трајно не остаје ништа |
Реч коју преводимо као „таштина“ на хебрејском гласи хевел — дах, пара. Нешто што видиш један тренутак, а онда нестане. Ако је живот затворен у пролазност и смрт, све постаје хевел.
Књига проповедникова није „песимистична“ књига супротна вери. Она је богонадахнуто сведочанство о празнини живота без Бога — и припрема за Христа. Зато се на свом крају окреће Творцу. Младима поручује:
„Али опомињи се Творца својега у младости својој…“
Проп 12, 1
„Главно је свему што си чуо: Бога се бој и заповијести његове држи, јер то је све човјеку.“
Проп 12, 13
Немирно срце
Један од најпознатијих сведока ове потраге је Блажени Августин (IV–V век). Он је у младости тражио смисао у задовољствима, успеху и филозофији — и нигде није нашао мир. Када је, на крају, упознао Христа, написао је у својим Исповестима молитву коју памте генерације:
Можда и ти понекад осећаш тај немир — празнину после које ни најбољи викенд, ни нови телефон, ни пуно пратилаца не помажу. По Августину, тај немир није квар, него траг: срце које је створено за Бога не може да се смири у нечему мањем од Бога.
Христос — Пут, Истина и Живот
Христос не даје „теорију о смислу“, као предавање. Он даје Себе:
„Исус му рече: Ја сам Пут и Истина и Живот; нико не долази Оцу осим кроз мене.“
Јн 14, 6
Он је дошао да живот не буде хевел, него пуноћа:
„… Ја дођох да живот имају и да га имају у изобиљу.“
Јн 10, 10
И поставља питање које разоткрива све трке за пролазним:
„Јер каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди? Или какав ће откуп дати човек за душу своју?“
Мт 16, 26
Смисао живота, по хришћанској вери, јесте заједница љубави са Богом и ближњима — обожење. Она не почиње тек после смрти, него већ сада, у Цркви: у Литургији, у молитви, у љубави према људима. А смрт више није последња реч, јер је Христос васкрсао и победио смрт. Смисао није у неком осећању које долази и одлази, него у стварности Васкрсења и заједнице са живим Богом.
Два одговора
| Живот без Бога | Живот у Христу |
|---|---|
| смрт је крај свега | смрт је прелаз — Христос васкрсе! |
| смисао морам сам да „измислим“ | смисао ми је дарован — позван сам у љубав |
| вредим онолико колико постигнем | вољен сам пре сваког успеха |
| други су ми конкуренција | други су ми браћа |
Бечки психијатар Виктор Франкл преживео је нацистичке логоре. О томе је написао књигу и сведочио да човек може поднети готово све ако зна зашто живи. Хришћанство открива то „зашто“: зато што нас Бог воли и позива у вечну заједницу са Њим.
Шта смо научили у првом разреду
Ово је последња лекција ове године. Погледај пут који смо прешли — сваки његов део говори нешто о смислу живота:
- Бог Који Се открива — Бог нас није оставио у мраку, него нас позива: Творевина сведочи о Творцу, Човек — боготражитељ, Откривење — позив у заједницу, Бог Откривења — Света Тројица у Светом Писму, Света Тројица у молитви Цркве.
- Вера — поверење у Онога Који нас воли: Вера и поверење, Вера у Старом и Новом Завету, Бог се познаје љубављу, Вера и живот, Вера која се моли.
- Црква и Литургија — место где смисао постаје заједница: Човек и заједница, Моја парохија, Света Литургија — пуноћа заједнице са Богом, Хришћанин — човек Цркве.
- Свето Писмо и Предање — реч која води: Настанак и подела Светог Писма, Канон и богонадахнутост, Црква — место тумачења Светог Писма и Предања, Свето Писмо — књига Цркве, Утицај Светог Писма на културу, Црквено Предање и народна предања.
- Слобода — да бисмо могли да волимо: Све ми је дозвољено, али ми није све на корист.
- Светитељи и знамените личности — доказ да је пут проходан: Из живота светих, Знамените личности и хришћанство.
Сви ови путокази воде ка истом циљу — ка Христу, Путу, Истини и Животу.
Током распуста не заборави на Литургију — тамо смисао није тема, него живот. Благословен распуст!
Оче наш
Оче наш који си на небесима, да се свети име Твоје, да дође царство Твоје, да буде воља Твоја и на земљи као на небу; хлеб наш насушни дај нам данас; и опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима својим; и не уведи нас у искушење, но избави нас од злога. Амин!
Овако ову молитву пишемо и молимо на црквенословенском језику, старим црквеним словима:
